Живот између графике и славних Миланковића
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
Маја Илић, Сарајка из Хага, позната графичарка, унука је Богдана и Милутина Миланковића и ово је њена прича о славним дедама и њеном путу кроз време
Пише: Небојша Тошић
Када Милутину Миланковићу и његовом брату Богдану из Даља и Богдановој унуци Маји из Сарајева није било тешко путовати кроз вријеме, шта мене кошта да из (удобне) калифорнијске фотеље (путем „скајпа“) скокнем до Хага у Холандији и из прве руке провјерим ту причу. Тамо већ годинама живи Маја Илић, није да се хвалим али моја пријатељица из младости, и чувена графичарка и мајстор умјетничке фотографије.
Она свој раскошни таленат црпи из дубоких породичних коријена. Миланковићи су у скоро сваком сегменту свога постојања, оставили по неко значајно, али често „заборављеније“, име узидано у саме темеље српске културе. Па није ли и Мајин дједа Богдан, чувени градитељ виолина и истраживач племенитог звука имао узор у старијем брату Милутину, па су обојица већ зарана „шетали свемиром“ који је био мали или таман по мјери њиховог поимања бесмртности.
Милутин је своју временску машину правио од једне оловке, биљежнице и „метра“, Богдан од оловке, нота и алата за обраду дрвета, а Маја од сликарског блока, металне плоче и „шила“ за цртање по металу. Све то стане у једну собу у Капетан Мишином здању у Београду (Милутин), у угао једног пространог купатила у Сарајеву (Богдан), и у једну кухињску собицу у Хагу (Маја). Зар тамо неки скучени простор може бити некаква препрека неукротивом духу Миланковић-Илићевих?
-О брату мога дједа Богдана, Милутину, све се зна. Довољно је рећи да је он уврштен међу двадесет највећих научника на планети, и да по један кратер на Мјесецу и на Марсу, те један астероид, носе његово име. A eво шта oн каже: „ …Па као што у нама живи целокупна историја живота на земљи, тако ћемо и ми живети у нашим потомцима. Зато смо смртни. Па и када не оставимо потомства иза нас, наш живот оставио је трага, као и она лопта која је у снегу брежуљка оцртала своју стазу. Када са врхунца брега бацим другу груду снега, она ће, када наиђе на ту стазу, осетити је, одскочиће, а можда ће и поћи њеним трагом. Када Сунце растопи ону груду снега, распе је и испари, она је свршила своју историју груде, али њени делићи постојаће и даље, јер ништа се не губи у нашој васиони…“
Познанство са Кемалом Ататурком
-Моја мама Јелисавета-Лела Миланковић Илић, кћерка деде Богдана, словила је као најбољи познавалац живота и рада њеног стрица Милутина и породице Миланковић у цјелини. Моја тетка, мамина сестра, Убавка Миланковић Јањић бијаше чувена балерина и кореограф Народног позоришта Сарајеву и оснивач прве Балетске школе у Сарајеву. И за вријеме Аустроугарске и између два свјетска рата, па и послије рата Сарајево је имало веома богату културну традицију. Рецимо, било је нормално да се сваке недјеље у нашој или у некој од кућа чувених сарајевских породица одржавају камерни концерти са прфесионалним и музичарима аматерима – докторима, адвокатима…
-Деда Богдан и бака Ђуста Ленаси (Giusta Lenassi), били су посебни. Бака је имала божанствен глас и једном приликом, у Сарајеву, прије Великог рата, приређен је величанствени концерт у част неког аустроугарског угледника. Бака је изванредно отпјевала Аве Марију, па су одмах услиједиле озбиљне понуде да настави професионалну каријеру у – Холивуду. Она је, позната и као веома духовита жена, одговорила да поред своје двије кћерке Јелисавете и Убавке, има Холивуд код куће.
– Мама Јелисавета је такође имала, узбудљив живот. Упознала је једном приликом и Кемала Ататурка и увијек је говорила како је био изузетно културан и паметан човјек. А рецимо, за вријеме Другог рата, избјегла је у Београд код стрица Милутина. Тамо се упознала са неким зубарем који се звао, чини ми се Башо. Стриц је био против таквих дружења, и стално је гунђао да ту „нису чиста посла“ јер је зубар имао велики број њемачких пацијената. Након рата се установило да је тај господин Башо био Енглески шпијун, илити српски Џемс Бонд.
– Деда Богдан је био веома интересантна личност. Студирао је Романистику у Бечу, а у Паризу музику гдје је и докторирао. Његова даровитост и немиран истраживачки дух одвео га је у „музичке воде“. Био је стуб музичког и културног живота у Сарајеву гдје је провео свој радни вијек. Био је један од оснивача Сарајевске музичке школе и оснивач Сарајевске филхармоније. Његове књиге „Основи пијанистичке уметности“ (1952) и „Виолина, њена историја и конструкција“ (1956), представљају прве кораке у српској музичкој теорији. Први пут, у њима се осврће на виолинску проблематику, те су оне дуго биле једини ослонац у градњи виолина у Србији. Био је и дописни члан Српске академије наука, а касније и редовни члан Академије наука БиХ.
Сарајевски Страдивари
– Њему није било довоњно да нека виолина има добар звук, већ је трагао зашто је то тако. Најбољи начин да то истражи био је да виолине прави сам. Његова радионицу налазила се у лијевом углу нашег пространог купатила. Имао је један сто, ормар, столарски прибор, лакове (од првих мојих корака памтим мирис специјалног дрвета и лака). Радио је дуго и пажљиво, са невјероватним жаром. Испробавао је звук на тек завршеној виолини и „дотјеривао“ је до савршенства. Радио је те виолине по својој, сада у свијету чувеној „Миланковићевој акустичној теорији“. Рецимо виолина коју је направио 1934. године и како стручњаци кажу „ …Не само што је прави раритет, него је и њена умјетничка вриједност непроцењива, јер је професор Богдан дуго мијењао моделе док није дошао до одговарајуће теорије и лака, како би звук био што мекши, а облик приступачнији. У томе је и успио, јер виолине професора музике и једног од оснивача Сарајевске филхармоније имају изванрендну боју тона, властити облик и оригиналне нацрте „ф“ отвора. Све тајне његове теорије потоњим генерацијама су још увојек непознате“.
-Рекла бих да је дједа Богдан успио да своје виолине, а у породичној колекцији сачувано их је тридесетaк, доведе до ненадмашног звука. Познаваоци их сврставају у исту раван виолина направљених у Страдиваријевим, Гварнеријевим и Аматијевим радионицама. Имала сам 16 година када се деда Богдан упокојио 1966. Године. Двије године касније, завршила сам гимназију и тиме је био отворен пут да дефинитивно запловим бескрајним и безвременским водама умјетности. То је било и неизбјежно јер читав мој дотадашњи живот био је у том озрачју. Кроз нашу кућу и кроз наш живот пролазили су знаменити музичари, сликари, писци, људи којима сам се дивила, не због гога што су били „неко“ већ због тога то су зрачили интелигенцијом, добротом и што је најважније, били наши пријатељи.
-Још као дијете окружено причама о временским пространствима и „тајанственим“ успијесима деде Милутина завољела сам васељенске дубине. На исти начин музика и ријечи деде Богдана будили су у мени чежњу да и ја,некако, попут њих двојице „покорим“ вријеме и простор. Тада нисам знала како, али сам била сигурна да ћу успјети. И онда се, у Сарајеву, отворила Акдемија Ликовних умјетности. Била сам прва генерација из плејаде младих лавова који су се уписали на студје и смјело закорачили на неизвјесне и судбином умјетника одређене путеве. Брзо ме је привукла графика јер сам у њој наслутила да је то мој пут којим ћу закорачити према звијездама. На завршној години Академије, 1978-ме, радила сам веома захтјевне и сложене графике великог формата. Оне су ми отвориле пут да добијем стипендију Холандске владе и да кренем на постдипломске студије на престижној Академији графике и декорације „Јан ван Ајк“ у Мастрихту. Tу сам магистрирала и вратила се у Сарајево.
Тешке емигранстске године
-Те Осамдесете године биле су веома плодне. Пуна идеја, а надахнута и мојим професорима са Академије, Џевадом Хозом, Мерсадом Бербером, непоновљивим Бором Алексићем …почела сам да радим као ликовни уредник Галерије Дома младих у Скендерији. Истовремено учествујем на бројним изложбама графике широм свијета, а у Сарајеву постајем и „стручњак за зубе“. Наиме радила сам и као илустратор књига. Фарук Арифхоџић, чувени зубар, замолио ме је да илуструјем његову стручну књигу о зубима и све што иде уз то, а најпогодније за то су илустрације, а не фотографије. Веома студиозно сам се прихватила тога посла, па и данас генерације будућих зубара уче и на мојим цртежима из те књиге. Посебно су ми драге илустрације које сам радила за књиге Александра Вуча, Анђелке Мартић, Бранка Ћопића… Радила сам и костимографију за Сарајевско народно позориште, за ТВ серије…
– Када је избио грађански рат враћам се са сином Филипом у Холандију. Наравно да су емигрантске године у почетку биле веома тешке, али за чудо, осјетила сам да моје „графичко стварање“ одједном заузима необично мјесто. (Не)прилике су ме приморале да се одрекнем графика великог формата јер нисам имала простора за велику пресу. Посветила сам графици малог формата у техници мезотинте и умјетничкој фотофрафији. Био је то још један квалитетни корак који ме јер вратио у оне дјечије снове о путовању кроз вријеме и простор. Данас, када се осврнем на моје радове и на бројне изложбе у Америци, Канади, Далеком Истоку, по Европи, свугдје сам осјетила да публика препознаје (и прихвата) моје сажимање „породичног трага“ мојих великих узора дједа Богдана и брата му Милутина. Посебно су запажене моје графике из циклуса „Милутин Миланковић – климатке промјене“ (Milutin Milankovic-Climate change).
– А жеља и сан о великој преси нису ме напустили. Успјела сам да је купим! Била је фантастична и толико лијепа да сам је смјестила у гостинску собу (нигдје друго у стану није било мјеста). И онда сам је – поклонила. Отишла је у један атеље гдје се окупљају млади умјетници из Хага. То је био мој поклон новим младим лавовима. А поклон мени? Па ето, на размеђу вијекова 1999/2000, изашла је књига „1001 разлог да волимо Земљу – Колекција свјетске умјетности“ у којој приказују „Љепоту свијета у 1001 умјетничком раду“. Поносим се што су ту и моје графике. А највећи понос ми је мој син Филип, који већ дуго једри умјетничким водама.
