Човек без кога би српски филм био глув

Без Зорана Симјановића наши култни филмови и серије имали би велики недостатак. Имали би слику, али би им фалила сјајна музика да употпуни целу причу, даје нам кратак портрет овог изузетног ствараоцса Радиоактивни комарац.

Да је само урадио чувени инструментал за можда и нашу најбољу серију „Грлом у јагоде“, било би довољно за велики траг, али кад се томе придода још преко 60 композиција за разне филмове, документарце и серије међу којима су: Специјално васпитање, Сећаш ли се Доли Бел, Мирис пољског цвећа, Национална класа, Мајстори мајстори, Маратонци трче почесни круг, Вариола вера, Петријин венац, Балкан експрес, Отац на службеном путу, Тајванска канаста, Бал на води, Лепота порока, Већ виђено, Танго Аргентино, Тито и ја и чувена песма“ Где је сад мој Београд“ из представе Моја драга, онда постаје јасно да без њега то не би било то. За музику у филму „Сјај у оку“ однео је победу испред Мориконеа у Кану.

Почео је као рокер у групи Силуете која је била једна од пионира рока код нас, а написао је и текст за песму своје друге групе Елипсе која је победила 1966. на првој Гитаријади, али онда је бенд добио позив да сними музику за филм „Немирни“, за који је музику писао познати композитор Зоран Христић. Кад је чуо како су одрадили све, питао га је шта студира, он је одговорио права, а онда му је Христић рекао да није нормалан. Тако почиње 50 година дуга каријера Зорана Симјановића.

Пре четири године је за музику у краткометражном филму „Марио је гледао море заљубљеним очима“ добио је престижну награду Глобал Шорт Филм Авардс у Нјујорку коју нико никада са балканских простора није добио, а која му је била уручена у Кану.

„Музику не прави само композитор. Композитор мора да буде фантастичан драматург, да схвати шта редитељ хоће и да му помогне да реализује ту своју идеју. Што је бољи редитељ, боља је музика, јер заједнички градимо колач који онда дајемо гледаоцима.“