Чудо патријарха Павла

Проповедао сам о овом великом чуду патријарха Павла више пута међу верним народом.  Будући да  ми Срби то брзо заборављамо, по оној народној – свако чудо за три дана, одлучио сам  да ипак запишем и објавим сведочење, већ сада упокојене хаџи Вере Стевановић из Београда.

Не тако давне 2001. године, пред полазак у Бању Врујце на парохију, Епископ Лаврентије рекао ми је:

-Немате тамо храм ни кућу, храм је у изградњи више година, озидано је мало изнад темеља, али потражите тамо госпођу Веру, она је рајска душа, она се заузела да се у Врујцима гради храм.   Заиста тако је и било, добри Владика је знао где да ме упути, и таква је и била хаџи Вера, „рајска душа“, дивна старица која је рођена у Краљевини Југославији 1927. године и остала сироче са својих девет година.  Носила је тежак животни крст али никад није роптала. Поверовала је од малена у Господа Исуса Христа и како је говорила живела је за Христа и за Цркву Христову, што је и делима сведочила. Била је једна од највећих добротвора  храма свете великомученице Марине – Огњене Марије у Врујцима али и велики добротвор многим манастирима и храмовима Српске Православне Цркве.

Али, изнад свега сведочила је да живи за Христа личним примером, благочестиве хришћанке, подвижнице пуне љубави. Никада је нисам видео љуту, намрштену нити сам  чуо да некога осуђује, а знам било је повода. Дивио сам се њеном смирењу и љубави и бићу искрен учио сам се од ње и често се посрамио да као свештеник немам таку љубав ка ближњима као тетка Вера, како сам је касније звао из милоште. Њен духовник  био је Владика Данило Крстић, потом отац Тадеј витовнички, а по његовој препоруци када је већ онемоћао у старачким годинама, крајем деведесетих  патријарх Павле преузео је духовно старање о хаџи Вери.

Будући да је патријарх Павле свакодневно служио свете литургије у Патријаршији, хаџи Вера је скоро свакој присуствовала. Некада је месила и просфоре за проскомидију уз благослов патријарха и лично му предавала. Била је веома послушна свом духовном оцу, као Христу, што се може закључити по њеном односу према патријарху, без његовог благослова ништа није чинила јер веровала је да је патријарх Павле Светац још за живота.

Казивала ми је о његовој прозорљивости, навешћу један пример. Своју девизну  уштеђевину хтела је да дарује једном сестринству негде у централној Србији, међутим, патријарх Павле  јој је рекао да то не чини, да им само може нешто симболично даривати.  Тако је и учинила. Мада, чудила се зашто патријарх није одобрио да им дарује више новца  када изграђују конак. После пар месеци испоставило се да је патријарх био у праву, то сестринство се разишло.

Када сам јој рекао да сам нови парох у Врујцима и да ми је рекао Владика Лаврентије да јој се обратим за помоћ, хаџи Вера ми је рекла: – Помагала сам ја овде градњу, међутим, пошто немају свог месног пароха теже то иде. Рећи ћу патријарху да је сада Владика Лаврентије послао пароха и тражићу благослов да помогнем. Ако се сложи помоћи ћу свим срцем.

После неколико дана вратила се из Београда, сва радосна. Носи две пуне кесе ствари и пред старом школом у којој сам вршио богослужења у Горњој Топлици каже ми:  – Патријарх је дао благослов да помажем градњу храма овде, и дао је и он нешто новца да се купе „венчила“ – круне за венчање! Купили смо венчила и угравирали да су по благослову патријарха Павла. Са поносом врујачка црква их чува и красе главе многим младенцима уз патријархов благослов. Такође са благословом патријарха Павла и Владике Лаврентија хаџи Вера је саградила параклис светом Јовану Богослову у Врујцима поред храма свете великомученице Марине и желела је да се у њему сахрани, чак је и гробницу спремила. Међутим видевши да је патријарх Павле сахрањен скромно у порти не у храму, следећи пример свог духовника она је оцу Влади и мени рекла да мења одлуку, па када је Господ позове да жели да се сахрани у порти.

У пролеће 2010. године чули смо се телефоном, рекла ми је да жели да је поосетим  јер је пала и повредила оба колена. У њеним годинама је то било веома тешко лечити, била је тога свесна. Казивала ми је да не може да устане из постеље, да прима већ неколико дана  ињекције, каже ми: – Веома је мучно ово лечење пошто  сама живим.  Али пошаље Господ неког од мојих па буде са мном,  спреме ми  храну и уз мене су  јер не могу да се ослоним на обе ноге. Неизвесно је колико ће то потрајати рекао ми је лекар… Дођите ви оче Ненаде сутра ако можете да поразговарамо нешто око параклиса светог Јована.

Отишао сам сутрадан у Београд, сећам се улица Устаничка број 198. Позвоним на интерфон, кад јави се познат глас, тетка Вера. Уђем у зграду и док се возим лифтом размишљам како је она могла да устане и дође до интерфона. Пред њеним станом позвоним и отварају се врата, тетка Вера !? – Помози Бог оче, изволите уђите, рече пуна радости тетка Вера и пољуби ми руку, а и ја њену старачку из поштовања.

Сав у чуду уђох у стан, ништа не говорећи. Сео сам у дневни боравак, који је био веома скромно уређен.  Видео сам поред кревета у дневном боравку кутије са разним лековима, кремама, као и завоје, и упитах је: – Тетка Вера како ваша колена, ја сам зачуђен, јуче сте ми причали да не можете на ноге да се ослоните већ неколико дана?

Она се окрену према иконама, прекрсти се и направи мали поклон.

-Богу хвала, десило се чудо! Испричаћу Вам али док сам жива ником не казујте, само после моје смрти. Ноћас једва заспах од болова уз Исусову молитву. У сан ми дође патријарх Павле са својим ђаконом, баш онакав какав је био на земљи. Приђоше мом кревету. Ђакон упита патријарха Павла: – Да ли вас је Вера некада увредила? Патријарх се окрену ђакону и рече: – Вера ме никада није увредила. Увек је била послушна.

Затим закрсти ми оба колена и рече – неће те више болети. И одоше.

Јутрос када сам се пробудила, не осећам болове у коленима. Сетим се сна и устанем. Сестру сам вратила, не требају ми више ињекције и она се чудила како ходам. Јавила сам брату да не мора јутрос да долази и доноси храну, сама сам скувала, сада ћемо да ручамо оче. Прекрстио сам се и рекао:

-Слава Богу и светом патријарху Павлу!

Поштовао сам реч тетке Вере да о овом великом и чудесном исцељењу ником не говорим док се она не упокоји. Тетка Вера се упокојила у јесен 2012. године. Сахрањена је  у врујачкој порти! И преко овог примера Бог је јасно пројавио светост патријарха Павла.

Свети оче Павле, моли Бога за нас!

Написао: Ненад  В. Андрић, протојереј-ставрофор из Ваљева