Аница Савић Ребац најумнија Српкиња

Била је једна од најумнијих Српкиња свога времена, а можда и уопште. Данас је доста оних који уопште нису ни чули за њу.

Запала јој је улица на периферији Београда иако је свакако била најученија жена свог доба у престоници.

Ребека Вест је њен живот ставила у један од својих романа и убројала је међу људе који су били стубови савремене цивилизације.

Уочи Другог светског рата, Француз Дени Сора сврстао је међу двадесет најумнијих људи на планети који би могли да спасу човечанство.

Цео Нови Сад причао је о њеном дару и интелигенцији, а Милан Кашанин тврдио је да је она истински златар речи. Јован Дучић с правом се плашио да ће критика прећутати њено дело и то само због тога што није знао „ко би умео да о томе каже праву реч“.

Рођена у грађанској породици у кући оца Милана Савића, књижевника и уредника у Летописа Матице српске. Одрасла је међу књижевницима и сликарима, уз Лазу Костића, Уроша Предића, Јову Змаја, Симу Матавуља.

Још у детињству сви су говорили да је генијално дете: читала је на енглеском, немачком, француском, грчком, латинском. Са 12 година преводи Бајронов спев и новеле Томаса Мана.

У Бечу је студирала класичну филозофију. Годинама је изучавала Његоша, боље рећи Лучу микрокозму (Прва и последња свештеница Његошеве Луче)- Удала се за Хасана Репца, наочитог Херцеговца, Србина муслиманске вероисповести из Мостара, комиту, француског ђака са Сорбоне, добровољца из балканских и Великог рата.

Мало ко је овде разумео њену филозфску поетику из простог разлога што је тешко налазила саговорника себи равног. Због мушке сујете, професорске зависти или превеликог знања, за њу није било место на Универзитету у Београду али са мужем одлази у Скопље да предаје Гетеов хеленизам, Платонску или хришћанску љубав.

У име те љубави, Аница Савић Ребац у ноћи кад је преминуо њен Хасан, себи је пререзала вене.