Књига есеја Петера Хандкеа о Србији

Из штампе је управо изашла збирка сабраних есеја Петера Хандкеа о Југославији и Србији писаних током две деценије, од 1991. до 2011. године. Наслов овом издању „Историја иза приповести – Есеји о Југославији“ дао је лично Хандке „противстављајући“, како се у књизи каже, историографији приповедање и уметничко деловање.

Петер Хандке: „Историја иза приповести – Есеји о Југославији“Књига је објављена у заједничком издању РТС-а, „Прометеја“, „Штампара Макарија“ и СНП-а, и у преводима Жарка Радаковића, Златка Красног, Јана Красног и Бранке-Ристе Јовановић.

До овог издања, Хандкеови есеји о Југославији и Србији сабрани у једној књизи били су доступни само на немачком језику и издању „Зуркампа“, а сада су се први пут у интегралном облику нашли и пред српским читаоцима.

Наиме, од почетка деведесетих Петер Хандке је написао осам дужих есејистичко-путописних текстова, најпре објављиваних као засебне књиге, у којима се писац супротстављао најпре разбијању Југославије, а затим званичној западној интерпретацији њеног распада, медијским манипулацијама и стигматизацији Срба и Србије.

Есеј којим се књига Историја иза приповести отвара Опроштај сањара од Девете земље.

Написан јула 1991. године, непосредно након што је Словенија прогласила независност, Хандке у њему говори о свом односу према Југославији и „десетодневном рату“ у Словенији којим је њен распад отпочео.

Следећи есеј у књизи, Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију, написан је по завршетку рата у Босни и Херцеговини. Објављен почетком 1996. године, овај путопис по Србији изазвао је велику буру у западним медијима и био повод за покретање медијске хајке на писца која је свој последњи врхунац имала прошле јесени, поводом додељивања Нобелове награде аустријском писцу.

Настављајући се на Правду за Србију, Хандке пише Летњи додатак зимском путовању, у коме, поред осталог, описује своју посету Вишеграду и Сребреници лета 1996. и трагове рата које је тамо затекао.

„Историја иза приповести – Есеји о Југославији“Током марта и априла 1999, у време агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију, у знак солидарности са Србијом Хандке у два наврата долази у њу, и о томе пише у тексту Питајући у сузама.

Пратећи рад Хашког трибунала за ратне злочине у бившој Југославији, Хандке је о њему написао два есеја.

Први од њих, написан 2003. године, јесте Око Великог трибунала. У другом, објављеном две године касније под насловом Табласи Дајмијела – Извештај заобилазног сведока у процесу против Слободана Милошевића, Хандке говори, поред осталог, о суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом и о својој посети Милошевићу у затвору у Шевенингену.

Хандке је у више наврата посећивао српске енклаве на Косову, а о свом боравку у Великој Хочи 2008. године и судбини косовских Срба, сведочио је у есеју Кукавице из Велике Хоче.

Последњи текст у овој књизи Прича о Драгољубу Милановићу, објављен је 2011. године. У њему Хандке говори о бившем директору Радио-телевизије Србије, који је једини осуђен на затворску казну због злочина извршеног над радницима РТС-а током агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године.

Због ставова изнетих у овим есејима Петер Хандке је био изложен бројним медијским нападима и прошле јесени када је саопштено да је он добитник Нобелове награде за књижевност за 2019. годину. Пошто су притом Хандкеове изјаве и цитати у медијима често били грубо искривљавани и фалсификовани, Хандкеов немачки издавач „Зуркамп“ био је приморан да састави опширан документ којим демантује неистине приписиване аустријском Нобеловцу.

У књизи Историја иза приповести овдашњи читаоци ће сада коначно моћи да прочитају шта је Хандке заиста написао о Југославији и Србији.

 

Извор: Прометеј, РТС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.