Животом платио љубав према српству

У издању „Народне просвете“, која баштини традицију издавачке куће истог имена између два светска рата, чији је оснивач и власник био Анатолиј Ивановић, у то време највећи и најзначајнији српски издавач, светлост дана угледала је књига „Госпар Мато Грацић – Настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику“.

Реч је о истраживачком подухвату историчара Саше Недељковића и познатог адвоката Предрага Савића, који је заправо одговор свима онима, а нажалост има их и међу Србима, који покушавају да оспоре или минимизрају постојање Срба римокатолика. Њихово погрешно мишљење је да католици нису могли да буду Срби, јер нису православне вере. 

На најупечаљивији начин аутори показују и доказују на случају др Мате Грацића, и других дубровачких Срба колико је био јак културно-политички срспкоримокатолички покрет са препознатљивим националним утемељењима и изузетне интелектуалне снаге с краја 19. и почетка 20. века све до усташке творевине НДХ, која га је збрисала са лица земље. Да невоља буде већа, комунисти су ове честите људе, а међу њима је био и др Грацић посмртно прогласили народним непријатељима а њихове породице остале су без имовине и основних грађанских права. Мато Грацић је метафора заборављених, снажних, често драматичних судбина римокатоличких Срба из Дубровника, који су платили високу цену своје неизмерне љубави према српству. Уочи штампања књиге „Госпар Мато Грацић“ портал „Тамо далеко“ објавио је из пера адвоката Предрага Савића причу о овом изузетном човеку који је уткан у редове овог занимљивог и вредног историјског штива. Овај текст преносимо у целини:

„Госпар је етимолошки гледано реч словенског порекла, која има више значења: господин, газда, поседник, власник, наследник гласовитих предака, човек који се може дичити својим делањем и угледном у дурштву, dominuis, signore, џентлмен…  Др Мато-Матија Грацић био је  пoсвему  прави дубровачки госпар.

Госпар Мато је био доктор правник наука, адвокат, бродовласник, власник хотела и девет стамбених зграда  у Дубровнику, власник две трећине земљишта на Лападу, банкарски ревизор, сувласник па потом искључиви власник Српске дубровачке штампарије, издавач часописа „Дубровник“ и „Срђ“, оснивач и старешина Соколског удружења „Душан Силни“ у Дубровнику, оснивач дуровачког трамваја, власник фабрике „Сигнал“ у Београду, велики добротвор и заштитнких свих удружења Срба-римокатолика у  граду под Срђем.

Друштво „Душан силни“, председник др Мато Грацић (седи четврти с лева)

Себе је сматрао дубровачким Србином. Био  је изузетно богат човек и материјално и духовно и као такав радо виђен гост на дворовима, међу племством, али  и међу научницима, сликарима, писцима, новинаримаи политичарима, у Ватикану и у  Београду. Изнад свега волео је српство и због тога целог живота био на удару и силним  мукама, а високу цену тој љубави платила је и његова породица. Због оданости према српству, потомци Мата Грацића остали су без игде ичега, приморани да животе спашавају бежањем у више наврата, далеко од Дубровника.

Ово је текст највећим делом преузет је из књиге о др Мати Грацићу, која је управо изашла из штампе у издању београдске издавачке куће „Народна просвета“ чији су аутори потписник ових редова и историчар Саша Недељковић.

Др Мато Грацић  рођен је 18. децембра  1865. године у Прожури на Мљету, од оца Мата Грацића и мајке Марије, рођене Брзица – блежи др Милорад Вукановић, историчар из Дубровника, и  породични  пријатељ потомака Мате Грацића.

-Мато Грацић старији био је земљопоседник, а његова породица као и велики број становника Мљета, а тако и Дубровника у то доба по националном опредељењу је била српска, а по вероисповести католичка. Највећи део земље Грацићима је одузет  приликом аграрне реформе, после Првог светског рата. За одузете поседе исплатили су им накнаду у новцу, а сељацима, који су били у колонатским односима, једној врсти закупа,  доделили бесплатно земљу – наводи о Грацићу познати историчар.

Тако су Грацићи преживели први секвстар и експропријацију, не слутећи да је то тек  почетак и то релативно правичан! У литератури и историјској грађи др Мато Грацић се помиње још и као Матија, име које је добио на крштењу, а нове хрватске власти често његове презиме „прекрштавају“ у Грачић.

Др Милорад Вукановић истиче да је Мато је рођено, а Матија крштено име Мату Грацићу. Сам  Мато, а ни његов унук Миљенко не прихватају, без обзира на падеже, да се пише и изговара име Мате, јер то их, каже, подсећа на озлоглашено усташко име у западној Херцеговини. Како год га називали и прекрштавали и колико год затирали  трагове  његовог постања и делања,  др Мато Грацић остаје једна од најзначајних фигура у покрету Србакатолика и међу српским соколовима.

Мато Грацић склопио је брак са Луисом Баумер (Luise Baümer) рођеном 14. јануара 1873. године. Изродили су осморо деце: Матулан, Сунчица, Дубравка, Радмило, Ратко, Петка, Срђ (касније променио име у Срђан), и Жарко који је несретним случајем  приликом изклизнућа трамваја са шина погинуо 18. фебраура 1922. Сунчица је мајка адвоката Миљенка Рељића, који је сада  политички емигрант  у Аустралији. Цела фамилија са презименом Грацић после Другог светског рата и поступака конфискације морала је да  напусти Дубровник у којем је др МатоГрацић потсхумно проглашен ратним злочинцем и државним непријатељем. Раселили су се широм света….

После сарајевског атентата и погрома Срба и свега што је било српско у Дубровнику, др Мато Грацић ухапшен је у Сплиту, злостављан и затворен у тадашњи хотел преуређен у затвор. Тај хотел од којег је направљен казамат био је власништво Србина католика Вицка Кисића. Налази се у Гружу, у близини железничке станице. Др Мато Грацић  потом је као талац приморан да прати поморске и железничке транспорте. Као талац, који својим животом гарантује безбедност аустроугарских транспорта и конвоја, др Мато Грацић дочекао је пад Аустрије и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Након хапшења 1914. и талачког робијања, растао од супруге Луисе и преселио код своје сестре Маре, удате Уцовић у кућу, сада улица Од пуча број 18 у Граду и ту је живео повремено, а повремено у Београду до краја живота. Од  1920. сваке године је  боравио код свог сина Срђана који је био  директор фабрике „Сигнал“, у већинском власништву (80 одсто) Мата Грацића, који је поседовао доста некретнина – кућа и у Београду.

Мато Грацић је најпре радио адвокатске послове, али је наследио материјално богатство свога стрица, па му није било потребно да настави да ради у канцеларији. Најчешће се у документима помиње под рубриком занимање: велепоседник. Имао је велико имање у Лападу (део Дубровника) и дворац на Путу Св. Михајла на Батали. Ту је била управа предузећа „Рудине“ за време нове Југославије.

Решење суда у Београду којим је потврђена рехабилитација Мате Грацића

Др Мато Грацић, је био човек савремених идеја чијом је реализацијом увећавао постојеће богатство. Дао је значајан допринос развоју здравственог туризма. У  књизи „Развитак туризма у Дубровнику и околици од појаве паробродарства до …“ , Иве Перића , издате  1983. године, помиње се др Мато Грацић, као  један од иницијатора градње лечилишта „Термотерапије“ у Мокошници, код Ријеке Дубровачке. У поменутом  делу наводи се  како се „саставило  једно подузеће од грађана да ту сагради сумпорно купалиште“. Иво Перић даље наводи:

„Носиоци те подузетне замисли били су појединци др Матија Грацић и Иво Питаревић, те лијечник др Јово Милић. Покрај извора Смрдећево у Мокошници подигнута је нова зграда, са сврхом да у њој буде лијечилиште. Тај лијечилишни завод, отворен 1905, назван је Термотерапија. Као љековито купалиште јодне, сумпорне и мрзле воде …“

Др Мато Грацић купио је 1890. дворац  „Пуцић“ (Pozza) на Пилама, (за време нове Југославије ту је била туристичка агенција „Аtlas“), у ком  је Матова породица живела зими, а лети су одлазили на велико имање у Лападу.  Мато је тај дворац након Првог светског рата дао у најам за потребе поште у Дубровнику, а после престанка најма, зграду је изнајмио 1938. Константину Ђурђевићу. Зграда је претворена у хотел „Пошта“. Након окупације Југославије и формирања фашистичке Хрватске (НДХ) 10. априла 1941. Мати Грацићу је одузет хотел „Пошта“, а после Другог светског рата посмртно је оптужен  да је хотел дао на кориштење четницима.

Стварањем Хрватске бановине споразумом 1939. Цветковић – Мачек, хрватске власти су ту бановину сматрали својом државом, па су и од тада Срби католици на великом политичком удару и прогону.  Мато је највише времена проводио у Београду у то време, где је  пријавио  пребивалиште и адвокатску канцеларију. Почетак Другог светског рата затекао гаје у Дубровнику, где су  уследили прогони Срба од стране фашиста  и усташа, па је и тада прогоњен, затваран и мучен и на крају тих невоља преминуо је 12. априла 1944. године.

Др Мато  Грацић је био Србин католик. А постојање Срба римокатолика минимизирају и покушавају да оспоре многи хрватски историчари, и они наклоњени комунистичким идејама, и они којима је десница на срцу. И међу Србима има оних који су мишљења да Срби католици нису могли да буду Срби јер нису  православне вере!

Готово цео живот др Мато Грацић је посветио јачању српскокатоличког  покрета у Дубровнику, у то време респекатабилног културног и политичког покрета са  препознатљивим националним, културним утемељењима и изузетне интелектуалне снаге.

Виши суд у Београду рехабилитовао је др Мату Грацића , дубровачког и београдског адвоката, велепоседника и индустријалца, вођу и главног финансијера покрета Срба римокатолика и њихових спортских, културно-уметничких и политичких организација у прошлом веку.

О прогону последњег унука др Мата Грацића расправљано је и пред Хашким трибуналом. Управо тај прогнани унук покренуо је поступак рехабилитације свог деде, али због чињенице да живи у Аустралији, где је јака усташка емиграција, саветовано му је из безбедносних разлога да му се име јавно не спомиње. Због озбиљности претњи тај некад познати адвокат ни после 15 година од прогона не сме да се врати у Дубровник.

Три године након смрти др Мато Грацић проглашен је ратним злочинцем и конфискована му је сва имовина, и то без спровођења било каквог кривичног поступка. Он је окривљен што је у хотелу Пошта у Дубровнику „окупљао четничке главешине на челу са војводом Јевђовићем и ту ковао планове против НОП-а“.

Др Мато Грацић је наследио огромно породично имање и богатство, које је увећао радећи као успешан адвокат. Докторирао је право у Бечу, а потом се посветио бизнису инвестирајући у тада нове технологије – изградњу трамваја у Дубровнику, производе у електронској и радио индустрији и некретнине.

У лето 2013. године адвокатској канцелераји Савић из далеке Аустралије јавио се Миљенко Рељић. Представио се као син покојног дубровачког златара и драгуљара Криста Рељића и мајке Сунчице рођене Грацић (ћерке др Мата – Матије Грацића). Сазнали смо да му је стриц Перо Рељић, познати дубровачки госпар, политичар, доктор права са дипломом стеченом на Универзитету у Грацу, који се никада није женио….

Даље, госпар Миљенко саопштава да је рођен 1923. у Дубровнику, где је провео највећи део свог живота и био адвокат пуних 35 година, све док на власт није дошао Туђманов режим. После хапшења и боравка у  притвору, Миљенко успева, у септембру 1991. године, да извуче из  Дубровника фамилију и побегне у далеку Аустралију. Тамо добија прво политички азил, па онда и аустралијско држављанство и заштиту од хрватских екстремиста, који су врло активни у најудаљенијем контитненту.

Као искусан и врсан адвокат Миљенко поjашњава свој захтев да се покрене поступак рехабилитације његовог деде по мајици др Мате-Матије Грацића, држављанина Краљевине Југославије, некадашњег Дубровчанина, које се средином тридесетих година прошлог века преселио у Београд, у згрди на Обилићевом венцу 22/VI.

Госпар Миљенко није имао ниједан документ о свом деди чију је рехабилитацију тражио, јер су богату породичну архиву хрватски екстрремисти 1991. године уништили, али је неким  чудом Мљенко сачувао све бројеве  битних одлука на основу којих се  др Мато Матија Грацић  посмртно проглашава „народним непријатељом!“ и конфискује му сва енормно вредна имовина у Дубровнику и Београду.

Кренуло се у потрагу за поменутим одлукама о конфискацији имовине, а Више јавно тужилаштво из Београда успротивило се предлогу за конфискацију тврдећи да не постоји ниједан доказ о томе како је извршена конфискација имовине др Мате Грацића те да је он народни непријатељ и да нема основа за рехабилитацију и када је изгледало да ће бити немогуће спровести поступак рехаб. Пред Вишим судом у Београду јер је из десетака институција које чувају архивску грађу стигло обавештење да нема података о дрМати Грацићу, игром случаја дошло је до озбиљног преокрета.

Адвокати и адвокатски приправници из канцеларије Савић који су радили на случају рехабилитације Анатолија Ивановића највећег српског издавача између два светска рата власника фабрике картона и лепенки, издавачке куће Народна просвета и часописа Панорама и Недељних информативних новина, фабрике Дрво продукта, те су пронашли документа о фабрици електронских уређаја Сигнал у власништву Мата Грацића. Надаље, траг је водио до Историјског архива Београда у којем су биле одлуке којима се конфискују вишеспратне стамбене зграде др Мата Грацића у улици Георгија Димитрова број 8  и војводе Богдана број 7.

Следећи те трагове пронађени су и други подаци о конфискованој имовини београдског адвоката др Мате Грацића са пребивалиштем у Београду на Зеленом венцу бр. 22/6, што је било довољно да се настави даље са поступком рехабилитације али поново је недостајао један круцијални доказ: Одлука Котарског суда у Дубровнику којом се др Мате Грацић проглашава народним непријатељем од 15. октобра 1947.године, том одлуком три године после смрти др Мато Грацић је проглашен народним непријатељем јер је „дао најам зграду хотела Пошта, Ђурђевић Константину у којем су се за време окупације састајале четничке старешине и са Јерђевићем на челу и ту ковале планове против НОПА“.

Пошто је  стигла потврда из свих српских архива да се тај документ не налази код њих, и пошто се чинило  немогуће, да се поступак настави адвокати су се обратили српском националном вијећу у Дубровнику. Председник Српског Народног Вијећа  професор др Милорад Вукановић прибавио је од Општинског суда у Дубровника тј његовог земљишно књижног одјела оверену фотокопију решења Котарског суда у Дубровнику којом се конфискује целокупна имовина дрМата Грацића. У тој одлуци коју је потписао председник судског вијећа Иво Регијо налази се већ поменута констатација да је др Мато Грацић крив што су се у изнајмљеном хотелу Пошта састајале четничке главешине…

У образложењу ове одлуке стоји да је у допису Одјела Унутрашњих послова при Градском Н.О. Дубровник бр.1314/47 од 13. октобра 1947. године, установљено да је покојни Мато Грацић изнајмио зграду већ осуђеном Ђурђевић Константину и да је та зграда стављена за време окупације на располагање четницима и злогласном Јерђовићу што је све у поступку против Ђурђевића пред Окружним судом у Дубровнику КЗП бр.66/45, „па стога се има сматрати Мато Грацић народним непријатељем„. Председник већа Регијо констатује да је то довољно да се на основу чл. 31 Закона о конфискацији одузме сва имовина дрМату Грацићу.

После прибављања ове одлуке више није било сметњи да се донесе решење о рехабилитацији др Мате Грацића. Виши суд у Београду и судија Драгица Љумовић 23. новембра 2015. године донели су решење којим се рехабилитује покојни Мато Грацић рођен 18. децембра 1965. год у Прожуру од оца Грацић Мата и мајке Грацић Марије рођене Брзица, који је преминуо 24. априла 1944. године, у Дубровнику. Истим решењем утврђено је да су одлуке Првог Среског суда за Београд о конфискацији од 15. новембра и 25. децембра 1947. године ништавне од њиховог доношења. Поништене су и правне последице решења Трећег Среског суда у Београду бр.886/47 од 31.децембра 1947. године, којим су извршена решења о конфискацији имовине др Матије Грацића у Београду. На овај начин Виши суд у Београду је прихватио наводе адв.оката Миленка Рељића да су одлуке против Мате Грацића и његове имовине донете без утврђивања његове конкретне кривице и то противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандарда људских права и слобода.

На поменуто решење о рехабилитацији жалбу је изјавило Више јавно тужилаштво у Београду 19. јануара 1916.године, заменик јавног тужиоца Горан Рашић покушао је да одбрани акт револуционарне правде усмерене против „народног непријатеља Мате Грацића“. У поменутој жалби тужилац Рашић се позива на уредбу о војним судовима НОВ од маја 1944. године која представља покушај да се колико толико подведу под норме револуционарно деловање и обрачуни са наводним народним непријатељима. Према тој уредби народним непријатељима се сматрају између осталог и сви они који су наводно били „у дослуху са окупатором“ и сви они који се одметну од народне власти и раде против ње. Због те одредбе тужилац сматра да је имовине Мате Грацића законито конфискована. Рашић се ту не зауставља те наводи да се Мате Грацић не може рехабилитовати јер је припадао квинслишкој формацији која је вршила односно учествовала у вршењу ратних злочина.

Ове ноторне глупости изнете у жалби јавног тужиоца Горана Рашића одбио је Апелациони суд у Београду у већу састављеном од судија Светлане Павић, Наде Хаџиперић и Весне Станковић одлуком од 26.фебрауара 2016. године. Потврђујући одлуку о рехабилитацији Вишег суда, Апелациони суд је констатовао да је конфискација имовине Мате Грацића три године након његове смрти извршена из политичких и идеолошких разлога и да је из исти тих разлога Мате Грацић проглашен народним непријатељем. Суд је утврдио да је Мато Грацић окарактерисан као народни непријатељ коришћењем посредних доказа из кривичног списа који се водио против Ђурђевић Константина пред Которским судом у Дубровнику.

Након правоснажности одлука о рехабилитацији створени су услови за наставак поступка за повраћај одзете имовине др Мате Грацића, али до данашњег дана Агенција за реституцију са седиштем у Београду није донела никакву одлуку“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.