Цркве српских помораца на Медитерану

Бројне су острвске цркве и манастири – српске цркве и манастири на острвима по Јадрану, и православне цркве које су као своје задужбине подигли славни српски поморци на острвима по Медитерану. Ево неких о којима се пише на фејсбук страници Историја српског поморства.

Према сведочанству Константина Порфирогенита (10. век), Корчула је припадала Србима Неретљанима. Касније је мењала господаре (Венеција, Угарска). Неко време била у саставу српског Захумља (11. век).

Према дубровачким хроникама браћа Стефана Немање и стричеви светог Саве захумски кнез Мирослав и жупан Страцимир напали су у лето 1184. са својим флотама првo Дубровник а потом и Корчулу.

У доба Стефана Првовенчаног Корчула је по свему судећи у саставу српске државе, о чему свједочи и Повеља манастиру Свете Богородице на острву Мљету (око 1220) из Дубровачког архива којом „Стефан, велики краљ, намесни господин све Српске Земље и Диоклитије и Далмације и Травуније и Хумске земље“ дарује „манастиру Пречисте Владичице наше Госпође Богородице на Мљету“ поред осталог „на другом острву у Кркри (Корчули) цркву Светога Вида“…

Успенска црква је откупљена, преуређена и освештана 1934. године, у време када је број православних житеља острва био у порасту (њен стари назив је Св. Барбара). Иначе, крајем прошлог века православних је у самом граду било нешто преко сто, а на читавом острву преко две стотине…

Роберт Чобан у часопису „Време“ пише: „Кад је Свети Сава основао Хумску епархију, на Корчули је око 1220. саграђена Црква Успења Пресвете Богородице. Тада је на острву био велики број православних Срба, углавном трговаца (њих преко 500), који су помогли градњу овог храма у српско-византијском стилу. Цркву су богато даровали и сами Немањићи. Са освајањем Корчуле, Венеција је овај храм претворила у католички, посветивши га Светој Варвари. С временом, црква је сиромашила, да би на крају доспела у посед града. Са ослобођењем Далмације 1918. и њеним припајањем Краљевини СХС, храм је остао у државном поседу. На њега је православцима скренуо пажњу председник корчуланске општине др Ј. Арнерић, потомак старе угледне корчуланске породице, и Срби православци на Корчули су успели да им држава врати цркву. Реконструисан јој је стари изглед и враћена првобитна намена, а на свечаности освећења у новембру 1934. године присуствовало је мноштво католика са својим свештенством.“

Ову причу нашао сам само у наведеном чланку (одатле је цитирана и на Википедији), али никакву другу потврду за то да су цркву изградили православни Срби 1220. године нисам нашао, тако да се према том податку треба односити с крајњом резервом.

Острвске цркве & манастири – српске цркве и манастири на острвима по Јадрану, и православне цркве које су као своје задужбине подигли славни српски поморци на острвима по Медитерану:

1. Манастир Св. Петке (Параскеве) на Хвару из 1561. године…
Према званичним млетачком извештају из 1575. године Далмација је имала 40.656 становника, од чега 13.297 Срба, тачније православних (32,7%).
(Према попису из 1991. у самом граду Хвару живело је око 4% Срба).

Овај манастир, који је након Другог свјетског рата постао власништво града Хвара и заштићени споменик културе, од 2010. године претворен у ноћни клуб „Венеранда“. Епархија далматинска тражи да се манастир врати Православној Цркви и њеним верницима…

2. Црква Св. Кирила и Методија на Вису (на обали у луци – сенка куполе и торња цркве пружају се до мора)… Црква, подигнута на захтев становника острва, постојала је три деценије, од 1933. до 1963. године, када су је срушили хрватски комунисти, да би на њеном месту саградили споменик револуцији.

3. Црква Успења Пресвете Богородице на Корчули, налази се у самом центру Старог града…

4. Манастир Ваведење на острвцу Жањиц, метох ман. Савина, више од шест векова стоји на улазу у Боку Которску… Послије наметања имена за манастир „Госпа од Жањица“, римокатолици су отпочели спор код аустроугарских власти за одузимање жањичког манастира од СПЦ. Један од доказа који је пресудио, тј. вратио манастир СПЦ у посјед, био је метални печат Жањичког манастира који је пронађен двадесетак метара од манастира у мору. Сада се овај печат налази у ризници манастира Савина, чији је манастир Пресвете Богородице метох, а метохом га је прогласио митрополит Саватије Љубибратић (1660-1716)…
– из њиге Ника Урдешића „Храмови и вијекови Луштице“, Х. Нови 2017, стр. 74.

5. Црква Св. Неђеље на истоименом острвцу код Петровца: 

По легенди коју приповиједају становници Петровца, некада давно, у великој олуји на мору, уништен је брод и страдала је већина посаде. Само чудом неколико помораца спасило се на малом каменом острву надомак Кастел Ластве (назив Петровац мјесто добија тек 1919. у част Краља Ослободиоца). Као што је обичај, из захвалности Богу бродоломници су на том каменом острвцу изградили црквицу. Пошто се бродолом догодио у недјељу, црква је посвећена Светој Недјељи. Мјештани Петровца до данас вјерују да Света Недјеља штити поморце из овог краја. Но, црква је тешко оштећена у великом земљотресу 1979. године. Средства за њену обнову прикупио је пливач-маратонац из Петровца Давор Нововић, хуманитарним пливањем од Барија до Петровца. Препливао је тих 207 километара од 12. до 21. јула 2006. године, и од добијеног новца потпуно обновио цркву. „У тај простор од дванаест квадрата може да стане петнаестак људи“, каже. Цркву је освештао владика Амфилохије.

6. Црква Св. Николе на Миконосу, задужбина контраадмирала грофа Јована Војновића:

Од 1779. до 1788. генерални конзул Руског царства за Грчки архипелаг, Јонска острва, Далмацију и Трст био је контраадмирал гроф Јован (рус. Иван) Војновић, рођак адмирала грофа Марка Војновића, једнога од оснивача и првих заповједника Црноморске флоте Руског царства. Двор Јована Војновића, подигнут за њега 1785. године, налазио се на Миконосу (данашња Градска кућа, на слици). Испред градске куће, на обали, у луци, налази се црква Св. Никол(иц)е (грч. Агиос Николакис, на слици лијево, с плавом куполом).

Ктитор цркве био је контраадмирал Јован Војновић (мада се на интернету може наћи и податак да је ктитор адмирал Марко Војновић)… Такође једна улица у варошици Миконос, у кварту Мала Венеција, носи име Јована Војновића.

Контраадмирал гроф Јован Војновић, знаменити српски поморац из херцегновске племићке породице Војновића, учествовао је у љето 1770. у Чесменској бици на Егејском мору код западних обала Турске. У тој бици за једну ноћ уништена је окосница турске флоте: спаљено је и потопљено 15 турских линијских једрењака, 6 фрегата и до 50 мањих бродова, а Руси су заробили још 1 линијски једрењак и неколико галија. На уништеним турским бродовима налазило се 1.430 топова, а погинуло је око 11.000 Турака.

С друге стране у руској флоти, којом је командовао гроф Алексеј Григоријевич Орлов (после битке награђен правом да своме презимену дода -Чесменски: Орлов-Чесменски), било је 3 погинула и 9 рањених. Године 2012. предсједник В. В. Путин потписао је измјене закона о Данима војничке славе Русије, којима је Чесменска битка убројана међу 17 највећих побједа руске војске у историји (уз Битку на леду св. Александра Невског, Битку на Куликовом пољу св. Димитрија Донског, Бородинску битку маршала Кутузова, или нпр. Стаљинградску битку)…

А мајор Јован Војновић прославио се када је годину дана касније, 2. новембра 1771. године, на јуриш освојио турску тврђаву Митилена на острву Лезбос, при чему се први пробио у турски адмиралитет и на њему истакао руску заставу. Истог мјесеца добио је највеће руско војничко одликовање, орден Св. Георгија. Наредне 1772. године са фрегате „Св. Николај“ извршио је десант и заузео турску тврђаву на острву Клидес код Кипра. Те године био је заповједник једног одреда бродова у Патраској бици, у којој је, као командант ескадре предвођене фрегатом „Слава“, учествовао и Марко Војновић.

Била је то још једна сјајна руска поморска побједа над Турцима, при чему је фрегата „Св. Николај“ Јована Војновића потопила турски адмиралски брод. Године 1773. учествовао је у заузимању Бејрута и том приликом изгубио је свог младог братучеда, поручника кнеза Јова Војновића. Од 1779. до 1788. Јован Војновић (или по руски Иван Васиљевич Војнович), као што смо рекли, био је генерални конзул Руског царства за Грчки архипелаг, Јонска острва, Далмацију и Трст…

7. Древна светосавска лавра Св. Архангела Михаила на Михољској превлаци (у новије вријеме познатијем као Острво цвијећа) у Кртољском архипелагу у Боки Которској:

Манастир Светог Архангела Михаила на Михољској превлаци још од раног средњег вијека био је централно мјесто православног хришћанства у Боки Которској. То је и једно од кључних мјеста за српску духовност, јер је од 1219. године био сједиште Зетске епископије. Наиме, када је Свети Сава успоставио архиепископију са још десет епископија српског језика, прва по части међу њима била је Зетска епископија. За сједиште Зетске епископије по избору Светог Саве одређен је обновљени византијски манастир Светог архангела Михаила на Превлаци….

8. Црква Св. Николе на Малти, задужбина капетана Петра Желалића:

На слици: храм који данас користи Српска православна парохија Св. апостола Петра и Св. Николе у Лавалети на Малти. Према званичној статистици на Малти данас живи готово 3.000 Срба, и они су четврта по бројности мањинска заједница на острву, иза Италијана, Британаца и Либијаца. У ту статистику не улазе Срби који немају пасош Србије, као ни они који на Малту долазе као сезонски радници. Уколико би се рачунале и ове двије категорије, процјене су да би се број попео до 7.000 људи.

Капетан Петар Желалић из Бијеле код Херцег Новог отео је 1760. године командни брод турске флотe „Круна Отоманска“ са 68 топова, и њиме допловио до Малте. Због овог херојског подвига произведен је у малтешког витеза. На Малти је подигао православну цркву посвећену Св. Николи, заштитнику помораца и крсној слави породице Желалић. Црква је страдала током интензивног њемачког бомбардовања у Другом свјетском рату, док су двије палате које је Желалић

9-12. Четири паштровићке цркве на Св. Стефану (Светог Стефана, Преноса Моштију Св. Стефана, Преображења Господњег и обновљена црква Светог Александра Невског, односно Рођење Пресвете Богородице), јер је Свети Стефан некада такође био острво, али се временом претворио у природно полуострво:

1) Најстарија, посвећена св. архиђакону Стефану (9. јануар, слика доље, десно), грађена је 1464. године и по њој полуострво добија име.

2) Највећа црква (на слици), удаљена свега метар од ове посвећене светом Стефану, грађена је 1885. и посвећена је преносу моштију св. Стефана (15. август). Иконе на иконостасу радио је 1906. познати сликар Марко Крстов Греговић из Петровца.

3) Трећа је скромних димензија, налази се југоисточно од хотелске рецепције и посвећена је Преображењу Господњем (фото види у коментару).. Живописана је 1693. године, а данас су остали сачувани дијелови живописа Успења пресвете Богородице изнад улазних врата.

4) Друга црква по старости, посвећена Рождеству пресвете Богородице, саграђена је у 15. вијеку. Године 1937, на молбу краљице Марије, која ју је обновила, преименована је у храм Св. Александра Невског.

У вријеме претварања Светог Стефана у хотел 1959. године ова црква је била срушена до висине вијенца у подножју свода и њени зидови остали су испод површине новоформиране угоститељске терасе на западној страни острва, с погледом на море и на Будву.

Најновије грађевинске интервенције на овом дијелу острва (2008) покренуле су питање њене рестаурације. На упорни и енергични захтјев Паштровића и осталих вјерника из Будве и Петровца рестаурација је успјешно спроведена, у складу с подацима које су пружали сачувани дијелови грађевине и сачувани оригинални простор са њене сјеверне и западне стране (савремени изглед ове цркве, на хотелској тераси, види у коментару). Недостајући дијелови рестаурирани су уз помоћ фотодокументације о њеном ранијем изгледу. Обновљену цркву освештао је 2013. године владика Амфилохије…

Према подацима Цетињске митрополије на Светом Стефану је постојала и пета црква, посвећена светом Спиридону чудотворцу, која се налазила недалеко од цркве Св. Александра Невског, али остаје непознато када је и како порушена…

13. Блиска поменутим је и с три стране морем окружена црква Св. Василија у истоименом поморском утврђењу које је ради одбране од гусара на хриди у мору недалеко Хиландара подигао св. краљ Милутин, али ту ипак није ријеч о острву.

Црква посвећена Св. Василију коју је почетком XIV века подигао краљ Стефан Дечански унутар поморског утврђења Хрусија. Утврђено пристаниште Хрусија саградио је краљ Милутин на истуреној хриди у мору близу Хиландара око 1300. године. У оно време то је било највеће и најбезбедније пристаниште на Светој Гори. По цркви је и читаво утврђење касније добило назив Пристаниште Св. Василија…

На фотографији се, у позaдини, види и пирг краља Милутина. За случај пиратског напада осматрачи са Хрусије слали су сигнал осматрачима на пиргу краља Милутина, а ови осматрачима на хиландарском пиргу Св. Саве, па су тако монаси имали довољно времена да затворе манастирске капије и припреме се за одбрану.