Црква светих врачева понос Азање и Азањаца

Азања је велико село код Смедеревске Паланке, до којег се стиже путем који се одваја неколико стотина метара након изласка из града у правцу Младеновца. Пре две године коловоз је пресвучен новим асфалтом.

Село чувено у Србији, понајвише по својој величини. Некада је имало помало невероватних 12.000 становника. Више него многа градска насеља и општине у Србији.

До пре век и по у селу није постојала црква. Народно предање каже да су се мештани недељоми другим верским празницима колективно богу молили у једној капели која је постојала негде у центру села.

О постојању капеле су сачувана и два записа у црквеним књигама. Међутим ни из њих, ни из сачуваних казивања, не може се ни приближно закључити тачно место на којем се иста налазила.

Као и у десетинама других случајева, поред капеле је саграђена дрвена звонара.

Таква су била времена и обичаји. А обичаје је диктирала неимаштина. Лакше је звоно обесити на посебно изграђену, често импровизовану звонару, некад је то било и неко оближње дрво, него технички изградити звонару у саставу капеле.

Азањци су о већим празницима и кад су хтели да буду виђени одлазили у суседни Кусадак, у Цркву светог архангела Гаврила. Која је, званично, по црквеној организацији, била црква оба села.

Онда су мештани одлучили да граде себи цркву. Срамота је да једно од највећих села у тадашњој Србији на црквену службу иде у друго село. До којег је, уз све остале разлоге, требало и препешачити неколико километара.

А кад се већ гради црква, ред је да она буде прикладна величини села. И због броја верника и због престижа. Вероватно захваљујући и једном и другом, азањска црква импонује својом величином. Једна је од највећих у овом делу Србије.

Од некадашњих 12.000 Азања је у међувремену „спала“ на неколико хиљада становника, али сеоска црква својом величином сведочи о некадашњим временима.

Зидање светиње, која се као споменик културе налази под заштитом државе, трајало је од 1882. до 1889. године. Није познато зашто је градња трајала толико дуго, тим пре што с груби грађевински радови завршени већ 1884. године, али вероватно је био у питању недостатак средстава.

О градњи цркве има неколико записа, али ни из једног од њих не може да се закључи ко је био главни неимар и по чијем пројекту је зидана. У неким сачуваним писменима помиње се извесни предузимач Мита, али се може само нагађати његов идентитет, као и то да ли је био главни или само један од мајстора.

Оно што је познато јесте да је темеље светиње 1882. осветио протојереј смедеревски Јосиф Маринковић, уз саслужење месних свештеника Косте и Луке Мајсторовића, да је црква освећена од стране београдског митрополита Теодосија, да је иконостас постављн 1888. године, а да су прва црквена звона дар сеоског трговца Косте Радовановића и његовог сина Стеве.

Иконостас, на којем се налази 27 икона, од којих су све сем једне рађене у техници уља на платну,  је 1969. године проглашен спомеником културе. Име аутора иконостаса није познато, а већину икона на иконостасној прегради урадио је Настас Томић, иконописац из Крушевца.

У време окупације Србије 1915. године аустроугарски варвари су украли црквена звона, а садашња два звона купљена су од добровољних прилога верника. Треће је дар свештеника Михајла Мајсторовића.

Сама црква је једнобродна грађевина, у којој је доминантан класицистички стил градње, подељена на наос, са двема певничким апсидама, олтарски простор и припрату, над којом се диже натпросечно високи звоник.

Око цркве је велика, пространа порта, у чијем једном делу је последњих деценија изграђен огроман конак. Црква и конак сведоче о старој слави али и о великој привржености мештана вери и Српској православној цркви.