Дијаспора нас може извући из сиромаштва

ИНТЕРВЈУ: МАРКО ЛОПУШИНА, ЕКСПЕРТ ЗА СРПСКУ ДИЈАСПОРУ (1)

Разговарао: Здравко Елез

Марку Лопушини, српском новинару, публицисти, писцу, енцикопледисти, српско расејање требало би да подигне споменик. Готово да нема није једне од 159 земаља света у којима живе Срби у коју овај изузетан човек није крочио са племенитом намером да забележи где су, шта раде, како живе, чему се радују и због чега тугују.

Београђанин, или како воли да каже Земунац, са српским коренима из околине Шавника и племена Дробњака, када је у питању расејање, његова вечна тема, нема намеру да стане. На интервју за портал Тамо далеко пристао је у тренутку док се спремао на пут у главни град Немачке где промовише најновију од 37 књига о расејању – „Срби у Берлину“. Због занимљивости теме, пре свега нашег сагворника интервју ћемо дати у два дела, у другом и извод из богате биографије Марка Лопушине.

  • Најбољи сте познавалц прилика у дијаспори. Написали сте о Србима у расејању десетине књига од Америке, преко Русије, до Аустралије. Откуд толико интересовање и шта вас је подстакло да се бавите нашим народом изван матичне државе?

-Потресле су ме сузе старих емиграната из Немачке, када смо се срели почетком осамдесетих на демонстрацијама у Штутгарту. И када сам им рекао да сам из Србије дошао због њих, они су заплакали и рекли да нису од 1941. године били у отаџбини. Тада сам открио једну другу, тајну Србију у емиграцији и одличио да је као новинар, а потом као публициста опишем. И да све Србе света ставим у књиге да их не заборавимо? Зато пишем Енциклопедију српске дијаспоре у три тома.

  • Недавно сте објавили текст о броју Срба у расејању где наводите податак да нас има око 2,5 милиона. То је без сумње велики потенцијал у сваком смислу. Шта треба Србија да уради да искористи тај потенцијал?

-Наша највећа вредност, српска памет, сада се налази у иностранству. Другу нашу највећу вредност, девизну штедњу гастарбајтера држава СРЈ и држава Србија су опљачкале и испалаћују је по 100 евра власницима месечно. Трећу највећу вредност девизне дознаке и данас добијамо од исељеног народа, око три милијарде евра годишње, према рачуници Народне банке Србије. Ако додамо и 300.000 српских топонима у свету, оnда је јасно да је наша дијаспора вредна и да има потенцијал, који може отаџбину и народ да извуче из сиромаштва у коме се налазимо. За то је потребна само олдука власти да поштује Устав у коме је дијаспора приоритет нашег друштвеног развоја и добра воља политичара у провинцијама да сарађују са инвеститорима из српског расејања широм света.

  • Да ли је ли реално очекивати да после деценија провeдених у иностранству дијаспора својом муком стечене девизе улаже у отаџбину?
Мића Јакшић (лево), Раде Бакрачевић (у средини) и Дејан Илић (десно) са Марком Лопушином

-Моје анкете, као и званична испитивања исељеног народа показује да скоро 40 одсто наших људи из света жели да улаже и прави бизнис у отаџбини. Али, исто толико њих тврди да је главна сметња том пословном ангажманиу капитала српске дијаспоре из иностранства корупција локалних власти, које ометају инвестиције и желе да узму за себе део тог капитала. Имам познаника у Русији који је саградио фабрику пелета у свом завичају. Подигао је кредит у иностратству да би запослио 45 радника у фабрици. Прозиводња пелета никад није започела, јер општинари нису, прво дали струју фабрици, а потом нису дали употребну дозволу. Трaжили су новац лично за себе.

  • Сретали сте се, разговарали и писали о најумнијим и најбогатијих Србима у свету. Ко је од њих на вaс оставио најјачи утисак?

-Тешко је то рећи ко је највећи хуманитарац и патриота коме се дивим, јер их има много и о неког бих се огрешио. Могу да кажем да су Маделена и Милан Јанковић (Филип Зептер) из Монака пословно најуспешнији људи, који запошљавају у 44 државе света око 250.000 људи. Велики су добротвори и хуманитарци. Такав је Бранко Тупањац из Чикага, Васо Деспотовић из Сиднеја, Милун Николић из Беча,  Драган Младеновић из Сајгона….

  • Може ли српска дијаспора утицати да се промени још увек лоша слика о нама у свету.

-Могу Срби из расејања у многоме да промене наметнуту лошу слику о српском народу. Онако како то чини Новак Ђоковић, тако треба да чине и Никола Јокић и Тијана Бошковић и многи други светски шампиони српског порекла. То чине на свој начин успешни уметници, као Марина Абрамовић из Њујорка, проналазачи као што је Дејан Илић из Немачке, власник Оскара за техничка достигнућа, др Мила Михајловић, историчарка из Рима. Ми имамо двадесет почасних конзула Србије нашег порекла у свету, који нас прадстављају кроз своје послове и пријатељску сарадњу са странцима. Такав је господин Томовић у Пољској и господин Мачески у САД. Потребно је, међутим, таквим људима давати подршку код куће, па од једног Новака или Владе у медијима направимо стотине других Ђоковића или Дивца, јер имамо преко 3000 спортиста у свету и уметника светског гласа. Имамо толико српских места у свету да их треба приказати тамошњим странцима и учинити их доступним свима. Имамо чак 36 споменика и бисти Николи Тесли у 28 држава.

  • Лобирање нам у том смислу не иде о руке. Зашто?

-Зато што ми не подржавамо наше успешне људе у свету, јер Србин Србину успех не прашта. Имамо мало српских културних центара у иностранству преко којих треба да ширимо нашу националну културу и наш идентитет. Зато што не плаћамо професионалне лобисте, не водимо у страним медијима кампање за бољу Србију. Сама наша дијаспора је окренута само себи, живи у свом гету, не живи са комшијама странцима, којима треба да казује о својој отаџбини. Наша државна политика је заноси причом да ће истина о Србији сама да се пробија, уместо да је на организован начин ширимо по свету.

  • Срби у дијаспори нису баш сложни. Зашто?

-Много је разлога за то, а најважнији је да стране земље, њих 159 у којима живе Срби, раде преко својих тајних служби и цркава да наш народ тамо не буде сложан и јак. Југославија је била земља свих Срба на Балкану, а запад је уништио, направио нове државе и наш народ претворио у Србе, Босанце, Црногорце, Херцеговце, Србе из Хрватске, Србе из Македоније. А неки су остали Југословени. И приликом пописа у иностранству наше не питају које си националности, већ којим језиком говориш у кући. Ми као народ волимо да се делимо, јер смо као људи исувише лични по сваком питању, па смо и по завичајима раздељени.

  • Колико наши клубови, удружења, друштва, савези утичу на слогу и јединство Срба у расејању?

Billedresultat for марко лопушина-Јако мало, јер свега 10 одсто исељених Срба су чланови ових српских организација. Клубове оснивају и у клубове одлазе наши радници на провременом раду, али не долазе високо обрзовани људи, затим професори, академици, студенти и нови млади досељеници. Зато што су ти клубови били југословенски, па су постали српски, па завичајни, а онда је добар део њих приватизован. И неке вође праве од клубова и савеза свој приватни посао и добру зараду. Један председник савеза је, на пример, сам себи давао плату од 3000 евра месечно, а водио се као волонтер.

  • Какава је улога СПЦ у превазилажењу подела. Може ли СПЦ бити тај кохезиони фактор?

-Српска православна црква није кохезиони фактор нашег народа у иностранству, јер постоји и функционише у различитим државама, у којима има и различити статус. Црква је само место где се наш народ окупља. углавном, у време великих верских празника, па се зато наш народ и назива Божићни Срби. СПЦ окупља једва двадесет одсто наших људи у расејању. Србе у дијаспори и региону може да уједини једино држава, али она за то нема воље, снаге, а ни пара.

  • Зашто мислите да држава Србија нема воље, снаге и новца да уједињује Србе у свету?

-Пре свега зато јер је српски народ раздељен у шест држава, па сваки Србин у расејању има другачији пасош и другачију домовину. Од 2,5 милиона Срба у расејању само пола милиона је из Србије и пола од њих има српски пасош. Држава Србија не може легално да брине о Србима у туђој земљи, на пример, Немачкој, који немају српски пасош и нису наши држављани. А наши из БиХ, који имају некретнине у Србији или су породично везани за Србију, радије узимају немачко држављанство него српско. Ми Срби у туђини смо светски правци по узимању страног држављанства. Наша политика нема воље и снаге да се са тако разједињеним Србима у расејању бори за јединство и слогу. Tо јако много кошта, а Србија је мала и сиромашна земља.

  • Сведоци смо проблема СПЦ у Америци, владике тамошње оптужују се чак за сепаратизам. Шта се стварно тамо дешава?

-Српска православна црква у САД је најмоћнија у расејању. Oнa чини напор да се уједини, да буде јака и сложна, и да се одбрани од америчке асимилације. Владике Максим, Лонгин и Иринеј су високо образовани људи, они желе да изграде модерну СПЦ у Северној Америци, али то се не допада неким фракцијама унутар наше Цркве, али и неким верницима, који третирају СПЦ као своју кафану. Они не брину о томе како да се обнови изгорела црква Светог Саве у Њујорку, како да се врати стари сјај српства у највећем америчком граду већ брину о томе у каквом двору живи епископ. Наша Црква има много већи проблем од тога где борави епископ амерички Иринеј?

  • Који је по Вама највећи проблем Српске православне цркве?

-СПЦ је постала загранична и исељеничка црква, јер се већина њених епархија налази у иностраним земљама. Од 40 епархија, само 13 су у Србији, а све остале су у иностранству. У туђини СПЦ нема адекватан статус и делије легално, али и илегално. У Немачкој и Аустрији, где је највише наших људи и верника СПЦ има обичан статус удружења грађана. У Скандинавији има прави статус верске заједнице. Призната је од државе Шведске, на пример, и добија политичку и финансијску помоћ, а наш владика Доситеј је члан државних институција за верска питања. Дакле, наш српски глас верника може да се чује у Шведској, али не може да се чује у Аустрији и Немачкој. У неким земљама СПЦ је обична секта. То за последицу има да свештеници негде раде са потребним дозволама, а негде не раде, па су илегални радници. Црква има у иностранству лоше владике, тројица су смењени због злоупотреба, има и лоше свештенике. И када Синод СПЦ пошаље владику да среди стање у једној великој епархији, онда га дочекају стари свештеници и минирају његов рад. И свештеници су људи са манама, зар не. И на крају, СПЦ је у неким регионима, као што су Бенелукс, Јужна Америка, Балкан изложена директним намерама да се преотме и претвори у Црногорску православну цркву, Хрватску православну цркву или Румунску православну цркву.

  • Све је више успешних младих Срба у свету у свим сферама живота. Шта учинити да се српска младост стави у службу отаджбине?

-Зашто да се српска исељена омладина стави у службу државе, када је држава младе oтерала у иностранство? Ми у Србији под утицајем лоших политичара и незналица о миграцијама стално на погрешан начин гледамо на одлазак младих и старијих људи у иностранство. Третирамо их као бегунце из раја, а они су отишли да би учили, да би се обрзаовали, да би научили да буду паметни, модерни и успешни, да би радили и зарадили. Вратиће се и млади и старији, јер нису заборавили родитеље, породицу и отаџбину. Сви ће се вратити када у Србији буде боље?

  • Можете ли нам рећи какв је положај наших људи у земљама у којима живе и који су њихови највећи проблеми?

-Немају наши људи као појединци тамо у расејању велике проблеме. Раде, зараде, подигну јако повољне стране кредите, граде у завичају породичну кућу и оду у пензију? Срби као народ имају проблеме у туђини, јер га не признају као националну мањину у Црног Гори, Македонији, Бугарској, Словенији и не дају му политичка права и културну заштиту? Јер наш народ у све три Америке третирају као етничку групу без јасних политичких права. И јер су Срби у туђини изложени асимилацији, да постану странци, да се одрекну српској пасоша.

  • Многа питања на реалацији наше државе Србије и дијаспоре пореклом из Србије нису решена, попут права гласа и допунског школовања наше деце у иностранству…

-Да би се, на пример, ови проблеми решили морају прво да постоје билателарни уговори и споразуми са свим земљама у којима живе и раде Срби пореклом из Србије. Ако у Аустрији узмете аустријски пасош, ви се одричете српског држављанстава и права гласа. Више од 80.000 Срба из Србије у Аустрији узело је страно држављанство и нема право гласа. Tолико je и у Немачкој и они више нису српски држављани и гласачи. А ми у јавности ширимо нереалне приче о великом броју наших људи у дијаспори и њиховим гласачким правима. За гласање је потребан српски пасош, одлазак на гласачно место и инсталирање гласања електорнским путем. Али, неким странкама у Србији не одговара да исељени Срби гласају. Слично је и са Допунским школама на српском језику. Има их тамо где смо потписали уговоре и где је дозвољено, Швајцарска и Немачка, али их у Аустрији нема, јер ту није дозовљено. Постоје неке приватне и црквене школе малог капацитета. Град Беч је недавно предложио да се отвори Српска гимназија, али о томе предлог наши тек размишљају.

  • Министарство за дијаспору је укинуто још 2013. године, да ли то грешка?

-Наравно да је грешка јер су Срби у расејању остали без своје сигурне куће у Србији. Преко овог министарства отаџбина их је као матица што спаја пчеле окупљала у Београду, без обзира из које државе долазили и у ком крају бивше Југославије су били рођени. Гашење је знак недостатка политике воље државе и странака за сарадњу са народом у расејању. To je и кршење Закона о дијаспори и Србима у региону, по коме је радила некадашња Скупштина дијаспоре.

  • Дијаспора у отаџбини често види маћеху. Може ли се то променити?

-У праву сте то за маћеху, али заборављате и да се дијаспора понекад понаша као изгубљена ћерка. За добар однос матице и расејања потребна је активна улога обоје, и мајке и деце. Последњих година када говоримо о овом односу углавном се прича о томе како мајка Србија занемарује своју децу, што је делимично тачно. И деца, дијаспора занемарује Србију, јер скоро 60 одсто исељених не мари за отаџбину и мало чини на томе да помогне мајци. Има она америчка изрека да не питаш шта je држава учинила за тебе, већ шта си ти учинио за државу! Тај однос се може променити ако свако да све од себе да будемо јаки, сложни и прави здрави српски националисти.

  • Имете ли неки предлог за побољшање тог односа?

-Да Срби у дијаспори направе Светски фонд за помоћ српском народу у Србији и Републци Српској, па да заједно са својим пријатељима странцима граде школе, обданишта, болнице, сигурне куће, мала предузећа, улице, водовод, фабрике за пречишћавање ваздуха, воде и отпада. Ако могу Дивац, Теодосић, Ђоковић, Цептер, фудбалери Станковић, Суботић и многи други да имају своје фондације и помажу народ, зашто то не би радила читава дијаспора од 2,5 милиона људи заједно са овим двема отаџбинским земљама. Сетимо се како се u отаџбини градило после поплава 2014. године, тако треба да буде стално, а не од случаја до случаја. За узврат држава ће их наградити ордењем признањима, привилегијама и живот учинити лепшим у отаџбини.

Сутра: О тајним друштвима, темпларима, масонима, ротаријанцима и змајевцима… 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *