Biskup koji je voleo srpske sokole i kralja
Frano Ućelini Tice za 4O godina svog biskupovanja oštro se suprotstavljao hrvatskom klerikalizmu propagirajući krilaticu „Brat je mio, ma koje vere bio“
Pišu: Saša Nedeljković i Predrag Savić
Dr Mato Gracić i njegovi sokoli iz organizacije “Dušan Silni“ u Dubrovniku i u svim ostalih primorskim gradova imali su svog nadbiskupa – dr Franu Ućelina Ticu, koji je za 40 godina svog biskupovanja u Boki Kotorskoj propovedao mir, ljubav i bratstvo između katolika i pravoslavnih, držeći se izreke: ,,Brat je mio, koje vere bio”. Ućelini je za vreme Prvog svetskog rata pomagao je progonjene pravoslavne sveštenike i narod. Sa oduševljenjem je dočekao oslobođenje i ujedinjenje 1918.
Bio je član patriotskih organizacija Saveza Sokola i Jadranske straže. Biskup Ućelini je podržavao sokole nasuprot klerikalnim organizacijama. Isticao je da Orlovstvo ide za razjedinjenjem, a sokolstvo jača vjeru i jedinstvo naroda. Kada se pojavila biskupska poslanica biskup se suprostavio antisokolskoj propagandi. Nasuprot biskupu deo rimokatoličkog sveštenstva je zajedno sa hrvatskim separatistima težio stvaranju NDH. Zbog toga su svim sredstvima napadali sokole. Biskup Frano Ućelini-Tica do smrti je ostao veran idealima sokolskog pokreta. Sahrana biskupa Frana Ućelinija-Tice na Lopudu bila je veličanstvena. Povorku su predvodili sokoli iz Dubrovnika, Cetinja i Mostara a , među njima bio je dr Mato Gracić, prvi starešina dubrovačkih sokola.
Dr Mato Gracić se kao veliki pobornik Velike Srbije, duboko razočaran zbog formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i potom Kraljevine Jugoslavije, povukao iz javnog života. Nekadašnji prvi društveni i sokolski dubrovački vojvoda dr Gracić svoj zavet je prekršio i pojavio se 7. juna 1937. godine na Lopudu da bi odao zahvalnost, poštovanje i poslednji pozdav sokolskom nadbiskupu dr Franu Ućelinu Tici. Nadbiskupa je ispratilo pet hiljada gradjana!
U razgovoru sa jednim novinarom 1921. kotorski biskup dr Frano Ućelini Tice izjavio je:
„Mi svi moramo da budemo sretni i zadovoljni što smo doživjeli ostvarenje naših najviših ideala i moramo da upremo svim silama da u slobodi uredimo najljepšu narodnu državu, a ne da se vraćamo u vremena kad smo, kavgajući se između sebe, radili za interese trećih. … Samo na taj način mi ćemo zajaziti onaj jaz što ga iskopaše između nas tuđi ljudi i tuđe vladavine.“
Posle prve audijencije kod kralja Aleksandra uskliknuo je biskup Ućelini, sa suzama u očima:
,,Hvala ti Bože, na ovoj milosti, koju sam doživeo. Sada mogu mirno da umrem!”.
Biskup je prisustvovao sokolskim priredbama. Okružni slet župe Mostar u Tivtu održan je 17. jula 1921. To je bio okružni slet Bokokotorskih društava na kome su učestvovala društva Herceg Novi, Zelenika, Bijela, Tivat-Lastva, Đenović, Risan i Kotor, a kao gosti Mostar i Dubrovnik. U 4 sata posle podne počela je javna vežba na sletištu u arsenalskom parku ratne mornarice u Tivtu nastupom naraštaja i podmladka. Iza njih su nastupile sokolice iz Herceg Novog i Mostara sa vežbama sa sleta u Pragu. Posle je nastupila vežba sokola.
Društvo iz Mostara (članovi i članice) izveli su najuspeliju tačku sleta alegoričnu vežbu Stane Vidmara „Jugoslavija”, koja je dovršena uz klicanje i pljesak publike. Mornari-vežbači koji su izveli vežbu sa veslima. Javna vežba završena je sa vežbama sa spravama i skupinama na zemlji i spravama, kod kojih se istaklo društvo iz Đenovića sa svojim vođom Ivanom Kovačem. Posle javne vežbe održan je na sletištu koncerat sokolske muzike iz Herceg Novog, Tivta i Kotora i tamburaškog orkestra iz Tivta. Osim pokrovitelja sleta i izaslanstva župe jedan od najmilijih posetilaca sleta bio je Boko-kotorski biskup Ućelini. U svom govoru odao je priznanje i pohvalio Sokolstvo.
Na glavnoj godišnjoj skupštini župe Mostar 5. marta 1922. zaključeno je da se održe tri okružna sleta i to u Đenoviću, Stocu i Dubrovniku. Prvi okružni slet održan je 2. jula 1922. u Đenoviću. Učestvovala su sokolska društva iz Boke Kotorske.Pripreme i organizaciju sleta izvršilo je društvo u Đenoviću. Starešinstvo župe na sletu zastupali su Jovo Sekulović i dr Ivo Kolbe. Celo mesto je bilo okićeno zelenilom i zastavama. Slet je počeo takmičenjima. U svečanoj povorci koja je krenula ka varoši učestvovali su sokoli, vojnici i mornari ratne mornarice. Pred ulazom u varoš bio je podignut slavoluk. Tu su povorku dočekali i pozdravili meštani zajedno sa svojim knezom. U ime župe uzvratio je pozdravom knezu dr. Ivo Kolbe, pozivajući stanovništvo Đenovića, da i nadalje pomaže sokole, gde se omladina vaspitava u sokolskom duhu. Odatle je povorka krenula na vežbalište, gde je pokrovitelj sleta pukovnik Vuković pozdravio sokole i sokolice, vojnike i mornare, pozvavši ih da očuvaju slobodu stečenu potocima i rijekama prolivene krvi. Opština Đenović je priredila svečani banket u počast sokolima. Biskup Ućelini je u svom govoru naglasio da Orlovstvo ide za razjedinjenjem, a sokolstvo jača vjeru i jedinstvo naroda.
Dr Frano Ućelini Tice rodio se 2. avgusta 1847. na ostrvu Lopudu kod Dubrovnika, u pomorskoj porodici. Njegovi su poreklom iz Hercegovine i zvali su se Tice. U školi su mu prezime Tice preveli na italijanski i nazvali ga Ućelini. Osnovnu školu završio je u Lopudu, gimnaziju u Dubrovniku, a bogosloviju u Centralnom bogoslovskom zavodu u Zadru. Zaređen za sveštenika 1871. i određen za dušobrižnika u Ošljemu, dubrovačka biskupija. Postavljen je 1872. za duhovnika u Centralnom bogoslovnom semeništu u Zadru.
Bio je profesor dogmatike a 1893. rektor bogoslovije u Zadru. Živeći u Zadru družio se sa preporoditeljima. Pisao je članke u zadarskim novinama, vodeći žestoku polemiku sa talijanašima. To je smetalo tadašnjem zadarskom nadbiskupu i dalmatinskom Namjesništvu. Zapretili su mu da će ga smeniti sa mesta profesora bogoslovije ako i dalje nastavi da piše u tom duhu. Nije poslušao. Za vreme bolesti kotorskog biskupa dra Tripa Radoničića papa Leon XIII postavlja ga 18. maja 1894.za apostolskog administratora kotorske biskupije i kao takav unapređen za naslovnog biskupa Bende. Postavljen je za biskupa u katedrali, u Dubrovniku 1894, a 12. januara 1895. imenovan je kotorskim biskupom. Prilikom instalacije pravoslavnog vladike Jovića u Kotoru 1907, Učelini je držao govor o ljubavi i slozi pravoslavnih i katolika. Zato ga kazniše iz Rima obustavom nošenja biskupske mitre i štapa. Posle su mu povratili sva biskupska prava. Prilikom sahrane primasa srpskog, arcibiskupa Milinovića u Baru 1910, održao je govor u istome duhu.
Kralj Nikola Petrović odlikovao ga je 1910. crnogorskim ordenom knjaza Danila drugog stepena. Za vreme balkanskog rata, kada je srpska vojska oslobodila Kosovo, biskup je u Trstu izjavio:
,,Blago vama što ste imali sreću da doživite lepe balkanske dane”.
Za vreme Prvog svetskog rata na svaki način pomagao je progonjene pravoslavne sveštenike i narod. Nije mu bilo dopušteno da ode iz Kotora ili sa otoka (pod Krtolima) gdje je bio zatočen do pada Lovćena 1916. bez dozvole vojničke vlasti u Kotoru. Simbolički dižući Nedičevu knjigu „Srpska vojska i Solunski front“ rekao je podignutim glasom:
„Ovde nam je obračun koliko nas je koštalo krvi ovo što imamo“. Kralj Aleksandar odlikovao ga je 1919. ordenom Svetog Save prvog reda, 1923. ordenom Bijelog Orla V stepena i 1934. Jugoslovenske krune I stepena. Sem toga kralj Aleksandar 1933. dao je načiniti kod vajara Tome Rosandića njegovo poprsje, koje je postavio u svom dvoru na Dedinju, „i tim mu za života podigao spomenik”.
Predsednik Poljske odlikovao ga je 1935. ordenom „Polonia Restituta”.
Glavno mu je književno delo prevod Danteove „Divne Glume“. Sem članstva u sokolima bio je član Jadranske straže. Revija Jadranska straže pišući o biskupu isticala je da je bio uvek skroman, o njemu se malo govorilo u javnosti, ali je bio od svakoga visoko cijenjen i poštovan. Kad je biskup navršio 89 godina života i kada su mnogobrojni sokoli iz Dubrovnika i okolice došli u Lopud da ga pozdrave, on ih je blagoslovio i rekao: „Bog vas blagoslovio sokolska moja braćo! S vama sam do smrti ”.
Biskup je podržavao sokole i u sukobima sa rimokatoličkom crkvom. Biskupski ordinarijat u Dubrovniku 28. novembra 1932. zabranio je okružnicom župnim uredima posvećivanje sokolskih barjaka.
Poslanica katoličkog episkopata protiv Sokola 8.1.1933. nije čitana u crkvama kotorske biskupije. Biskup dr. Frano Ućelini Tice izjavio je: „Vjera nije u pitanju, zato Poslanicu nisam potpisao i ona nije objavljena u našoj biskupiji. Član sam Jugoslovenskog Sokola, bio i ostajem. Soko, nacionalna organizacija, nije nikad bila protiv vjere”. Kad je dubrovački biskup Carević odbio da blagoslovi 8 zastava seoskih sokolskih četa iz dubrovačke okoline, blagoslovio ih je na kotorskom vježbalištu, uz ogromno učešće naroda, 4.6.1933. biskup dr. Frano Ućelini Tica. Tom prilikom izjavio je:
,,Braćo i sestre, dragi moji Sokoli, mi smo, eto, blagoslovili ove sokolske zastave što pretstavljaju ljubav, zanos, vernost prema našoj domovini Jugoslaviji. … Na vašim sokolskim zastavama usađena je ljubav prema domovini i Kralju svome. I vi ste spremni doprineti svaku žrtvu za Kralja i otadžbinu. Dragi moji Sokoli, naša domovina želila je uvek mir. Slovenski narodi bili su uvek miroljubivi, ali ako bi nas ko, po nesreći napao, naši Sokoli sa svojim zastavama učinili bi svoju dužnost, jer bi oni uz našu proslavljenu vojsku postali nesalomljiv zid pritiv svake neprijateljske opasnosti. … ” .
Stjepan Roca je u svom članku o biskupu u ,,Sokolskoj njivi” Kalendaru za sokolsko selo za prostu 1937. istakao da je biskupsku poslanicu sa najvećim zanosom pozdravila italijanska štampa, jer je smatrala da će poslanica uništiti sokolsku organizaciju i time oslabiti Jugoslaviju.
Kotorski biskup dr. Frano Ućelini Tice proslavio je 18. maja 1934. četrdesetogodišnjicu svog biskupovanja. Povodom jubileja kralj ga je odlikovao ordenom Jugoslovenske krune I stepena. Njegovo životno geslo bilo je ,,Sve za narod i veru”.
Prikom posete Krfu 1934, narodni predstavnici posetili su biskupa Učelinija koji se nalazio na oporavku na Lopudu. Tom prilikom osvrnuo se biskup na poslanicu Katoličkog episkopata protiv Sokolstva i istakao : ,,Nisam potpisao Poslanicu jer su u njoj bile očite klevete. Tužili su Sokole za ono što nisu krivi. U mojoj biskupiji Sokoli su valjani. Oni su dobri nacionalisti i dobri katolici. Sokoli nose križ u procesijama moje biskupije i ni u čemu ne izbegavaju crkvu. … i ne pitam ih koje su vere. Oni su poslanicom učinili veliko nedelo … Fakta nisu istinita, a na podlozi tih neistinitih fakata oni su osuđivali Soko. “ Za stanje u Boki Kotorskoj istakao je:
,,Za 40 godina moga biskupovanja uživao sam nepodeljeno poverenje i poštovanje pripadnika obih vera, a ta verska snošljivost i bratska ljubav naročito se uvek gajila u Boci Kotorskoj. Jedna je vera, jedan je Bog. Stvarno ne postoje dve vere. Razišli smo se samo svađama papa i patrijarha”.
U govoru održanom u spomen kralja Aleksandra u katedrali sv. Tripuna u Kotoru 18. oktobra 1934. don Niko Luković istakao je : ,, … Poznato vam je koliko je cijenio i volio našeg preuzvišenog natpastira, biskupa Uccellinia. Za njegove velike zasluge na kulturnom i nacionalnom polju odlikovao ga je kao što nije ni jednoga živućega Jugoslovena. Biskup-rodoljub je neobično ljubio svoga Kralja. O Njemu je uvijek sa ganućem i divljenjem govorio. Vijest o tragičnoj smrti ljubljenog Vladara potresla je dušom starca nadsvećenika. On piše da je ovo za njega najteži udarac u životu, koji ne će nikada preboljeti. Za pokoj Njegove duše moli se dnevno, i moliće se, dok mu još preostaje dana, „jer ga je postavio među svoje roditelje“. … .
Sa svojih skupština Sokolska župa Njegoš slala je pozdravne depeše biskupu Učeliniju. U svečanoj sali Oficirskog doma u Kotoru 26 aprila 1936. otvorena je župska skupština u prisustvu delegata društava i seoskih četa, koji su tog jutra stigli sa razvijenim zastavama i velikog broja sokola iz svih društava Sokolske župe Cetinje. Skupštini su prisustvovali Voja Todorović, izaslanik Saveza sokola, izaslanici bana i Mitropolita, predstavnici svih građanskih, vojnih i verskih ustanova Boke Kotorske i ugledni gosti. Prvi je govorio starešina Gavro Milošević. Između ostalog pročitao je tekst pozdravne depeše biskupu Učeliniju. Jubilarnu sednicu društva Kotor otvorio je starešina društva pozdravljajući delegate i govoreći o postanku i radu društva prvog Srpskog i Hrvatskog sokola. U svom govoru dr Filip Lazarević, prvi potstarosta Srpskog Sokola u Kotoru, istakao je zasluge starih sokola. U ime seoskih četa čestitao je jubilej matičnom društvu Marko Radanović, pozivajući varošku inteligenciju da češće dođu u njihova sela i da se uzajamno upoznaju. Pročitane su mnoge pozdravne depeše iz unutrašnjosti. Sa župske skupštine i sa jubilarne sednice poslate su pozdravne depeše između ostalih biskupu Učeliniju, mitropolitu dr. Dožiću i Savezu sokola.
Sokolsko društvo Dubrovnik koristilo je svaku priliku da poseti biskupa. Sokolska četa Zaton održala je 2 avgusta 1936. javnu vežbu. Prisustvovalo je Sokolsko društvo Dubrovnik sa 450 članova, koji su istovremeno pozdravili na Lopudu biskupa dr Frana Učelinija-Ticu i čestitali mu 90-godišnjicu života. Prilikom proslave 90-tog rođendana biskup je u u svom govoru sokolima istakao:
„Danas se govori o velikom srpstvu i velikom hrvatstvu, a sutra će se možda govoriti i o velikom crnogorstvu. Šta će nama to? Zar nama Jugoslavija nije najveća“?“
Umro je u svom rodnom mestu Lopudu 1 juna 1937. Prilikom sahrane biskupa na Lopudu bilo je prisutno oko 5.000 građana iz Dubrovnika, Boke, Crne Gore, Mostara te iz okolice Lopuda. Na vest o smrti sva nacionalna društva u Dubrovniku izvjestila su u znak žalosti crne zastave a njihove uprave su se sastale i odlučile da nacionalni Dubrovnik što vidnije uzme učešća na sahrani. Proglas nacionalnih društava potpisali su :Narodna Odbrana, Dubrovačko Radničko Društvo, Dubrovačko Srpsko Pjevačko Društvo „Sloga”, Matica Srpska Sokolsko Društvo, Jadranska Straža, Udruženje rezervnih oficira i ratnika, Društvo „Knjeginja Zorka”, Nova Jugoslavija, Dubrovačka Građanska Muzika i Savez Dobrovoljaca.
Predusretljivošću Dubrovačke parobrodarske plovidbe koja je i inače izlazila u susret nacionalnim društvima iz Dubrovnika ustupljen je parobrod „Petka“ uz minimalnu cenu. Od vojnih vlasti bio je major Knežević, koji je na sahrani bio na čelu svih oficira bataljona Boke Kotorske i Dubrovnika, zatim oficiri ratne mornarice. Prestavnici Boke Kotorske i Crne Gore su stigli na parobrodu „Hercegnovi“. Počasnu stražu držali su Sokoli i Bokeljska mornarica. Iz Dubrovnika učestvovali su korporativno: Sokolsko društvo iz Dubrovnika sa zastavom i svojom muzikom, sokolske čete iz okoline Dubrovnika sa svojim zastavama, Dubrovačko radničko društvo sa svojom zastavom, Društvo „Knjeginja Zorka“, O.N.O. „Nova Jugoslavija“ sa svojom zastavom.
Povorku su predvodili sokoli iz Dubrovnika, Cetinja, Mostara sa svojim zastavama i sokolskom muzikom iz Dubrovnika. Sokolske čete nosile su svoje barjake koje je blagoslovio biskup. Od sokolskih starešina bili su Čedo Milić, starešina sokolske župe Mostar i Gavro Milošević, starešina sokolske župe Cetinje. Sahranu je predvodio dubrovački biskup Carević sa sveštenstvom iz Dubrovnika i Kotora. Za sokolima išli su u velikom broju oficiri dubrovačkog garnizona sa oficirima iz Boke Kotorske. Zatim su išla društva i ustanove iz Dubrovnika. Iza dubrovačkih ustanova išli su Bokelji. Prvo je bilo Plemenito tijelo Bokeljske mornarice sa muzikom i zastavom. Njih je predvodio viceadmiral a uz njega mali admiral. Bokeljska mornarica nosila je pokojnikov prevod Danteove „Božanske komedije“ i odlikovanja.
U povorci Bokelja isticala su se izaslanstva srpskih opština u narodnim nošnjama. Naročito se isticala delegacija Risna. Bokeljska mornarica izvela je svoje kolo u počast pokojnika. U povorci su bili predstavnici Zetske banovine, nacionalni pregaoci Miša Vaketi, Andro Svilokos, kapetan Ivo Hadžija, dr.Baldo Gradi, dr Mato Gracić, dr Đorđo Marić i dr Melko Čingrija. Pravoslavno sveštenstvo Boke zastupao je protojerej-stavrofor Jovan Bućin. Na samom grobu oprostili su se sa pokojnikom : Nikola Mišić u ime seoskih sokolskih četa, Nino Šutić u ime dubrovačkog Sokolstva i kapetan Ivo Hadžija u ime nacionalnog Dubrovnika. U crkvi se od biskupa oprostio prepozit kaptola kotorske katedrale, Milošević:
„Veliki, slavni naš Biskupe, ponosu Kotorske biskupije, i diko našega naroda.”
U svom govoru dr. Filip Lazarević podsetio je na reči pokojnika o našem bratskom razdoru:
„Neprijatelj je između nas – i naroda i vjere – iskopao velike jarkove i velike jame. Sad je na nama da te jame ispunimo i zatrpamo bratskom ljubavi i slogom”.
Nino Šutić je istakao da su dubrovački sokoli cenili rad biskupa i nisu propustili da ga pozdrave u svakoj zgodi od kada se povukao na Lopud i to prilikom proslave 40 godina biskupovanja 18.5.1934. i proslave njegovog 90 rođendana. Biskup se zahvalio sokolima i izjavio : „Čuvajmo slobodu ovo blago koje imamo; mi kao slobodan i ujedinjen narod značimo nešto u svijetu a značit ćemo još i više. … Sokolstvo je stup države, ustrajte i radite za Jugoslaviju”. Ivo Hadžija izjavio je:
„Nacionalni Dubrovnik ići će, kao što je i do sada išao, Tvojim stopama. Slava ti!“.
Zbog smrti biskupa izašlo je vanredno izdanje lista „Dubrovnik”. Telegrame saučešća uputili su knez Pavle, Patrijarh Varnava, Primas srpski dr Nikola Dobrečić, predsednik ministarskog saveta Stojadinović, ban Zetske banovine Petar Ivošević, ban Primorske banovine dr Josip Jablanović, predsednik Narodne skupštine Stevan Ćirić, Mirko Komnenović.
Nasuprot njima hrvatski separatisti i deo njima naklonjenog klera nisu žalili smrt biskupa. Povodom sukoba u Senju 8. i 9. maja 1937. koje su izazvale Pavelićeve “ustaše” mnoge crkve u Dubrovniku istakle su crne zastave. Među njima i biskupov dvor. U listu „ Dubrovnik” je preneto službeno saopštenje da među ubijenim i ranjenim licima ima i onih koji su osuđivani radi učešća u ličkoj ustaškoj aferi i onih koja su poznati kao komunisti. List „ Dubrovnik” je konstatovao da su fratri franjevci a za njima dominikanci i biskup u Dubrovniku žalili za “ustašama” i analizirajući njihove reakcije na vest o smrti biskupa Frane Ućelinija-Tice istakao:
„Dok su oni oplakivali i time glorifikovali takove elemente, većina u gradu nije ni bila na čistu čemu ta žalost. … Ali kad je … preminuo ne samo jedan njihov brat u Hristu, već istinski rodoljub, propovevjednik bratske ljubavi i vjerske snošljivosti, kad je cio čestiti i pravi Dubrovnik zaridao za ovako teškim gubitkom, ti isti sluge božje ne dadoše nikakvog znaka saosjećaja. S jedne strane žale i glorifikuju antidržavne elemente a ovamo bagatelišu prave, iskrene i čestite rodoljube. I ova čeljad odgajaju i školuju mladost, narodnu uzdanicu, u svojoj gimnaziji. Ima li se ta, od njih odgojena mladost, ugledati u one, koje njihovi učitelji žale i glorifikuju? ”
U pamfletu koji je Filip Lukas, predsednik Matice hrvatske, 1937. objavio o Učeliniju u “Hrvatskoj reviji” nalazile su se tvrdnje: “povodljiv i pristupačan laskanjima”, “podložan konjukturi” i “čovek koji je otpao od svog naroda”. Na to je reagovao Niko Bartulović u “Javnosti” osporavajući sve tvrdnje Filipa Lukasa o biskupu Ućeliniju.
Za 40 godina svog biskupovanja u Boki Kotorskoj Ućelini je propovedao mir, ljubav i bratstvo između katolika i pravoslavnih, držeći se izreke: ,,Brat je mio, koje vere bio”. Za vreme Prvog svetskog rata pomagao je progonjene pravoslavne sveštenike i narod. Sa oduševljenjem je dočekao oslobođenje i ujedinjenje 1918. Bio je član patriotskih organizacija Saveza Sokola i Jadranske straže. Biskup Ućelini je podržavao sokole nasuprot klerikalnim organizacijama. Isticao je da Orlovstvo ide za razjedinjenjem, a sokolstvo jača vjeru i jedinstvo naroda.
Kada se pojavila biskupska poslanica biskup se suprostavio antisokolskoj propagandi. Njegovo životno geslo bilo je ,,Sve za narod i veru”. Nasuprot biskupu deo rimokatoličkog sveštenstva je zajedno sa hrvatskim separatistima težio stvaranju NDH. Zbog toga su svim sredstvima napadali sokole. Biskup Frano Ućelini-Tice do smrti je ostao veran idealima sokolskog pokreta. Sa svojih skupština Sokolska župa Cetinje slala je pozdravne depeše biskupu Učeliniju. Sokolsko društvo Dubrovnik koristilo je svaku priliku da poseti biskupa. Sahrana biskupa Frana Ućelinija-Tice na Lopudu bila je veličanstvena. Povorku su predvodili sokoli iz Dubrovnika, Cetinja i Mostara.
