Dara, Koka i moja slanina

Piše: Mihailo Ješić

Na nekom Klasik TV-kanalu sinoć naletim na reprizu serije od pre 35 godina – Bolji život. Zastanem trenutak i počnem da gledam i – ostanem do kraja epizode. Mislim da ću i večeras potražiti taj kanal.

Bila je to serija koja je od 1987. do 1991. godine uz TV ekrane držala celu Jugoslaviju. Doživljaji porodice Popadić bila su zanimljivi svima, od Sežane do Djevdjelije. Nema boljeg dokaza od činjenice da su se Hrvatska i Slovenija otcepile od Jugoslavije 16.  juna 1991.godine, samo posle nekoliko dana od kraja 82 nastavka i završetka „Boljeg života“.

Jelica Sretenović: Ne želim da ostarim samaVidjao sam se kao novinar, kasnije i kao šef marketinga Večernjih novosti, sa većinom glavnih glumaca serije. Izvlačili su nagrade u našim igrama, slikali ih za novogodišnje kalendare, a sa nekima sam se i privatno sretao. Najviše sa Goricom Popović Darom iz serije, zatim Kokom koju je igrala Jelica Sretenović, Lidijom Vukicevic…

Kroz nekoliko anegdota evociraću uspomene na Daru i  Koku, one su mi nekako najdraže.

Jelica Sretenović je kao srednjoškolka bila sjajan djak i žarko je želela da upiše glumu. To je uradila kao učenica trećeg razreda, primljena je na Akademiju i odbila tutulu djaka generacije prestižne beogradske gimnazije. I na Akademiji je radila stvari koje nisu bile po „protokolu“. Na trećoj godini se udala za 16 godina starijeg lekara Mišu Sretenovića, a posle nekoliko meseci radila je ćerku. Samo mesec dana posle porodjaja izašla je na najteži  ispit i dobila – devetku.

Miša Sretenović je bio priznati lekar – kardiolog kada se oženio sa Jelicom. Imao je 35, a ona 19 godina. Zanimljivo je da su se njih dvoje upoznali kada je ona imala tri godine, on se tada zabavljao sa njenom tetkom. Posle 16 godina su se sreli i posle par meseci – venčali.

Osim posla u Novostima, ja sam 1990. godine na brod- restoranu „Split“ držao diskoteku „Maja“. Pozvao sam jedne subote Goricu i Jelicu da budu moji gosti na večeri, sa partnerima. Došli su i, ne znajući da na brodu ima diskoteka, pomislile su da na stotine mladih čeka njih. Malo su bile razočarane kad su shvatile da moraju proći pored njih a da ih niko neće ni prepoznati. Miša ih je do besvesti zadirkivao, a njima dvema su predivni  specijaliteti smirili sujetu.

Na pola večere dr Sretenović me zamolio da ga odvedem do diskoteke. Više od pola sata je djuskao u najžešćem ritmu, vratio se na večeru mokar od znoja. Jelica mi je rekla da je „tako uvek bruka kada mu se ukaže prilika“, ali, u poverenju, i da je srećna što je takav.

Gorica Popović se u stan na 17 spratu solitera na Crvenom krstu uselila odmah posle mene i bila je sprat niže. Poznanstvo je počelo nesporazumima, te iz mog stana je curila voda u njen, te njen brat je, sredjijući joj stan, kršio kućni red, te moji majstori su bili preglasni, a ona spremala ulogu…

Ali, vremenom smo sredili stanove, majstori su otišli, a mi smo postali najbolje komšije. Sve dok ona nije polozila vozački i počela do Ateljea 212 da ide svojim kolima. Tada sam ja morao na posao kada njoj odgovara, bila je vozač-početnik i ja sam joj „držao strah“.

Anegdota sa mojom slaninom, koju sam krio kod Gorice kad mi dodju gosti,  već je objavljena u mojim pričama i biće deo buduće knjige, kad prodje korona. Dva moja tadašnja, a i sadašnja, drugara Dugi i Čupko – Milutin Stanković i Milan Kler Petrović često su dolazili na moj 20 sprat, naročito kad mi iz sela stignu rakija i slanina. Ja sam ih uvek lepo dočekao jer su bili dobri i dragi drugari, ali oni su bili nezajažljivi, posebno kod rakije. A onda je rakija trazila slaninu.

Jednom stvarno nisam imao više, a oni su izmislili da sam komadinu slanine vezao kanapom i pustio da visi sa 20 sprata, a da je Gorica to videla i odsekla slaninu a meni ostavila samo mastan kanap. Tu priču su „prodali“ u redakciji pa sam se danima krio od bruke. Gorica se valjala od smeha kad sam joj ispričao, a ona Jelici Sretenović pa su se i Atelju 212 i seriji „Bolji zivot“ slatko smejali.

Goricu sam vidjao i kad sam se odselio sa Crvenog krsta, Jelicu Sretenovičc vise nisam vidjao. Njen muž Misa je umro jako mlad, a priču a Dari i Koki ću nastaviti da gledam i večeras u  reprizi  „Boljeg zivota“, za tri i po decenije, osim priče o Srećku Šojiću, mi nismo imali bolje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.