Духовни светионик Цетинске крајине

Манастир Драговић у Епархији далматинској налази се у селу Кољане у Далмацији. Ова светиња има бурну историју и поред Крке и Крупе сматра се једном од најзначајних српских светиња Српске православне цркве последњих седам векова у овом данашњем делу Хрватске.

На основу летописа ”Повијест о Светорождественском манастиру Драговићу у Православној епархији далматинској” аутора архимантрида Герасима Петрановића из 1859, манастир је понео име по Драгу који је са браћом прешао из Босне у Цетинску крајину. По народном предању манастир се зове по речици која је извирала у близини старе локације манастира.

Подигнут је 1395. године, шест година после Косовске битке. После боја на Косову наступио је тежак период за српски народ. Особито после смрти краља Твртка Срби из Босне масовније прелазе у Далмацију, где су поменуте године подигли овај манастир.Налази се недалеко од места Врлика, поред Перућког језера, на 20 километара од Книна. Током свог постојања три пута је мењао место, а служио је и доживљавао судбину српског народа у Далмацији..

Опустошен је 1480. у једном од турских похода на ове просторе. Поново је опустошен 1537. године током похода турске војске на утврђени град Клис. Након тога био је пуст око двадесет година, све до 1590. када је обновљен. Ипак, монаси су убрзо напустили манастир због глади. Иза тога био је пуст седамдесет година, до 1694. када га обновља епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је поново напуштен, због турских напада. После Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир.

Године 1585. пет драговићких калуђера се повлачи на подручје Будимске епархије где оснивају манастир Грабовац. Због нестабилног тла, на којем је био саграђен манастир, и велике влаге, по дозволи млетачке владе 1777. године је почело премештање манастира, на молбу Викентија Стојсављевића. Нови манастир је основан на месту званом Виногради. Њега је касније довршио игуман Јеротеј Ковачевић. Манастир и нова црква освећени су 20. августа 1867. године. Никодим Милаш се замонашио у Драговићу 1873. године.

Педесетих година 20. века због изградње хидроелектране на Цетини и Перућког језера манастир је поново измештен, а више хиљада српског православног народа из плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију. Нове просторије манастира Драговић освештане су 1959. на Малу Госпојину.

Године 1995. је поново опустошен и до обнове раних двехиљадитих манастриске просторије су коришћене као штала. Драговић је до 1995. године чувао у својој библиотеци са преко хиљаду наслову и ризницу велике драгоцености. Ту се могао видети октоих из 14. века, минеј за месец мај из 1531. године, писан у Студеници, књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653. итд. Ту су и кратки записи Доситеја Обрадовића, који је на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић.

Исто је чинио касније српски песник Лаза Костић, као и Иво Ћипико и Симо Матавуљ. У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из 1692. (први барокни антимис у Срба) и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године, сребрни филигрански кивот и друге драгоцености. У малом кивоту драговићке цркве чувају се део моштију српског архиепископа Светог Георгија и фрагмент ризе Светог Спиридона, донесен са Крфа.

Вук Караџић је одржавао преписку са игуманом Јеротејем Коваћевићем и послао прилог манастиру у износу од 50 форинти.

У једном од летописа Српске Православне Цркве стоји следеће:

“ По косовстѣіі битцѣ тяжка времена наступиша за Сербию, и не менше тяжка за сербскіӥ православиыӥ народ въ Босніи, особенно послѣ смерти благочестиваго и хрістолюбиваго краля Стефана Твертдка. При жизни Твердка бояхуея бо Турки отъ него, и не нападаху много на Боснію; но послѣ блаженноӥ его кончины, а во время владѣнія слабаго Стефана Дабиши, смѣлость ихъ не познаваше границъ, особенно же, когда и хрістіански владѣтел въ сіе время бяху въ непрестаниыхъ бореніяхъ между собою; а унгарскіӥ краль Владиславъ даже содржество имѣяше съ Турскимъ султаномъ. Много долженствоваху териѣти наши въ Босні особенно же въ 1395. Году, и ради тогом многи принуждены бяху бѣжати изпредъ Турковъ и искати убѣжища въ нашеӥ Далмаціи. Тогда много сербскаго съ своими священниками пребѣже изъ гористыхъ предѣлъ Босніи гдѣ занимахуся скотоводствомъ, и поселися въ странахъ отъ источниковъ Цетины и до моря близу Сплѣта и Трогиря. Въ сіе время основанъ бысть на ручьи Драгович монастырь въ честь пресвятыя Дѣвы Маріи, рождестваея. Бѣ бо сеӥ монастырь на утѣшеніе всліе народа, совокупляющагося со всѣхъ странъ около него и питающагося въ немъ млекомъ истиныя православныя вѣры и хрістіанскаго ученіа.“ 

Манастир Драговић духовни је светионик Цетинске крајине. До њега се раније долазило путем који од Врлике води ка селу Кољане, плодном долином реке Цетине. Данас је другачије. Пут од Врлике води до манастира ободом вештачког језера који је изграђен за потребе хидроелектране Перуча, записао је Васко Радуловић са портала Срби.хр и дао стање и опис данашње светиње.

Богата историја, изузетан труд драговићких монаха, прожет многоструком жртвом, обавезује и данашње манастирско братство, да се, како и сами кажу, угледају на своје претходнике, чији су животи најбољи путоказ данашњим генерацијама.

–Ми се тим знаковима враћамо историјски унатраг, да сведочимо о постојању и пореклу. То нас покреће да се жртвујемо у борби за оно што представљамо – каже Варсонуфије.

Манастир је био порушен и зарастао. У њему су, након последњег рата биле краве тако да је изгледао као штала све до 2003. године када креће његова обнова. Годину дана након тога манастир је добио своје братсво, два крчка монаха, оца Варсонуфија данашњег игумана и јеромонаха Јована.

Драговић је данас обновљен, иконописан, а поред њега изграђен је и манастирски конак. Почеци обнове нису били лаки у животу ова два монаха, али им је Бог, како сами кажу, дао снагу и помоћ људи које је љубав везивала и данас веже за ову светињу.