Демаскирање српства у дућану

Фотографија корисника Петар Милатовић ÐžÑÑ‚Ñ€Ð¾ÑˆÐºÐ¸У интервјуу Срни Петар Милатовић Острошки, српски писац из Беча,  говори како је настала његова најновија књига Српско благо у Бечу, али и без „длаке на језику“ о црногорском сепаратизму, цркви неверника, српству у дућану и добу простака и лудака 

Српски писац Петар Милатовић Острошки послије вишегодишњег напорног истраживачког рада у Аустријској националној библкиотеци, Универзитетској библиотеци и Библиотеци Конгрегације Мехитариста у Бечу систематизовао је и хронолошки прецизно обрадио, почев од 10. вијека, 159 српских средњовјековних рукописа.

Тако је недавно у Београду, у издању издавачке куће „Пешић и синови“ објављено капитално документарно дјело „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“, Петра Милатовића Острошког.

„Ријеч је о 159 српских средњовјековних рукописа са: кодиколошким описом, временом писања, врстом писма, садржином, врстом повеза, записима, сигнатурама, илуминацијама, украсима, домаћом и страном литературом за сваки рукопис, као и по неколико фотографија у боји уз опис сваког рукописа, као и документарна објашњења како су рукописи из српских манастира и цркава, као и Хиландара, доспјели у Аустријску националну библиотеку, Универзитетску библиотеку и Библиотеку манастира Мехитарста у Бечу, било као ратни плијен, или продајом и заоставштинама“, појаснио је Милатовић у интервјуу за Агенцију Срна.

Он додаје да у посебном поглављу „Старе српске књиге штампане у Бечу“ донио преглед са описом огромног броја вриједних 350 књига које су штампане у Бечу у току 17, 18, 19. и 20. века, а без којих се не може замислити историја српске књижевности.

Милатовић појашњава да иако је највећи део ових књига широј јавности непознат, ово је први пут да на једном месту буде систематизовано и објављено 350 књижевних дела штампаних у Бечу од 17. века.

„Српској штампи у Бечу посветио сам велику пажњу, почев од „Славено-сербског магазина“ Захарија Орфелина; „Сербски повзедневниа новини“ које су у Бечу од 1791. године штампали грчка браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо; „Славено-сербски вједомости“ које је од 3. августа 1792. године у својој штампарија штампао Стефан Новаковић; „Новине сербске из царствујушчега
града Вијене“ које су уређивали Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић и које су излазиле до краја фебруара 1822. године у Бечу, све до Гласа Срба, Српских видика, Србослова у 20. и Словословља у 21. веку, које је у својој бечкој штампарији уређивао и штампао сам аутор ове значајне публикације“, рекао је Милатовић.

Он је у посебном поглављу детаљно обрадио рад штампарија које су у Бечу штампале српске књиге ћирилицом и то Курцебокову штампарију, Штампарију Стефана Новаковића, штампарију Мехитариста и штампарију Гласа Срба, са прецизним списком 350 објављених књига.

Фотографија корисника Петар Милатовић ОстрошкиМилатовић је велику пажњу у својој документарној студији посветио продаји српских средњовјековних рукописа, србуља и других реликвија бечком Двору, прецизно наводећи које је све од 46 средњовјековних рукописа продао Вук Караџић у периоду од 1856. до 1858. године, као 4 рукописа које је после очеве смрти продала Вилхелмина (Мина) Караџић.

„Објавио сам прецизан списак:  јеванђеља, октоиха, псалтира, молитвеника, требника, минеја, часловаца, дакле, товаре србуља и
старих књига које су за продају Вуку у Беч слали: Вук Поповић, свештеник из Рисна и Вук Врчевић, учитељ из Будве, Димитрије Поповића из Сомбора, прота Михајловић из Сремске Митровице, Георгије Петрановић из Задра, Јанко Кусовац из Ријеке Црнојевића, прота Марковић из Шида, прота Милан Јоксимовића из Сарајева; Новица Церовић из Дробњака, поп Вука из Грбља и тако даље“, наводи он.

Милатовић је нагласио да то није никако атак на лик и дјело Вука Караџића, већ објективно презентовање чињеница.

„Уосталом, да Вук Караџић и његова ћерка нису својевремно продали огроман број рукописа ондашњој Дворској библиотеци у Бечу, као и Вук у осталим државама, можда ниједан од њих данас не би постојао, већ би нестали у току два свјетска рата и послије Другог свјетског рата у вријеме комунистичког једноумља“, каже Милатовић.

Милатовићеве књиге се у иностранству штампају у огромним тиражима, од 1000 до 20.000 примеркаа у овом посуновраћеном
времену, сазданом од бројних лажи, народ изузетно цијени Милатовићеву истинитост, доследност, правдољубивост и као да све то налази у његовим књигама. Али он је и поред популарности и читаности у иностранству, у завичајној Црној Гори прећутан.

„Не чуди ме што ме прећуткују. Нијесам дио механизма договорне бласфемије. Нијесам био члан комунистичка партије,
антинародне мафије! Док су они писали молбе за пријем у такву партију, три пута сам робијао зато што сам говорио и писао истину док су они храбро ћутали. Сада они „србују“ и својој првобитној идеологији робују, а ја сам незгодан свједок њихове, поред комунистичке, резервне идеологије – ћутологије“, каже Милатовић.

Милатовић додаје да они, као професионални „Срби“љубоморно чувају своје „Српство у дућану“, пазе да се неко не увуче у онај њихов табор комунистичко-удбашког „српства“, а таман ја који сам одувијек био оно што они сада желе да постану, али им то не
полази за руком, јер захваљујући љевацима на десној страни данас народ храмље на обије ноге!

„Уосталом, без лажне скромности, ја у свијету имам далеко више читалаца него што Црна Гора има становника, ових и оних, па ми то прећуткивање уопште не пада тешко већ ме увесељава док им премјеравам дубину плиткоће!“, каже Милатовић.

Говорећи о сепаратизму у Црној Гори Милатовић каже, част изузецима, али ово је доба лудака и простака. „Од великих Срба и великих Црногораца уопште не видим велике људе“.

„Истовремено све неки „вјерници“ који се куну „Острога ми“ и који су у стању да и Бога подучавају како велики Бог треба да се моли Богу! С друге стране, невјерници би да стварају „цркву“, спремни су да чак и Богу додијеле држављанство, да му доијеле подстанараски статус, па ако велики Господ Бог не буде испуњавао велике прохтјеве малих људи они ће лијепо Богу да одузму држављанство и да му дају отказ, па се може дестити и та срамота да поред таквих невјерника Бог постане чак и социјални случај на улици, али има ту један проблем, Бог станује у срцимаа вјерника па им је сваки труд узалудан“, каже Милатовић.

Милатовић је објавио 40 књига прозе и поезије на српском и њемачком језику у земљи и иностранству, а добитник је и бројних књижевних награда у земљи и иностранству и увијек је одбијао да прими те награде.

„Одбијао сам да примам награде јер литература није спортско надметање и клановска менажерија. То је разлог више што сам одлучио да пишем документарну књигу „Књижевна мафија“ у којој прецизно објављујем како се и на који начин додјељују књижевне награде, разумије се, са свим појединостима; о разним конкурсима на којима недостаје само фотографија будућег добитника по систему – ја теби, ти мени; о зборницима, антологијама, алманасима, а све са одређеним новчаним учешћем и без икаквог књижевног критеријума“, појашњава Милатовић.

Милатовић најављује да му је у штампи књига хумора и сатире „Тамо они“ коју ће објавити издавачка кућа „Досије“ у Београду, а оно што је интерсантно јесте чињеница да штампање те књиге у огромном тиражу од 10 хиљада примјерака финансирају његови  читаоци из Европе, Америке, Канаде и Аустралије.

„У књизи „Тамо они“ бескомпромисно жигошем јавно све оно о чему многи не смију да размишљају чак ни тајно, а на удару пера Пера од Острога су сви они који су скренули са пута човјечности, достојанства, народног постојанства, истинитости“, закључује у интервју Агецији Срна Петар Милатовић Острошки који живи и ради у Бечу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.