Богови у црвеним чизмама

Пише: Мишо Вујовић

“Он је…”, било је довољно да нико од симпатизера или повереника комунистичког покрета упре прстом. Још ако је проказани био имућан по кратком поступку му је летела глава. И преки суд је знао да задоцни!? Пресуде су доношене и по више месеци након стрељања. Пост фестум, чисто да џелати сперу мало крви са својих кабаница. На савести се крв у слојевима закорила. Папиролошки, реда ради да злочин спакују у правну форму!

Одводили су их ноћу, стрељали у освит, ако је свитало уопште тих крвавих црвених година, комунистичке репресије и терора. Ослободиоци су се нарочито окомили на престоницу у којој је живело највише класних непријатеља, господе и “домаћих издајника”, мада им ни угледни домаћини нису измицали. Слуге и шегрти у кожним чизмамама изводили су газде у гаћама – голе.

“Немци у време окупације тако нису понижавали народ као комунисти”, сведочили су Београђани.

У глуво доба ноћи транспортовани су камионима на стратиште под Авалом и стрељани. По суровој зими скидали су их голе. Следио је “истовар” кундачење, понеки јаук или ропац, команда : “напуни, нишани пали”, кратко штектање шмајсера, звекет цокула, бректање камиона и тако из ноћи у ноћ, сведочио је један од стражара.

Милости није било ни за уметнике, музичаре, глумце, лекаре, инжењере… Чак ни за младиће од 18 година тек регрутиване у редове Југословенске војске у Отаџбини. Ретки од тих младића, успели су да “спасе” главу одласком на Сремски фронт који је представљао кланицу за српску младост.

Многима ће заувек у ушима, одзвањати имена: Крцун, Ћећа, Лека, Јевто, Јово, Вељко…

“Вуко, види код кума који за нашу улицу одборник, јер он даје оцену да се пустим”, писао је супрузи млади официр ЈВуО Секула Гојгић.

Кум се оглушио о вапаје несрећне жене.

Срби су предњачили, Црногорци се истицали показујући лојалност новом режиму и новоустановљеној нацији. Хрвати нису журили:

“За десет дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ваша неодлучност за чишћење Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших наређења, јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима…”, писао је својој “филијали” у Хрватској у мају 1945. године Александар Ранковић, изражавајући незадовољство ставовима шефа Другог одсека Загребачког одељења Озне истовремено најављујући његову смену.

Сива имененција Брозовог режима Иван Стево Крајачић, начелник Озне за Хрватску, не само да није послушао свог хијарархијски надређеног, већ му се супроставио контра наредбом:

“Другови престаните коначно са ликвидацијама! Не зато што ја можда жалим непријатеља,ја не жалим ни мога оца, него зато што се у народу кује и рује. Ми морамо да нађемо нов начин са којим ћемо исте непријатеље одстранити…”, рекао је Крајачић на састанку са првог саветовања са начелницима ОЗН-е за Хрватску.

Истовремено у Београду и широм Србије спровођена су даноноћна хапшења и ликвидације под разним оптужбама: четници, недићевци, љотићевци, активисти окупатора, агенти, шпијуни…

Секула Гојгић млади официр из Крушевца, отац тек рођеног наследника Радета, узда се у истиниљубивост свога кума – комунисте задуженог да даје карактеристике осумњиченима у његовом крају. Зна да није крив, узда се у Божју и људску правду. Бога су комунисти стрељали, а код људи се увукао страх. Неки би и подигли главу, проговорили, али у страху су очи велике а душа малена, шћућурена у грешном телу, “нити збори још мање ромори”, каже народ.

“Ону црну блузу, шајкачу, чакшире и увијаче испеглај, и тако исто данас ону летњу попари и можеш је офарбати, као и ћебе и све за недељу да ми буде готово када кући дођем. Вуко, види код кума који је за нашу улицу одборник, јер тај даје мишљење да се ја пустим”, био је убеђен Секула да га кум неће оставити на цедилу. Пар дана касније 11. Децембра 1944.године Секули Гојгићу почиње да гасне и последња нада исписана на папиру у ком је умотана храна. Предосећа крај, тражи од супруге да му донесе сина:

“Вуко, шта ради Раде, јело ми више немој доносити, само ако можеш, замоли овде на капију да ти дозволе да ми Рада донесеш, да га тата још једном види. Јер, прилази крај животу!

Комшилуку се захвали, јер због њих свој прерани живот дајем, а о Радету добро води рачуна и воли га као што сам га ја волео! Све вас поздравља за увек ваш Секула”, стајало је у опроштајној поруци младог официра Секуле Гојгића.

Још трагичнија судбина је Славка Попадића власника радње за производњу бомбона и слаткиша, ухапшеног под оптужбом ратног профитерства јер је током рата почео са градњом куће на Сењаку. И поред петиције угледних Београђана да се Попадић пусти на слободу, стрељан је 8.новембра 1944. године у кругу манастира Ваведење на Сењаку, заједно са индустријалцем Михајлом Веселиновићем, новинаром Милорадом Иванићем и другима, уз конфискацију целокупне имовине, наводе аутори књиге докумената “ ОЗНА – Репресија комунистичког режима у Србији 1944-1946. – Документи”, Срђан Цветковић и Немања Девећ, чланови Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12.септембра 1944. године.

“Доста је да један бездушник поднесе пријаву која нема ни трунке истине па да ти оде глава. Не знам да ли ће ми се још једном дати прилика да ти се јавим, решење кад падне до извршења не траје много. Буди јака, немој се изгубити јер бреме живота које ти имаш да носиш тешко је. Било би ми лакше кад бих те још једном видео. Твоје паметне очи видим дању и ноћу. Све моје као и твоје волим, а тебе видим до последњег секунда. Љуби те твој Славко”.

Осим доминантног идеолошко- патолошког обрачуна, мотив масовних ликвидација било је користољубље и пљачка имовине “народних непријатеља”, међу којима нису поштеђени малолетници као ни девојке и жене под оптужбом да су јатаци, шпијунке или проститутке.

Комисије за утврђивање комунистичких злочина у Србији, а раније и у Хрватској и Словенији недвосмислено долазе до закључка да је Јосип Броз посредством главног шефа ОЗНЕ, Александра Леке Ранковића и његовог заменика Светислава Ћеће Стефановића, лично наредио стрељање како би се искоренила реакција. За разлику од Стеве Крајачића, шеф ОЗНЕ за Србију Слободан Пенезић Крцун и његови помоћници, начелници четири одсека,Миле Милатовић, Радован Грковић, Слободан Крстић Учо и Светолик Лазаревић нису имали милости за своје сународнике.

Шеф ОЗНЕ за Црну Гору, Јово Капичић, ни на прагу десете деценије живота није показао ни трунку самилости или покајања за жртве црвеног терора:

„Нисмо имали милости, били смо окрутни јер смо чистили смеће. То је тада било као да сам Бог. Није било прописа, а могли сте да судите и да одлучујете. Шта ја сада да се мирим са неким коме сам брата убио… Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем. Србија је била везана за краља, династију, цркву, која је у души народа и интелектуалце какав је био Слободан Јовановић”, изјавио је Капичић “Блицу” 17. септембра 2009.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.