Čovek koji je otišao u smrt sa 200 dece
Januš Korčak je bio lekar-pedijatar, vojnik, a najviše pedagog. Pisao je dečje knjige i borio se za prava dece. Godine 1942. dobrovoljno je pratio svoje štićenike iz sirotišta u Varšavskom getu u nacistički logor Treblinka gde je i umro sa 200 dece u plinskoj komori, držali su ga za ruke do kraja.
Ova slika je obišla svet i inspirisala mnoge slikare i vajare da na platnima, crtežima ili kao statua prikažu Januša sa decom. U rano jutro 5. avgusta 1942. godine SS-vojnici su ispraznili jevrejsko sirotište u Varšavskom getu. Vođa sirotišta Januš Korčak pratio je svojih 200 štićenika do mesta sa kojeg su svi zajedno transportovani u logor Treblinka.
U biografiji o Korčaku, koja je 2012. objavljena i u Nemačkoj, Joana Olčak-Roniker učinila je vidljivim ljudsko lice „starog doktora“ sakriveno iza mita o mučeniku.
„Korčaka bi ljutilo da ga proglase svecem. Njegovo hrabro koračanje u smrt zajedno sa decom bacilo bi u zasenak njegov hrabar život“, izjavila je tada promovišući ovu knjigu.
Poljska književnica i scenaristkinja kao dete je lično poznavala Korčaka. On je bio prijatelj s njenim dedom i babom, izdavačima iz Krakova. Njena majka je neposredno posle rata napisala prvu knjigu o Korčaku, kako bi dokumentovala njegovo herojstvo.
Januš Korčak rođen je kao Henrik Goldšmit u jednoj dobrostojećoj porodici asimilovanih Jevreja u Varšavi. Goldšmitovi nikada nisu okrenuli leđa judaizmu i živeli su u veri da mogu istovremeno da budu i Jevreji i Poljaci. Tog ubeđenja je bio i Januš Korčak. Studirao je medicinu i kasnije je postao ugledni pedijatar. Vrlo rano je morao da izdržava porodicu, jer je njegov otac bio upućen na psihijatrijsko odeljenje. U to vreme, mladi lekar počinje da piše knjige za decu. Pod pseudonimom Januš Korčak, koje će zadržati do kraja života, pobedio je i na jednom literarnom takmičenju. „On je poznavao strah i patnju deteta iz sopstvenog iskustva. To znanje hteo je da prenese roditeljima“, kaže biografkinja Joana Olčak-Roniker.
Korčak nikada nije osnovao sopstvenu porodicu. Ipak, 1912. preuzeo je rukovođenje jednog jevrejskog sirotišta u Varšavi, sagrađenog prema njegovim planovima. Ubrzo su dom popunili i pedagozi reformatori jer Korčakova inovativna pedagogija je još tada bila legendarna. Njegovi štićenici su bili radosniji i samosvesniji od dece u drugim sirotištima. Korčak je „svoju decu“ posmatrao kao kompletna bića. U prvi plan je stavljao dostojanstvo deteta, zahtevao je individualnost i odlučno odbijao udaranje kao kaznu i prinudu.
U sirotištu u varšavskoj ulici Krohmalnaštrase, Korčak je realizovao svoje pedagoške ideje. Tamo je nastao svojevrstan model demokratske dečje republike sa sopstvenom samoupravom, dečjom skupštinom i sudom u kojem deca sama odlučuju o različitim „kaznama za izvinjenje“. U njegovom sirotištu nastao je i prvi list koji su pravila deca – „Mali pregled“. Iznad svetle zgrade sa prijatnom atmosferom vijorila se zelena zastava „Dečje republike“.
Godine 1940. sirotište je premešteno u Varšavski geto. Korčak je nastavio da ohrabruje decu i vaspitava ih za budućnost u slobodi. Jedno od njegovih najznačajnijih pedagoških dela nosi naziv „Kako voleti dete“. Pisao je i romane za decu, najpoznatiji je „Kralj Maćuš Prvi“, obrazovni roman koji se protivi starateljstvu nad decom.
Tokom svoje karijere Januš Korčak ponavljao je deset važnih načela za odgoj i vaspitanje dece:
1. Ne očekujte da će vaše dete biti ono što vi želite da bude. Pomozite mu da postane sobom, a ne tobom.
2. Nemojte tražiti od deteta da vam vrati za sve što ste učinili za njega. Dali ste mu život, kako bi vam se odužio? Jednog dana ono će dati
novi život, a njegovo dete još jedan.
3. Nemojte se istresati na dete zbog vaših problema, da ne biste u starosti jeli suvi hleb. Kak namestite krevet, u takvom ćete krevetu i spavati.
4. Ne gledajte na njegove probleme s visine. Život daje svakome prema njegovoj snazi, a možete biti sigurni da mu je jednako teško kao i vama, a možda i teže jer još nema dovoljno životnog iskustva.
5. Ne ponižavajte ga.
6. Ne zaboravite da su najvažniji susreti čovjeka susreti s decom. Pridajte im više pažnje – nikad ne znate koga susrećete u detetu.
7. Ne zamarajte se ako ne možete učiniti nešto za svoje dete. Samo zapamtite: za dete nije učinjeno dovoljno ako nije učinjeno sve što vam je bilo moguće.
8. Dete nije tiranin koji će preuzeti vaš celi život. Nije to samo meso i krv. Ono je dragocjen biser koji vam je darovan da zapali novi oganj u vašem životu. Ono je plod ljubavi majke i oca, u kojima neće rasti „vaše“, „vlastito“ dete, već duša poverena vama na čuvanje.
9. Naučite voleti i ceniti tuđu decu. Nikada im ne činite ono što ne biste učinili svome.
10.Volite svoje dete takvo kakvo je – netalentovano, neuspešno, odraslo. Uživajte s njim i radujte mu se! Trenuci s detetom blagoslov je koji još uvek imate.
Trideset godina posle njegove smrti – 1972, u nacističkom logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi u celoj Nemačkoj nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“.
