Дрвар је одувек био српски

Golub Babić
ВОДИО УСТАНКЕ ПРОТИВ ТУРАКА: Војвода Голуб Бабић

Након недавних „варница“ на релацији Сарајево – Београд око тога чији је у ствари Дрвар, истражили смо мало историју овог места. Одговор на питање из наслова остављамо вама…
Дрвар, градић у Западнобосанском кантону Федерације БиХ, ових дана избио је у фокус јавности након што је амбасадор Србије у БиХ Александар Ђорђевић приликом отварања Конзуларне канцеларије Републике Србије у Дрвару, казао да ће Дрвар „у перспективи бити српски град, као што је увек и био“.
На ови у изјаву реаговао је оштро члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић, који је навео да „Дрвар никада није био српски град, нити ће то икада бити. Дрвар је партизански, и одувек је био босански град“.
Подручје Дрвара било је насељено још у Илирско и Римско доба, о чему сведоче бројне илирске градине пронађене у овом крају, као и остаци римских грађевина и миљоказа.
У туско доба на подручју Дрвара била је смештена нахија Унац. У пописима Отоманске царевине из 1528. године, 1540. године и „Опширном попису Клишког санџака из 1550. године“, за нахију Унац (данашњи Дрвар) пише:
„Овде је настањено 141 кућа Влаха неверника (22 села). На основу старог дефтера уписани су под филурију па су ослобођени свих ванредних намета, градње тврђава, оправке тврђава, давања за пренос поште и хране за војску и давање дјеце у јаничаре…

Drvar, početkom 20. vijeka
ПРВО ГРАДСКО НАСЕЉЕ: Дрвар почетком 20.века

Нахијом Унац газдовале су војводе, у јужном делу Павел, син примућара Радосава, а у северном делу Андријаш, син Милана“.
Након тога Дрвар као да се „губи“ из историје, а поново се појављује у историјским записима тек на крају турског периода, за време буне 1875. коју је предводио Голуб Бабић, рођен 1824. у селу Трубару код Дрвара, од оца Илије и мајке Василије. Бабић је један од најпознатијих српских харамбаша и герилских бораца тога доба, а један је од главних вођа „Невесињске пушке“, устанка у БиХ против Турака од 1875. до 1877.
Војвода Голуб Бабић умро је у Сарајеву 1910, а на његовом некрологу пише: „Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао…“
Запис о Дрвару, који тада још увек није био формиран као град, нашли смо и у Босанско-херцеговачком источнику од априла 1894. године. У њему се спомиње парохија Трнинића брег, коју сачињавају села Трнинића бријег, Дрвар и Шиповљани. „Ова парохија има 212 кућа и 1.511 душа. У свој парохији живе Срби православне вјере“, наводи Босанско-херцеговачки источник.
Дрвар се у садашњем облику почео развијати 1892. године, када је аустријски идустријалац Ото Штајнбајз основао предузеће за искориштавање шума (Боснишe Форстиндустрие Актиенгеселлшхафт – Ото Стеинбеис, које је касније променило име у Шумско индустријско предузеће а.д. Шипад). Изградио је жељезничку пругу, која је спајала Дрвар са Книном, нешто касније са Приједором и Млиништем. Посљедица свега тога је да је у Дрвар селу, на локацији Голубић, израсло градско насеље које је данашњи Дрвар.
У Другом светском рату Дрвар је био једно од најпознатијих места везаних за Народноослободилачку борбу народа Југосавије. На подручју Дрвара су се за време Другог светског рата водиле жестоке борбе од јула 1941, када на том подручју избија устанак, „претежно српског становништва против власти НДХ“, наводи Бранко Бокан у књизи „Први крајишки НОП одред“ (1988).
До краја рата Дрвар је често прелазио из руке у руку, а у првој половини 1944. на том подручју седиште нове власти под доминацијом Титових партизана. Немци су 25. маја 1944. у оквиру операције Коњићев скок извели Десант на Дрвар с циљем да ухвате или убију Тита, али нису успели у својој намјери.

Јосип Броз Тито са својом свитом у Дрвару 1944.

Иако је етничка припадност код југословенских партизана била мање битна од њиховог идеолошког опредељења, присетимо се ипак имена и презимена народних хероја Југославије са подручја Дрвара.
То су Урош Богуновић, Вид Бодирожа, Коста Боснић, Милка Боснић, Рајко Боснић, Марија Бурсаћ, Милан Зорић, Раде Зорић, Јово Кецман, Даница Матерић, Илија Матерић, Радивој Родић, Мирко Роквић, Јандрија Томић и Ранко Шипка.
Како су године пролазиле, етничка припадност Дрварчанима у бившој СФРЈ ипак је поново постала битна. Тако се на попису становништва 1971. преко 94 посто Дрварчана изјаснило као Срби, а уочи посљедњег рата, према попису из 1991. у Дрвару је живјело 7.693 Срба (95,52 посто), 29 Муслимана (0,36 посто), 24 Хрвата (0,29 посто) и 259 Југословена (3,21 посто).
У лето 1995. град је заузела Хрватска војска, а локално српско становништво је избегло. Дејтонским мировним споразумом град је припао Федерацији БиХ, а у њему је првих поратних година живело готово искључиво хрватско становништво.
Српске избеглице су се поступно почеле враћати, тако да према попису из 2013. године у Дрвару живи 6.420 Срба (91,2 посто), 11 Бошњака (0,2 посто) и 552 Хрвата (7,8 посто).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.