Тренутак кад је мени почео рат

Пише: Alex Saška

Април у Сарајеву. Деведесет друга година. Као све раније, замирисала је на бехар моје трешње коју сам посматрала кроз прозор собе, машући јој ситним ручицама кад сам била мала и усамљена. Огуљено стабло на једном мјесту свједочило је о нашој дјечијој, нешкодљивој пакости кад смо је, као, покушали сасјећи ножем, који смо крадом из кухиње изнијели.

Имали смо око девет година када је тај рез добила од нас. Свеједно, и тако оштећена, стрпљиво је давала свој род нама дјеци сваке године. Бехар се сарајевским пољем размирисао те давне деведесет друге, будећи дамаре дјевојачких срца, разбуђујући плочнике женским кокетним звуком штикли, смијехом из љетњих башти, писком јутарњих трамваја, мирисом Пина Силвестре са лица младића који су тек почели да се брију и миришу на априлско прољеће, четинар и цитрус, из зелене бочице који је био симбол преласка дјечака у мушкарце.

Разбуђено Сарајево мирисало је на покоји прољетни пљусак и на живот! Да, на живот! Пропупало Сарајево, а са њим и ја. У души утиснут дрхтав призрак младалачке љубави. У вечерњој сјени разабиру се приљубљене главе оних који се наивно закљињу на вјечну љубав и радосно у шетњи преплићу прсте док им се низ трепавице спушта лаган дашак прве, оне најчистије љубави.

Та деведест друга је требало да буде упамћена по жудњи и тајнама, смијеху и упису на факултет. Како је мирис барута и сланих суза замјенио мирис трешњиног цвијета и чиста јутра обојио црн облак дима, ни сад не знам да објасним. Свадбу и музику пресјече метак и смрт старог свата, Николе Гардовића.Тако је све кренуло…

Немар према љепоти раног прољећа од стране униформисаних младића и мушкараца и хладноћа злих погледа, разапела је бол у души. Готово голобради младићи који су разносили мирис четинара и цитруса из зелене бочице, сада су разносили дах смрти и чахуре метака. Како се и то десило ни сада не знам да објасним. А једно од тих прољетних јутара донесе снажан удар гранате.

Парчад прозорских стакала се расу по ћилиму и подсјети ме на слику сломљеног калеидоскопа који сам, као мала покушала поправити, скупљајућу шарена стакалца и гурајући их натраг у цијев. Плакала сам и тад, као што сам плакала и тог прољећа деведесет друге. Погледам кроз полупано стакло, а моја трешња расцјепљена на пола, покушава да остане усправна као да јој ништа није. Зна колико црвених, сочних плодова нам је давала и како је била покорна и кад смо се пењали на њу, и чупали је за гране, и ломили јој њежне листове газећи по стаблу. Једнако одана и ћутљива, никад нас дјецу није одала.

Рађала је и рађала као и те године што је требало да роди. Прекинута у цвијету. Убијена! Као нека кнегиња ружичасте, коврџаве косе, лијепа, чак и тако преломљена. Наново је ћутала. Ни тад никог није одала. Само се срушила поред њеног расутог цвијета. Однио је ратни пуцањ у том прољетном јутру.

Тај неко кога није одала, пуцао је у све дане мог дјетињства које сам дјелила са њом. Кроз расут прозор на коме су остали отисци ручица мале, усамљене дјевојчице, простирала се бол и смрт трешњиног дрвета. У тренутку кад смо се растале моја трешња и ја, почео је рат за мене, а њој, њој се рат дубоко урезао у стабло! Чула сам је многих ноћи како је плакала расутог, црвеног цвијета.

Знате ли ми рећи у ком граду могу да нађем моју трешњу ружичастог, плишаног цвијета? Потребна је оној малој, усамљеној дјевојчици.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.