Ceo svet je naše igralište

Razgovarao: Zdravko Elez

Ima jedno mesto u Beogradu koje je carstvo srpske dece iz celog sveta. Ono u njima budi maštu i radost, ono ih uči da znaju ko su, gde su i odakle su. Uči ih da pevaju, igraju, crtaju, slikaju, glume, prave filmove i još mnogo čemu, a pre svega da budu ljudi i da svoju otadžbinu uvek nose u srcu. To je Dečji kulturni centar, koji zapravo odavno više nije beogradski.

Na čelu ove ustanove od nacionalnog značaja je prof. mr Dragan Cale Marić, čovek od ideje, incijative, kreacije, koji je od DKCB-a napravio jednu veliku porodičnu kuću u kojoj ima mesta za svu srpsku decu ma gde živela, u dalekoj Australiji ili Americi, na kranjem severu Evrope ili rtu Dobre nade na jugu Afrike. Sreli smo se u Kopenhagenu i za Tamo daleko razgovarali o „najlepšem ukrasu sveta“ i svemu onome što se čini da deca svoj život žive kao iz mašte.

  • Za šest godina, koliko ste na čelu Dečjeg kulturnog centra Beograd, ova ustanova se preporodila. Govore to brojke o preko 1000 programa za decu i oko 150 000 dece koja su godišnje uključena u brojne programe DKCB-a. Čak i u vreme svetske krize izazvane pandemijom virusa korona organizovali ste brojne akcije. Šta je sada aktuleno, čime ćete obradovati decu?

– Dok nas dvojica razgovaramo, u Dečjem kulturnom centru Beograd stručni žiri ocenjuje video radove pristigle iz cele Srbije na VI Nacionalni festival dečjeg video klipa „Kidikem“. Ove godine tema je „Iza maske“. U toku su i pripreme za novo izdanje pravog muzičkog spektakla „Dečje beogradsko proleće“. Kao i svaki naš program – samo najbolji kompozitori, tekstopisci, aranžeri i izvođači stvaraju za decu. U toku je prijavljivanje dečjih ansambala za 52. Međunarodni susret dece Evrope „Radost Evrope“. Pa poziv za FEDEMUS – republičku smotru dečjeg muzičkog stvaralaštva, pa literarni konkurs „Lepo je voleti“, u slavu dela i života Mike Antića, pa okrugli stolovi, naučne i stručne tribine o aktuelnim pitanjima života i odrastanja predškolaraca i školske dece i mladih u kontekstu kulture i obrazovanja… Neumorni smo kada je u pitanju rad sa decom i za decu. Da ne pominjem sve naše umetničke radionice, biblioteku, „stalne grupe“ poput likovnog ateljea, baletskog studija, dramskih grupa, hora, ateljea za primenjenu umetnost, strip, animirani film – popularne crtaće…

  • Zaista je vrlo impresivno sve što radite u otadžbini, ali vi niste zaboravili ni decu iz dijaspore. DKCB se pojavljuje kao istinski ambasador kulture srpske dece u rasejanju. Kako ih animirate i čime ih to privlačite te je njihov odziv na sve vaše akcije sve veći?

-Sve su to naša deca, bez obzira da li žive na Dorćolu ili u bilo kom delu sveta. Osećamo istinsku odgovornost prema njima, da ih zadržimo uz Srbiju, da  negujemo vezu sa našom decom u regionu i rasejanju, da ih pozivamo da na svom maternjem jeziku, ili sad već na jeziku svog porekla, izraze svoja osećanja i stavove ili da svoje likovne, muzičke i ostale talente pokažu učešćem na našim konkursima. Primetili smo da to našim porodicama i zajednicama po svetu izuzetno znači, kao i nastavnicima i deci. Ovi konkursi ne iskuljučuju ni učešće dece iz Srbije, pa tako nastaje i vršnjačko povezivanje među njima. Odziv je sve veći, jer smo pronašli polje uzajamne podrške i afirmacije ljudi, škola i ustanova koje se bave decom, što i jeste naša misija, samo smo je proširili na najmlađe i u rasejanju. DKCB zapravo živi onu maksimu po kojoj kultura, umetnost, prijateljstvo, naročito među decom, zaista ne poznaju granice. Ceo svet je naše igralište.

  • Nema gotovo meseca, a da DCKB ne raspiše neki konkurs za srpsku decu iz celog sveta. Ono što raduje, pored odziva, su i lepe vesti o priznanjima našoj deci iz dopunskih škola na srpskom jeziku. S obzirom da sarađujete sa njima, kako vidite njihov rad i jesu li one istinski čuvari srpskog jezika i ćiriličkog pisma u našoj dijaspori?

-Nema dileme da one to zaista jesu. Ali jezik i naša lepa ćirilica u svakom od nas mora da ima svog čuvara. Jezik se, nadam se, govori u svim našim  porodicama u rasejanju, ali mislim da su, pored porodice, dopunske škole presudne u očuvanju našeg pisma, duha našeg jezika, osećanja pripadnosti jednoj ponosnoj, slobodarskoj zemlji koja je utkana u samu bit kulturne i civilizacijske povesti Evrope i sveta. Deca uče ćirilicu, upoznaju se sa znamenitim ličnostima i velikanima srpske misli, istorije, nauke,  umetnosti… Najlepša od svega je prilika da se povežu sa svojim vršnjacima sa kojima dele ne samo poreklo, već i jednake vršnjačke izazove i vrednosti. Mesta koja okupljaju decu razvijajući njihove potencijale i usmeravajući njihovu pažnju na stvaralačke sadržaje, dragocena su u svako doba, naročito u današnje vreme, kako tamo daleko, tako i ovde kod nas.

  • U organizaciji DKCB bilo je poslednjih godina više gostovanja srpskih umetnika u dijaspori. Sva su ta druženja lepa i pomalo dirljiva. Koje je na vas ostavilo najjači utisak?
Druženje sa decom u Kopenhagenu: Ambasadorka Jasmina Mitrović Marić sa Leontinom i Minjom

– Dečji kulturni centar Beograd u prethodne tri godine organizovao je gostovanja u Danskoj i Nemačkoj. I to je bio tek početak. Da nas nije zaustavila pandemija, bilo bi nas kojekuda po svetu, pohodili bismo srpsku decu donoseći radosti i lepotu Srbije. Biće toga, obećavam, samo da prođe ova svetska pošast. U Nemačkoj, gde nam je divan domaćin bio generalni konzul Branko Radovanović, gostovala je naša pozorišna predstava o Kraljeviću Marku, dok smo u Kopenhagen doputovali sa najpoznatijim izvođačima i stvaraocima muzike za decu – Minjom Subotom i Leontinom Vukomanović. Dirljivo je bilo u prepunoj Sali kada je publika kao jedinstven hor nadjačala pevače na sceni, kada su deca i roditelji zajedno pevali najpopularnije hitove – „Deca su ukras sveta”, „Vuče, Vuče, bubo lenja”, „Au, što je škola zgodna”, ”Razbole se lisica”, „Kako rastu deca”, a svuda lepršaju srpske zastavice u rukama dece… Taj trenutak i emociju teško je opisati rečima, ali to su momenti koji nas iznova ubede da vredi dati sve od sebe da bogatu kulturnu ponudu koju imamo učinimo dostupnom svoj deci – onoj koja žive u Srbiji i onoj koja žive van nje.

Koliko smo posvećeni i brižni kada su naši najmlađi u pitanju, neka bude primer i muzički projekat ”Pozdrav iz Srbije” sa četiri izuzetne pesme o Srbiji koje sadrže i originalnu verziju, ali i muzičku matricu kako bi deca i horovi mogli da ih pevaju kao karaoke. Razume se, možete ih preuzeti besplatno sa našeg sajta. Ršum, čika Minja, čika Graja, čika Sloba… to su autori. Hvala im na lepoti kojom sve nas uče ljubavi prema otadžbini koja se, kako stih kaže, brani lepotom, znanjem, knjigom, brigom, lepim vaspitanjem.

  • Inicijator ste i osnivač Svesrpskog dečijeg sabora koji okuplja u Beogradu našu deca iz celog sveta. Kako je sve to počelo i kakva iskustva nosite posle tri godine organizacije ove manifestacije?
Sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem

-Verovao sam u snagu i potrebu okupljanja dece iz rasejanja u Srbiji kada sam prvi put artikulisao ideju Svesrpskog dečjeg sabora pred svojim saradnicima. Da nije tih divnih ljudi koji čine DKCB, ni ova ni bilo koja druga zamisao koja je u organizaciono-tehničkom smislu vrlo zahtevna, ne bi bila ostvariva. Od tima, od motivisanosti i posvećenosti ljudi sa kojima zajedno radite, sve zavisi. U tom smislu – blago meni. Lako je meni. Koncept smo odavno osvojili: deca iz rasejanja borave u Srbiji u porodicama svojih vršnjaka, naših učenika, učestvuju u nizu aktivnosti, radionica, koncerata, ekskurzija. Ogroman odziv i radost dolaska u otadžbinu nimalo me nisu iznenadili. To sam očekivao, u to sam verovao. Gledajući lepotu manifestacije „Radost Evrope“ poželeo sam da slično iskustvo priredimo i našoj decu iz regiona i dijaspore, pa smo razvili koncept manifestacije „Svesrpski dečji sabor“. Kroz ovu manifestaciju deca iz rasejanja stiču još jednu porodicu u svojoj Srbiji, vraćaju joj se i kada prođu naši susreti. Opet, deca domaćini putuju u goste kod svojih drugara iz sveta koje su ugostili. To su prijateljstva za ceo život. To je jedna od naših najznačajnijih misija. Za takvu nameru, iskrenu, veliku, od nacionalnog značaja, dobili smo i pokroviteljstvo predsednika Republike Srbije. On nas prima u zgradi Predsedništva i pokazuje koliko je uvažavanje i kolika briga države Srbije za njih. To je momenat koji zauvek pamte.

  • Kakav je bio odziv dece, šta su sve mogli da vide i čuju u otadžbini?

-Odziv je bio fantastičan, a u organizaciji nam je značajno pomoglo Ministarstvo spoljnih poslova – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Deca su obilazila znamenitosti Beograda, muzeje, različite institucije kulture, obrazovanja, sporta, zabave… Povodom Dana slovenske pismenosti, priređujemo im muzičko-scenski program, koncert kojim zvanično i otvaramo manifestaciju. Jedan dan rezervisan je i za izlet po Srbiji. Do sada je to bio Tršić, a ostavljamo i vreme za druženja, žurke, rekreaciju. Razume se, svuda zajedno idu gosti i domaćini. Srećan sam što smo, osim regiona i Evrope, ugostili čak i našu decu iz Australije i Amerike. Kada vidite te suze i zagrljaje na rastanku, čujete reči obećanja da će se opet i zauvek sretati,  jasno vam je da ste uspeli.

  • Gde svi vi iz DKCB-a nalazite inspiraciju za sve te brojne akcije?
Pred rodnom kućom Vuka Kardžića u Tršiću: Deca iz dijaspore, učesnici Svesrpskog sabora

-Inspiracija je u onima sa kojima i za koje radimo. U Dečjem kulturnom centru Beograd okruženi smo decom. Dovoljno je da ih pogledate i jasno vam je koliko su ispred vas, ispred vremena sadašnjeg, koliko učite od njih, koliko moramo da ih pratimo i sustižemo. Trudimo se da ne posustajemo u tempu, da ponuda prati tehnološki napredak i da im se obraćamo njihovim jezikom, kako bismo zadržali njihovu pažnju i poverenje. Bez šale, nove generacije suočavaju se sa novim izazovima, njihova realnost drugačija je od one naše nekada. Potrebno je da ih čujemo, pre svega, a onda kada smo ih dobro saslušali, dovoljno je otvoriti im prostor, a oni će već bolje od nas da ga ispune lepotom i kreacijom.

  • Moglo bi se reći da su Minja Subota i Leontina Vukomanović zaštitini znaci DKCB. Kako je krenula saradnja sa ovo dvoje vrsnih umetnika?

-Gospodin Minja Subota, naš čika Minja, predsednik je Upravnog odbora Dečjeg kulturnog centra Beograd, na šta smo izrazito ponosni, a Leontina je naš umetnički direktor, zbog čega smo veoma srećni. Kao vrhunski umetnici u svojim oblastima, pored formalnih poslova koje obavljaju u DKCB-u, radu i promociji ustanove doprinose višestruko svojim angažovanjem, talentima i iskustvom. Mi smo sabiralište stvaralaca za decu. Sa nama su i Ljubivoje Ršumović, Sloba Stanišić, Radoslav Grajić, Marko Aleksić, Igor Bojović, Peđolino… zaboraviću nekoga, ali zato pozivam sve posetioce ovog portala da posete naš sajt www.dkcb.rs i vide sve te divne ljude, posvećenike koji sebe nesebično poklanjaju našoj deci i našoj instituciji.

  • Sa dijasporom ste se poslednjih godina, upoznali i „uživo“ jer ste često među nama zbog posla vaše supruge Jasmine Mitrović Marić, ambasadorke Republike Srbije u Kraljevini Danskoj. Kakava je naša dijaspora, ima li straha da će se naši mladi asimilovati i zaboraviti svoje korene?

-Nema straha. Svo naše rasejanje potiče iz zemlje na koju mogu da budu samo ponosni. I da sa ponosom predstave sebe kao Srbina, Srpkinju. Naša država nastoji da taj osećaj pripadnosti zemlji porekla osnaži, što je izuzetno dragoceno i verujem da će u budućnosti biti još više projekata u tom smislu. Dokle god budemo mislili jedni na druge, nećemo izgubiti sebe – gde god da smo. Na nama je da podsetimo decu i mlade na vrednosti zajednice, tradicije i kulture iz koje su potekli, da ih motivišemo, da im dopustimo da se izraze na svoj autentičan način i da im prosto stavimo do znanja da smo tu, da smo podrška, vetar u jedrima, njihova srpska kuća bez ključa.

  • Kako vidite DKCB u budućnosti? Odavno ste prerasli lokalni, gradski nivo i sve vas više doživljavamo kao svesrpsku instituciju kadru da našoj deci širom sveta ponudi brojne edukativne sadržaje izuzetno značajne za očuvanje nacionalnog identiteta, ali i da u njima probudi radost i maštu. Da li je to vaša ideja vodilja?

-Naša ideja vodilja uvek je bila jedna reč – deca. Razume se da ćemo čuvati naš jezik, kulturu i tradiciju, ali ćemo istovremeno ići u korak sa novim alatima u umetnosti i komunikaciji, bićemo savremeni i moderni, negovaćemo kreativnost i talente naše dece. Znam da će neki od njih biti stvaraoci kulture u budućnost, a svi do jednog rastu u poštovaoce umetnosti sa doživotno probuđenom  kulturnom navikom i potrebom. Nudimo deci mogućnosti koje podstiču maštu, individualni izraz, sa željom da dobro upoznaju sebe i postanu, pre svega, dobri i ispunjeni ljudi.

„Kuvari“ po dečjem ukusu: Dragan Marić i Minja Subota

Biografija mr Dragana Marića

Prof. mr Dragan Cale Marić rođen je u Beogradu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Diplomirani je filmski i TV snimatelj. Master studije odbranio na Filološkom fakultetu, a sada pohađa doktorske umetničke studije Kreativne industrije, Akademija umetnosti, Univerzitet Alfa u Beogradu.

Od 2014. godine  je na poziciji direktora DKCB i vanredni je profesor na Katedri za filmsku i TV kameru Akademije umetnosti. Bio je producent i autor više kratkih dokumentarnih filmova; član Saveta Akademije umetnosti Beograd; direktor fotografije i produkcije na RTV BK Telekom; direktor produkcije na RTV Politika; rukovodilac kreativnog tima sektora slike, producent tima za vizuelni identitet na nacionalnoj TV Holandije. Samo za Radio televiziju Beograd (današnji RTS) radio je kao TV snimatelj u svim redakcijama i programima: od dokumentarnog i igranog, zabavnog i   sportskog preko postavki studijskih emisija i multidisciplinarnih direktnih i odloženih prenosa, sve do dnevnoinformativnog programa.

Kao direktor fotografije, reditelj i snimatelj uradio je preko 600 televizijskih ostvarenja različitih TV žanrova i snimio preko 150 dokumentarnih filmova. Evo nekih naslova: Devet strana sveta, Pančevačke bele noći, Pozdrav iz Beograda, Srećna Nova, Katarza pre i posle, Glisando – Marina Arsenijević, Mala srpska čitanka, Sava Šumanović, Udešavanje glasa,  Buntovna Kantanga, Dosije Hag, Vaskršnje vaskrsavanje, Ulica dobre volje,  Arizani,  Dvoboj

Objavio više autorskih tekstova u stručnim domaćiм i inostranim stručnim časopisima.

U funkciji rukovodioca DKCB je spojio svoja znanja i veštine iz oblasti vizuelno-umetničkih delatnosti i pedagoškog rada kao univerzitetski profesor, što je uslovilo podizanje programskog i produkcijskog standarda stvaralaštva dece i stvaralaštva za decu. Osnivač je i idejni tvorac manifestacije „Svesrpski dečji sabor“, festivala dece i mladih iz srpske dijaspore; inicijator je Monografija „Deca su ukras sveta – 65 godina stvaranja dece i za decu Doma pionira”, izdavač DKCB; producent je CD izdanja „Mjuzikli“ u izvođenju Hora DKCB; inicijator obnove  i izvršni producent „Dečjeg beogradskog proleća”; kreator je i izvršni producent programa za decu u okviru „Beogradske zime”; izvršni producent je mjuzikla za decu „Tesla i bitka na Magnetnom polju”; osnivač je nacionalnog festivala dečjeg video klipa „KIDIKEM”; osnivač i koproducent festivala dečjih amaterskih pozorišta „Glumijada”…

 

One thought on “Ceo svet je naše igralište

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.