Живот сликарке преточен у музику

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Када чујем звук Оуда, моја душа плаче и смије се у исто вријеме, каже Марина Тошић

Пише: Небојша Тошић 

– Те посљедње године двадесетог  вијека бијаху као бајка – по чиње своје казивање за умјетница Марина Тошић. – Пуних пет година (1986- 1991), тешко  сам радила и давала све од себе на Академији лијепих умјетности „Јан  Матејко“ у Кракову.

-Студирала сам  сликарство у класи чувеног професора Владимира Кунца, па сам се  на почетку питала зашто ме професор „ништа не учи“. Само би дошао  до моје слике коју сам стварала, погледао, и казао: „Настави!“

– Шта да  наставим?- чудила сам се, јер моје  слике су изгледале другачије од  слика колега студената у класи. А осим тога и ја сам била „другачија“  од свих студената, то јест, била сам  странац и никога нисам познавала. Те школске 1986. године, на  пријемни испит пријавило се више  од 800 младих људи. Сви они су  били и душом и срцем одани сликарству, али мјеста је било за само  18 најсрећнијих. Ето ја бијах једна од тих 18, а и најмлађи студент јер  било ми је „18 година, тек!“ .

А питаћете се откуда матуранткиња Средње умјетничке школе,  Сарајка Марина Тошић, у Кракову?  Откуд баш тамо и откуд да буде  стипендиста пољске Владе? Одговор је једноставан. У Пољску амбасаду у Београду, однијели смо њене  радове и питали за могућност да,  одмах по завршетку школе у Сарајеву, упише престижну у свијету  Краковску сликарску Академију.  Културни аташе задивљен Марининим сликама, рекао је да ће радо  дати препоруке за стипендију, али све зависи од ригорозног пријемног  испита. Ту је Марина била препуштена сама себи и свом таленту…

– Од малена сам расла окруже на музиком, сликама и књигама.  Отац ме је водио на Педагошку  академију у Сарајеву, претечу да нашње АЛУ, код својих пријатеља  сликара и кипара. У атељеима „Педагошке“, наш пријатељ Мухамед  Хамо Чаврк, данас признати професор графике и кипар, охрабривао ме је да на бијелим нетакнутим  платнима кистом и бојама „имитирам“ умјетнике и подстицао да се  „не стидим боја“ јер боје морају да  „служе сликару“.

Признање Војводе Краковског

– Имали смо у кући велики концертни клавир и моја мајка Берта је увијек, када гости дођу, стварала веселу  и распјевану атмосферу свирајући  народну, староградску и ладино  музику. Од малих ногу, тјерала ме је да „учим клавир“, а ја се жестоко  одупирала. Но мати бијаше упорна: „Сада не волиш свирање, али  то ће те проћи“.

-Једном приликом  гости су тражили  да им нешто  одсвирам, а ја сам им, сва важна, са  својих пет-шест година, одвратила да мама свира то што они воле, а  ја „свирам само класичну музику“. Била је то анегдота која се, гле  чуда, обистинила много година  касније када сам постала једна од  ријетких свјетских композитора  савремене класичне музике за оуд  и виртуоз на Пановој фрули, оуду,  оријенталном виолончелу и виоли,  чудесном инструменту канон, и дакако клавиру ! Али о томе касније.

– На крају мојих студија у Кракову,  жељела сам да се одужим пољској  влади и Пољској. Једино богатство  „сиромашне студенткиње“, бијаху моје слике и цртежи. Њих сам  мукотрпно из дана у дан, пуних  пет година, „ткала“ и у њих уносила сву енергију, таленат и раскош  младости. Сама се наметнула идеја  да једну моју слику поклоним граду Кракову.

– Професор Кунц је био одушевљен, а ја сам га замолила да  он одабере једну слику од многобројних  мојих радова. Он је позвао још неколико професора да одлуче која  слика би била најбоља. Никада се  нисам бојала „жирија“, ни прије ни  послије, али тада сам баш стрепила. Бијаше то судбоносан одабир.  Слика намјењена Војводству Краковском морала је бити вансеријска  из најмање два разлога. Прво што  ће то бити прва слика једног свршеног студента сликара у просторима градске куће, а друго, што  би стајала, поред слике Јана Матејке, једног од највећих сликара  Пољске чије име носи Краковска  академија. Тај збиља респектабилни жири одабрао је слику великог  формата која је имала и симболичан назив: Птице које одлећу  (Odlatająci ptaki!). Добила сам, на  пригодној свечаности у Војводству,  уз присуство мојих професора, колега студената, новинара… и „на писмено“ признање које гласи:

ВОЈВОДА КРАКОВСКИ, Краков, 14.6.1991.

Марини Тошић

Срдачно захваљујем за предивну  слику створену у Кракову и даровану Кракову са топлим жељама  за дуге и велике успијехе и срећу у  животу.

Тедеуш Пјекаж

– Повратак кући је био „величан ствен“. Татин пријатељ, покојни  Мирсад Ћимпо, са унајмљеним комбијем и тата са „ Ладом самаром“, дошли су по мене из Сарајева  у Краков. Прошли су гламурозни  догађаји: Дипломска изложба,  Пријем у Војводству, прва само стална изложба „младог академског сликара“ (да,да!) у Галерији  „Под крушком“… И ето, поново сам  била „Пепељуга“. Слика на зиду  у свечаној сали Војводства „Птице  које одлећу“ , добила је свој пуни  смисао. Свих мојих пет година титанског труда стало је у невелики  комби, као и оно мало ствари из  студентске собице. Кренули смо у  рану зору, као филмски уротници  спремни да покоре свијет. Усамљени и храбри. Гледала сам иза себе  и кроз сузе шаптала . – Довиђења  драги Кракове, довиђења Пољска  земљо, заувијек ћете ми остати у  срцу…

– У Сарајеву сам веома лијепо дочекана, посебно међу мојим професорима из Умјетничке школе и младим умјетницима јер готово сви они  су ишли са мном у средњу школу и  сви су били знатижељни шта сам  научила у „бијелом свијету“. Још  увијек нисмо слутили да ће се врло  брзо све промијенити. Рат је „висио  у зраку“, али нико се није надао да  ће стварно доћи. Културни живот  у Сарајеву је цвјетао. Представила  сам се изложбом цртежа у легендарном Звону и у добојској Галерији Тицијан и, оно што се чекало,  изложбом слика у Галерији „Нови  Храм“ од 15. до 30. октобра 1991. го дине. Телевизија Сарајева направила је велики прилог са изложбе  и из мог сарајевског атељеа, којег је  отац градио док сам ја била на студију. Изложбу је помогло Јеврејско  културно- просвјетно и хуманитарно друштво „Ла Беневоленција“.

Последња изложба у Сарајеву

– Један од посљедњих мирнодопских великих културних догађаја,  барем за мене, бијаше репрезентативна изложба у сарајевском Колегијуму Артистикуму (Collegium  Artisticum) под називом „Седам  младих умјетника“. Њих шестеро су  дипломирали на Академији Ликовних умјетности у Сарајеву, код  збиља респектабилних професора,  и ја, седма, као Краковски ђак. Био  је то „догађај године“. Пред нама је  стајала будућност, али, за већину  нас са „задршком“…

– Јеврејска општина,  омогућила је првој групи Сарајлија  да у сами сумрак грађанског рата,  нађе луку спаса у Израелу. У тој  групи били смо мајка и ја са три  кофера. У стану крцатом сликама,  књигама и концертним клавиром,  остао је отац, вјечити оптимиста,  који је вјеровао да „рата не може  бити“. Срећом, у последњи моменат, је успио да изнесе живу главу.

– Нови живот је почињао. Морала  сам доказати прво себи, а онда Израелу да сам сликар, додуше без и  једног цртежа, без и једне слике и  без и једног пријатеља у њиховом  богатом умјетничком свијету. Узгред, све што сам као сликар стварала, од основне и средње школе  па до Академије СВЕ је нестало  из нашег стана у Сарајеву…Више  од стотину слика великог формата  и двије хиљаде цртежа. Од свега  тога, послије рата, успјели смо наћи  само пет слика. Данас су оне дио  очеве збирке у Америци. Дакле,  направила сам, одмах по доласку  у Хаифу, неколико цртежа и запутила се, наравно а гдје бих друго, у  Музеј модерне умјетности. Одмах  су ми откупили један цртеж, први у  збирци мојих цртежа коју су почели  од тог момента да стварају. Слиједиле су, потом, бројне изложбе и  веома брзо постала сам један од познатих сликара. Да споменем само  учешће на једној од најзначајнијих  изложби, „Савремена израелска  Умјетност“ , у Конгресном холу у  Јерусалиму, 1994. године.

-По очевој жељи,  али без мога знања, Карин ми је  купила квалитетну Панову фрулу  у луксузној футроли од крокодилске коже. Данима прије сам је гледала у  излогу и силно жељела, али наравно, нисмо имали пара за њу. И на  отварању једне групне изложбе у  чувеној Галерији Стара ковачница  (Alte Schmiede), код Берна, Карин  ми је донијела „пакет“. Чим сам  „огребала“ папир и видјела крокодилску кожу знала сам да је то мој  „хонорар“ за пијанино. Распаковану Панову фрулу, елегантан и веома квалитетан инструмент, принијела сам уснама, али никаквог  звука није одавао, не рачунајући  „какофонију“ која је иритирала и  мене и све моје пријатеље около…

– По повратку у Израел свакодневно сам, мјесецима, по неколико  сати вјежбала свирање на Пановој фрули. Годину дана послије отишла сам у Америку, у Сакраменто,  код оца који се тамо скрасио након  избјегличког живота. Мој „главни  пртљаг“ бијаше Панова фрула. У  Сакраменту сам имала неколико  мањих концерата, али сада ме је  отац „тјерао“ да сликам па је тако  астала чувена „Америчка збирка“  слика и цртежа. Ту сам снимила и  први професионални CD „Од како  ми фрула не звони“, са старим српским и ладино мелодијама. Ипак, у  посебно лијепом сјећању остао ми  је „приватни концерт“ испод велике одрине на имању цркве Успења  пресвете Богородице у Сакраменту. Ту бијаше и господин Владика  Јован. Свирала сам са посебним  заносом. Звуци „старог краја“ треперили су у лишћу богате лозе над  нашим главама, а свима су сузе лагано клизиле низ лице. На крају,  узбуђен и задивљен Владика Јован  ме је благословио и пожелио успјех  на мом „музичком путу“.

– Музика је постала саставни дио  мога живота. Упоредо је расло и  моје интересовање за израелске и  блискоисточне мелодије и посебно  за древни инструмент оуд. Схватила сам колико та музика има утицаја за све нас који живимо у Медитеранском културном кругу и на  Блиском истоку. Брусила сам музичко знање на престижном Универзитету Бар  Илан. Дипломирала сам на Јерусалимској академији за музику и  игру „Рубин“, на одсјеку за арапску  музику. Наравно све је то било на  подлози народне музике коју сам  носила из Југославије и Ладино  музике уз коју сам, као дијете, расла. Почела сам и да компонујем у  жанру арапске класичне музике.  Моје композиције су убрзо постале  популарне и изводе их водећи ансамбли и у Израелу и на Блиском  истоку, а моја музика се чује и у неколико филмова са тог подручја.

Омиљени учитељ оуда у бедуинском граду

– Ангажман у свијету класичне,  али и популарне музике није могао  проћи незапажено. Мој Уџбеник  за почетнике у свирању оуда , дословно је први такве врсте који је  изашао на енглеском језику у Америци. Објавила га је реномирана  издавачка кућа Мел Беј (Mel Bay  publication, inc). Готово је невјероватно какву популарност има овај  древни инструмент у земљама  Медитеранског културног круга и  на Блиском Истоку , међу муслиманима, хришћанима и Јеврејима  подједнако. Мене више не изненађује када ми, рецимо у Истанбулу и у Турској, на улици прилазе  људи да ме поздраве и захвале на мојој музици.

– Посебно ми је драг пројекат у  којем учествујем већ дуже времена. Наима, у Рахату, највећем бедуинском граду у пустињи Негев, омиљени сам учитељ оуда и резултати које постижемо са омладином  и одраслим су импресивни. Круна  свега је била, 15. фебруара 2022, када је  отворен савремени Културно рекреативни центар. Колико је то значајно, говори и податак да је на отварању био и предсједник Израела,  господин Исак Херцог да честита  Рахату на његовој новој културној икони. Ја сам наступала са својим  ђацима и колегама музичарима на  свечаности, а градоначелник Рахата, господин Фајез Абу Сахибан  (Fayez Abu Sahiban), честитао ми је  на моме труду и успјешном раду са  омладином.

– Сарадња са Амбасадом Србије у  Израелу, већ годинама је веома добра. Веома радо прихватам учешће  на сваком културном догађају везаном за Србију. Посљедњи наступ,  посвећен сјећању на жртве „Новосадске рације“, гдје су стравично  страдали Срби, Јевреји и Роми, био  је величанствен. Због „корона ситуације“, све се одвијало путем „интернета“, али то је омогућило, у једну руку, да много више нас покаже  своје поштовање наступом на једној тако значајној манифестацији.  Запажен говор имао је Министар  вањских послова Јаир Лапид, поријеклом Југославен, чији је отац  Томи Лапид из Новог Сада, а тада  се звао Томислав Лампел…

– Лијепо је што ме људи препо знају као виртуоза на бројним инструментима, композитора, диригента, сликара и писца. Али за  мене живот има смисла када је  преображен у умјетност и музику,  и то тако да га несебично дарујемо  свима без питања и без одговора – каже на крају разговора Марина Тошић.