Божићна побуна: Крв наша џебана италијанска

Италија је свим средствима укључујући и поморску флоту настојала да разбије уједињење јужнословенских народа, подржавајући самосталност Црне Горе на челу са династијом Петровић како би се лакше докопала , од српске војске ослобођене Истре и већег дела Далмације.

Процена савезничких влада да би повратак краља Николе у отаџбину изазвао крвопролиће у Црној Гори била је оправдана. Кључна жаришта са озбиљном концентрацијом Господаревих присталица представљали су Никшић и Цетиње.

Двадесет петог октобра 1918. године, само пет дана по ослобођењу Никшића од стране четничких јединица под командом војводе Јована Радовића, присталице краља Николе под вођством Божа Петровића блиског рођака последњег суверена, команданта Никшићке бригаде Ђура Јововића и посланика Милосава Николића, заузеле су Никшићку општинску управу. Градом се пронела вест да стижу италијанске трупе на челу са краљем Николом.

Неколико локалних беспосличара је узвикивало : “Живјела Италија, живио краљ Никола, живио господин Божо”.

Тензије су тих дана расле и у Бару где се очекивало искрцавање краља и Италијанских трупа чији су се бродови већ налазили на домак обала Црне Горе и Далмације.

Без обзира што је огромна већина становника заговарала безусловно уједињење са Србијом, опасност од побуне и братоубилаштва висила је у ваздуху. Првобитни план да се скупштина уједињења одржи на Цетињу промењен је због великог броја краљевих присталица у престоници где је агитација Италијана била најгласнија.

Стога се скупштина заказује 11.новембра 1918.године у Подгорици где су присталице уједињења чиниле огромну већину.

Свака капетанија у Старој Црној Гори делегирала је по два посланика, а сваки срез у новим крајевима по три. Вароши које имају испод пет хиљада становника бираће једног а оне преко пет хиљада становника два народна посланика.

Интересантно је да је омладина на Цетињу већински расположена за уједињење, што се види из прогласа Организоване омладине Цетиња од 26.10.1918. године :

“ Црногорци, који би био против уједињења српског народа, тај је издајник, тај није Србин већ је изрод, њега ће народ згазити као црва који каља земљу куда пролази”, стоји у прогласу Организоване омладине Цетиња.

У својој обимној студији “ Уједињење Црне Горе и Србије”, академик Димитрије Димо Вујовић, наводи:

“Највише политичке активности у вези избора за Подгоричку скупштнину било је на Цетињу. Ту су се већ назирала два табора и посебне кандидатске листе. Једна кандидатска листа била је на бијелом друга на зеленом папиру. Присталице безусловног уједињења имале су кандидатску листу на бијелом, а њихови противници на зеленом папиру. Отуда називи за касније таборе : бјелаши и зеленаши”.

Бјелаши су поручили својим посланицима :

“Ми вас шаљемо само да објавите уједињење са Србијом и то безусловно да се збаци онај зликовац и деспот”.

“И ми смо за уједињење, али условно уједињење, да Црна Гора улази у уједињење Југославије као самостална краљевина. Онако како ће и Србија и друге покрајине…”, говорили су цетињски зеленаши.

Уочи избора за депутате Подгоричке скупштине на Цетињу, 7.новембра је према Цетињу кренуо одред италијанске војске, али их је народ сачекао на Дубовику и вратио назад. У саставу ове формације италијанске војске налазило се и неколико америчких официра којима је дозвољено да уђу у град док су се италијани вратили назад.

Истовремено су присталице зеленаша протествовали због онемогућавања италијанској војсци да запоседне град, како би се зеленаши који су евидентно је и из овог примера, чинили мањину, додатно осоколили на побуну.

Масовни устанак 13.јула 1941.године је још једном потврдио жељу већинске Црне Горе за уједињењем. Самостална квислиншка Црна Гора, проглашена на Цетињу за Петровдан већ следећи дан је горела општенародним устанком, најмасовнијим међу свим југословенски народима.

Народ је такође, санкционисао комитовање по Црној Гори у италијанским униформама, са италијанским новцем и оружјем.

Подгоричка скупштина почиње заседање 11.11. а трајаће укупно пет дана. У Резолуцији великом већином усвојеној стајало је : да се Краљ Никола и његова династија збаце с’престола, да се Црна Гора с’ братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба,Хрвата и Словенаца;

О овим одлукама, и околностима под којима су настале, може се из више углова расправљати, али о чињеницу да је двотрећинска већина народа подржала донете одлуке,тешко је оборити. Као што је необориво да је међу првацима уједињења било доста блиских двору Петровића међу њима шурак краља Николе, војвода Стево Вукотић.

Неоспорно је такође, да је краљ Никола имао лојалних присталица у старој Црној Гори, првенствено у Катунској и Црмничкој нахији из којих ће се регрутовати највише устаника у Божићњој побуни.

Осим турбулентних политичких збивања црна гора се супчавала са последицама бруталне аустро-угарске окупације. Земља је била опустошена од разних одметничких група које су се наводно бориле против окупатора а у ствари су пљачкали и онако осиромашено становништво. Харала је глад, тифус, шпањолка и разне друге болести. Недостатак општих потрепштина давао је маха противницима уједињења да оптуже Србију да не води рачуна о Црној Гори.

Председник владе Краљевине Италије Оландо у Црну Гору шаље новинара Ђузепеа Бадачија, брата познатог Антонија Балдаћија ботаничара – истраживача али и промотера и агитатора италијанских интереса у Албанији и Црној Гори. Антоније Батачи је у Албанији хапшен и протеран због суберзивних делатности и агитовања против утицаја Аустрије и Турске. Балдаћи јавно пропагира стварање заједничке Албанско – Црногорске краљевине под јурисдикцијом Краљевине Италије.

Ђузепе Балдаћи.

Са данашње дистанце што потврђује и др Драгољуб Живојиновић у студији “ Односи између Црне Горе и Италије 1914-1920, али и остали извори, јасно је да је Италија, политички, војно, финансијски и пропагандно инспирисала и добром делом организовала Божићну побуну.

Ево како то види Батрић Џјовановић у својој књизи “Црногорци о себи”, прилог историји црногорске нације.

Почетком новембра на Црногорском приморју и у Боки, искрцале су се италијанске трупе са задатком да штите италијански интересе у Црној Гори.

Италија је отворено заговарала успостављање Краљевине Црне Горе под њеним покровитељством ради продирања на Балканско полуострво. Француска и Велика Британија заговарале су уједињење ове две српске државе. На приморју и у Боки искрцале су се француске, британске и америчке јединице. Италијанске снаге су бројчаношћу и техником предњачиле.

Истовремено Министарство рата Италије у Црну Гору шаље свог агента, новинара Ђованија Балдаћија, одличног познаваоца прилика и људи у Црној Гори. Балдаћи је био близак дворским и пословним круговима у Црној Гори и његов искључиви задатак је био да у потаји ради на подстицању побуне против постојећег стања, односно да координира између вођа побуне и италијанских трупа у Црној Гори.

Балдаћи је, по искрцавању у Котору 1.децембра 1918. године Балдаћи се срео са војводом Ђуром Петровићем и генералом Милутином Вучинићем.

Како, Балдаћи наводи у извештају, Вучинић и Петровић су у почетку било резервисани али када им је изложен план са свим ресурсима и војном подршком пристали су да раде “ на успостављању самосталне Црне Горе.

Балдаћи се потом састао са Јованом Пламенцем и осталим зеленашима. Поменута тројица представљали су нуклеус организације побуне против уједињења.

Куражећи и једну и другу страну Балдаћи је Министарству рата слао извештаје о омасовљењу побуне те јаком моралу, док је вођама побуне безрезервно гарантовао војну подршку Италије.

Већ 14. децембра 1918. године, Балдаћи свом Министарству рата шаље план побуне:

“Ђуро Петровић ће освојити Никшић, Милутин Вучинић Подгорицу, и Јован Пламенац Вирпазар, а затим здружено да крену на Цетиње.

Италијански премијер Орландо је 24. новембра известио Команду италијанске морнарице у Црној Гори да се не сме дозволити потискивање италијанских трупа из Црне Горе док поморске снаге морају остати супериорне у Котору.

Балдаћи у својим извештајима не крије оптимизам и уверење у победу. Тврдио је да устанак који ће ускоро букнути “представља најбољи доказ да је делатност коју је обавио била плодна, а истовремено предострожна”. Балдаћи у еуфоричном заносу извештава да је његовом заслугом “у Црној Гори пробуђено расположење за самосталну Црну Гору”.

Балдаћи обавештава Рим да је обећао Пламенцу да може рачунати на брзу помоћ у оружју, муницији, храни и новцу”.

Трећаг јануара Балдаћи обавештава Министарство рата “да је побуна почела”.

Следећег дана Балдаћи збуњено извештава “да се сви чуде што италијанске трупе стоје мирно..”

Да ли је знао или не, Италијанска влада преко премијера на Бадњи дан шаље Команди морнарице наредбу да би било штетно и опасно, ако се Италији припише директно подстицање побуне.

Кључни Балдаћијев човек у овој организацији био је Мило Вујовић, министар краља Николе у егзилу, такође близак Министарству рата у Риму. Балдаћи и Вујовић су се састали 1.јануара у Бару и договорили дан побуне.

Према тврдњама пуковника Драгутина Милутиновића, италијани су крајње дрско и агресивно наступали у местима где су били стационирани! Јавно су агитовали штитећи зеленашке вође који су слободно крстарили Црном Гором користећи новац и логистику Италијана.

Након слома Божићне побуне Италијани су у Зогају на Скадарском језеру прихватили и евакуисали за Италију одбегле побуњенике.

Италијани су уместо Евгенија Поповића на челу владе краља Николе у егзилу, довели вођу неуспеле побуне Јована Пламенца.

Као што је познато Италија је окупирајући Црну Гору 1941. покушала да оживи њену краљевину али су на ту срамну работу црногорци одговорили масовним устанком, док је честити принц Михајло Петровић одбио квинслиншку круну.

Остало је забележено да је Балдаћи преко Пламенца, Вучинића, Петровића и других зеленашких првака, успео за побуну да мобилише око три до четири хиљаде саплеменика, понајвише Катуњана, што је мање од десет посто ратно способних мушкараца.

“Побуна је била авантура и плод интрига”, изјавио је италијански генерал Карбоне, алаудирајући на нереалне процене и једне и друге стране.

Из љубави са Италијанима остао је традиционални поздрав:

E viva, e viva, vero Montenegro!