„Dijanina deca“ su njen večni spomenik

U Domu Vojske Srbije u Bogradu otvorena je izložba „Dijanina deca“, posvećena ženi velikog srca, ženi hroju, koja je spasavala srpsku, jevrejsku i romsku decu iz jasenovačkog stratišta i ustaškog noža. Dijana Budisavljević, devojačko Obekser, Austrijanka iz Insbruka, spasila je tokom Drugog svetskog rata sigurne smrti više od 7.500 dece, a procene idu od 12.000 do čak 15.000.

Potresno svedočanstvo, kroz dnevničke beleške i fotografije o spasavanju svakog deteta pojediačno posetioci će moći da vide do 14. juna, a o Dijaninom herojstvu u okviru projekta “Dijanina deca” emitovan je i dokumentarni film Radio-televizije Srbije, koji je snimila Slađana Zarić, autorka i izložbe. Ovaj poduhvat je ralizovan uz pomoć RTS-a i MInistarstva odbrane Vlade Srbije.

„Mene je usvojila zagrebačka porodica i kod nje sam odrasla. Dugo nisam ni znala da sam bila u logoru, nego mi je školska drugarica rekla“, prilikom otvaanja izložbe rekla je Brigita Knežević, jedna od dece koju je Dijana spasila.

„Mi smo Dijanina deca. Njeno je delo veliko do neba“, rekao je ovim povodom Mihailo Galić.

Autorka postavke Slađana Zarić navela je da je Dijana sa svojim saradnicima svako preuzeto dete popisala, navodeći njegovo ime, prezime, datum i selo u kome je rođeno i logor iz koga je preuzeto, sa dubokom željom da se sačuva njihov identitet. Na početku su deca dobijala kartončiće, koji su im kanapom vezivani oko vrata i ovi zapisani podaci su tako čuvani.

–Samo deca koja su u logoru razdvajana od majki mogla su biti spasena. Majke koje su sakrivale decu, vodile su ih u sigurnu smrt, a dešavalo se i da mališani nisu hteli da se odvoje od najmilijih. Jedna mama odvezala je pregaču za koju joj se sin zakačio, pa je on tako i taj komad odeće poneo sa sobom. On i sestra su preživeli i pregaču sačuvali do današnjih dana – objasnila je Zarićeva.

U sistemu logora Jasenovac ubijeno je oko 20.000 srpske, jevrejske i romske dece.

Dijana Budisavljević rodila se u Inzbruku  15. januara 1891, a živela je do 20. avgusta 1978.  Bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, proterivanja ili pljačke imovine za vreme NDH.

Da bi sačuvala podatke o deci koju je zbrinjavala tokom rata, vodila je kartoteku o njima, s nadom da bi jednoga dana mogla biti vraćena svojim biološkim porodicama. Imala je podršku uskog kruga ljudi, svi koji su se bavili spašavanjem dece iz logora rizikovali su sopstvene živote.

Prema dnevniku koji je vodila za vreme rata, rad na pomoći i spasavanju srpskih žena i dece iz logora je započela u drugoj polovini oktobra 1941. kada je saznala za veliku akciju pomoći koju je Jevrejska opština u Zagrebu organizovala za svoje zatočene članove. Prema istom dnevniku, njena inicijativa u prvom trenutku nije naišla na pravi odziv, posebno iz straha od odmazde, ali se to kasnije promenilo. I pored mnogobrojnih teškoća na koje je nailazila, uspevala je da pronađe ljude koji su činili što je bilo u njihovoj moći da prikupljena pomoć stigne u prave ruke, piše Vikipedija.

Spasena deca su bila smeštena uglavnom kod hrvatskih porodica, a deo po objektima katiličke crkve.  Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smeštaj su dobrim delom obezbijeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima građana. Interesantno je da je poglavnik Ante Pavelić dozvoljavao da Zagrepčani udomljavaju logorašku decu samo pod uslovom da budu vaspitana u hrvatskom i ustaškom duhu, čime bi se zatro svaki trag o njihovom poreklu. Mnoga deca odrasla su sa promenjenim identitetom i nikada nisu saznala istinu o svom poreklu, veri ili identitetu. Još u samom logoru decu su preoblačili u ustaške uniforme.

Da bi pomogla srpskoj deci Dijana je i sama puno rizikovala. Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su harale i ubijale mališane. Preležala je tifus i doživjela tri nervna sloma. U radu je imala i saradnike kao što su profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić.

Nekadašnji časopis Arena iz Zagreba je dugo vodio akciju za povezivanje sada već odraslih ljudi sa svojim porodicama. Krajem maja 1945. dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama dece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Dijane Budisavljević je uzeta i celokupna kartoteka dece, iako nije bila završena identifikacija.

„Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvređena. Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije”, rekla je tada Dijana Budisavljević.

Oduzimanjem dokumentacije Dijani i njenoj saradnici gospođi Džakuli onemogućeno je da dalje rade na identifikaciji velikog broja dece.

„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže”, žalila se Dijana.

Posle Drugog svetskog rata vratila se da živi povučena i zaboravljena u Inzbruk. Više nije govorila o svom radu za vreme rata i do smrti se nije oporavila od posledica obilaska logora.

Dnevnik Dijane Budisavljević, originalno napisan na njemačkom, izdat je u samo 700 primeraka. Pokriva period od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. Na hrvatskom je izdat u Zagrebu 2003, pod imenom „Dnevnik Diane Budisavljević 1941–1945“, a za štampu ga je priredila Silvija Szabo, Hrvatski državni arhiv, Spomen-područje Jasenovac. U njemu je opisivala situaciju, uslove u kojima su se nalazila deca logoraši, njihova mučenja, stradanja i umiranja, strepnju za njih, za sebe, kao i susrete i razgovore sa nekima od najvećih ratnih zločinaca, odgovornih za genocid u NDH. Tek posle toga započelo je značajnije istoriografsko interesovanje za njene podvige.

“10. juli 1942. godine, Stara Gradiška. Neka deca su predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala da ostanu. Umirala su, a neke smo mi preuzeli kasnije, mučenike, nepoznatu, bezimenu decu. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je bacano golo u masovnu grobnicu”, zapisano je u dnevniku Dijana Budisavljević.

Dijana nije imala pozitivno mišljenje o tadašnjem duhovnom poglavaru katoličkih Hrvata nadbiskupu Alojziju Stepincu i to je jedan od krunskih dokaza protiv njegovog kanonizovanja za sceca. Od njega je nekoliko puta tražila pomoć u spasavanja srpske djece iz ustaških koncentracionih logora. O tim susretima je zapisala ^[

„3.12.1941. Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr. Stepinca. I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiksup mi je rekao da nema nikakvog uticaja na vladu, tamo da ništa ne može uraditi. Spreman je da se zauzme se za stvar, ali unapred zna da ne može ništa da postigne. Druga audijencija kod nadbiskupa. Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresovati.Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći da ostane u stanu, a sad je usprkos izbacuju. Kažem da sam došla da tražim spas za jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo kritikovati Nemce, nacizam, Hitlera, da su oni za sve krivi. Kažem mu da se nemački biskupi jako zauzimaju za svoje vernike i suprostavljaju Hitleru. Obećava da će se zauzeti, ali ja mu ne verujem”, pisala je u dvenvniku Dijana.

Dijana Budisavljević za života za ono što je uradila nije dočekala da joj se javno oda priznaje i dodeli neko od odlikovanja, posthumno je donekle ispravljena nepravda. Odlikovana je zlatnom medaljom “MIloš Obilić” za ispoljenu hrabrost i dela ličnog herojstva. Medalja je dodeljena povodom Dana državnosti Republike Srbije 2012. godine, a uručena je njenom praunuku Leonardu Rašici. Prvi je nosilac i novoustanovljenog odlikovanja Srpske pravoslavne crkve „Carica Milica“ za plemenitost i humanitarni rad. Oredn Drugog reda dodeljen joj je 2011. Godine i u rodnom Inzbruku , a u Kozarskoj Dubici i Gradišci dobila je i ulice. Za podvig koji je napravila sve je to više nego skromno. Ova neverovatna žena zaslužila je mnogo više, ali spasena deca su njen večni spomenik.