Зашто је био узалудан бунт деце револуције `68.

Појам „шездесет осме“ данас је у Србији можда једино интересантан појединима међу онима који се сећају те године, дакле људима старије генерације, неколицини професионалних историчара фокусираних на социјалне теме ишчезле епохе, десетини тадашњих актера који и данас заузимају некакве позиције у јавној сфери и – младим неолевичарима који сада у тим давним немирним данима траже неку инспирацију и историјски узор ближи данашњици од совјетске Октобарске револуције из 1917. за једно пола века.

Остатак популације је вероватно испратио овогодишњи „јубилеј“ – пуну педесетогодишњицу студентског бунта започетог 2. јуна 1968. у павиљонима Студентског града на Новом Београду – са дозом незнања и незаинтересованости резервисаном за, на пример, дешавања на политичкој сцени Киргистана тамо негде деведесетих, или нешто друго од сличног значаја за овдашњу заједницу.

Почетак милицијске акције против студентима у којој је било много повређених (Фото: Википедија)

Дакле, без икаквих повезница са епохом и догађајима које је изнедрила, уз тек понеке бледе реминисценције. Од којих највећи број, у ствари, само има везе са култним филмом „Варљиво лето 68“ где је комплетан оквир радње оивичен рефлексијама на нешто што се шест дана јуна те године дешавало у Београду. Филм је био изузетно популаран, гледа се и данас, па је захваљујући том кинематографском делу „шездесет осма“ добила какву такву популарну димензију. Наравно, нејасну и без великог уласка у суштину.

„Црвени Кмери“

Да би „попунили празнину“ и „обележили успомену“ у неколико дневних новина ових дана појавили су се читави фељтони богато илустровани фотографијама из музејских и полицијских архива, који је требало да нас масовно незаинтересоване упознају са једном фамозним демонстрацијама, данас тотално заборављеним.

Највећи део фотографија приказује како је тадашња полиција звана „милиција“ бесомучно тукла студенте на једној новобеоградској утрини док се мањи део архивских снимака односи на „Црвени универзитет Карл Маркс“, краткотрајно „основан“ као „штаб“ младих бунтовника у згради Ректората београдског Универзитета на Студентском тргу у центру Београда. Да, ту и тамо је објављена и понека Титова слика, углавном скриншот са Јутјуб клипа, снимку телевизијског обраћања који је тадашњи апсолутни владар одржао неочекивано суочен са гневом младих.

Ок, рећи ће неко данас & овде, у чему је онда фора са тим демонстрацијама и „шездесетосмом“, какву то важност има за нас, због чега треба да се сећамо тих дана, да ли се ту налазе неке поруке применљиве за актуелно време и политичку епоху…?

Рекао бих да ни важности, а посебно пренесених порука, нема, иако ће неки нови „левичари“ одмах рећи да их има. Студентске демонстрације које су се десиле у Београду јуна 1968. су, када их погледамо „open mind“, хладно, прецизно и без икаквих предрасуда, биле манифестација беса неколико стотина „интелектуалаца“ против свега онога што данас представља основ модерне цивилизације, и што чак више ни системи попут данашње псеудокомунистичке Кине, не доводе у питање: приватне иницијативе, економског либерализма, социјалних економских разлика… Свега што, уствари, једино у визури Пол Пота и камбоџанских масовних убица „Црвених Кмера“ не представља неупитне темеље општег глобалног прогреса у последњих осамдесет година, односно, од победе над нацизмом маја 1945.

Пред сукоб милиције и демонстраната код подвозњака. Фотографија: Тањуг, Антон Ваш

Деца револуције

Студентске демонстрације тог лета у Београду водила је генерација младих рођених између 1945. и 1950. године, баш по окончању тог светског рата, дакле, адолесцената који су имали „привилегију“ да буду прве генерације које су у потпуности подигнуте и васпитане у новој комунистичкој („социјалистичкој“) Југославији.

Била су то, у правом смислу, „деца револуције“, чије васпитање је, за разлику од оних рођених свега деценију раније (1930), искључиво било резултат нових околности и друштвених правила наметнутих на простору који је заузимала некадашња земља Југославија, од Триглава до Охрида, након што су комунисти и њихов вођа Тито победили у Другом светском рату 1945, извели револуцију, преузели власт и наметнули своја правила – и то победом свог оружја и чистом силом.

Деца која ће се у лето 1968. „подићи“ да траже „правду“ одрасла су на митовима о једнакости, бескомпромисности, револуцији, чврстини комуниста, заједничком дељењу и последње корице хлеба, како се истицало у партизанској ратној митологији, услед чега су стекла нереалну слику света у коме одрастају. Сиромашним студентима који су долазили из градова по Србији и Црној Гори да уче високе школе у Београд, и који су у својој визури потпуно оправдано очекивали да затим одмах од „друштва једнаких“ добију и „стабилан и добар посао“, нико није смео, могао или желео да објасни неколико ствари: најпре, да су Тито и његови најближи сарадници по уласку у Београд 1944. године за себе одабрали најрепрезентативније виле предратних најбогатијих фабриканата за свој смештај и да нису живели у радничким павиљонима на Карабурми или Раковици. Такође, да је револуционарни експеримент који су започели 1945. до почетка шездесетих година већ неповратно пропао па се читаво тадашње друштво нашло пред несавладивим тешкоћама, услед чега је било све више сиромашних и све мање перспективе. И за шта је једино решење било „лабављење“ револуционарних стега репресивног система који је од самог почетка почивао на страху популације од полицијских, војних и судских механизама.

Тито је већ средином шездесетих почео да дели пасоше и да подстиче многа „гладна уста“ да своју срећу потраже у земљама Западне Европе у којима се због огромних разарања и демографских губитака у Другом светском рату осећао велики недостатак свих врста радне снаге. Рачуница је била крајње једноставна и функционална: смањиће се притисак у земљи, сви који оду да раде у Немачкој, Француској, Белгији, Холандији, Шведској или Швајцарској слаће кући део новца чиме ће се умногоме решити сиромаштво широких слојева, и, упркос изазовима капитализма у који хрле, биће под контролом агената тајне службе масовно инфилтрираних у редове економских емиграната из Југославије још од првог таласа.

Црвени универзитет Карл Маркс. Фотографија: Архив Југославије, Тањуг, Живорад Вучић и Антон Ваш

Раслојавање

Већ прве „дознаке“ које су југословенски радници кренули да шаљу од 1965/66. године почеле су да мењају слику и међусобне односе у, до тада насилно (револуцијом) изједначеном, друштву. Породице и рођаци „гастарбајтера“ су почели да живе боље, уз рефлексије материјалног изобиља ка коме је Европа већ кренула да хрли. Такође, онај део југословенске привреде који је како-тако функционисао, и то највише она предузећа која су пословала са иностранством, почео је да се одмиче од бољшевичког модела зацртаног од 1945. године. Део пословних навика је директно копиран од тих „западних“ модела: приватна иницијатива и предузимљивост су били један од најважнијих сегмената тих навика. На све те тенденције потпуно се наслонио и део „номенклатуре“, државних функционера свих нивоа и чиновника који су захваљујући припадности партији имали лагодну позицију, са својим новостеченим понашањем које се сводило на то да буду боље обучени, ексклузивније, да возе добре аутомобиле, имају новоизграђене велике станове на одличним локацијама у центру Београда, посећују боље ресторане…

Скуп свих тих фактора био је фитиљ који је запалио буре барута оних чије су душе и срца били натопљени митовима о апсолутној једнакости, непогрешивом вођи Другу Титу, тековинама револуције, истим шансама за све, и осталим утопијским пропагандним сторијама које је систем непрестано понављао са свог комесарског „лименог мегафона“, баш као једном у Лењиновој Октобарској револуцији. У пароле је веровао све мањи број људи али деца која су их имала уклесане у свести још од основне школе су се лако ухватила за њих као једину могућу истину. У врелим јунским данима на новобеоградском песку избио је бес младе „елите“ пред очитим одступањима и девијацијама комплетног система, у односу на оно за шта су једном над Сутјеском која хучи у ноћи крв проливали храбри пролетери.
Бес који је тињао пар година, подстакле су велике врућине тог лета, једна масовна туча са вршњацима који су на „радној акцији“ вршили грубе грађевинске радове на исушивању мочварног тла Новог Београда, агитовање неколико колега студената са вишком револуционарног духа у себи и, како то обично бива, случајан сплет околности. Комплетан оквир ономе што ће да уследи дале су и уличне демонстрације које су се тог лета већ одвијале по Француској, Немачкој и САД, мада свака са својим разлозима, иако су све доживљене као некакав јединствен обједињени глобални „покрет“, као и можда највише, а потпуно парадоксално, „Прашко пролеће“, покушај тадашње Чехословачке да се одмакне од Совјетског савеза и његовог ригидног система третирања земаља у тадашњем Источном блоку, читај комунизма.

Резултат слика за студентске демонстрације 68
Говор Јосипа Броза Тита потпуно је разоружао студенте

Изненађење и Мао Це Дунг

Тито и његов целокупан државни систем су се нашли затечени и изненађени оним што се нагло и за њих неочекивано десило. Фокус система је био окренут на другу страну, „Прашко пролеће“ је слутило на проблем, што се заиста и десило пар месеци касније када је СССР извршио војну инвазију на Чехе и Словаке, и тенковима повратио ауторитет: претња совјетске инвазије над Титом је стајала непрекидно од 1948. године и сукоба са Стаљином, па је свако, и најмање, „лепршање“ на Истоку доносило зебњу у срца југословенског врха. У таквим околностима „гибања“ у студентским спаваоницама на крају пешчаног новобеоградског поља нису била ни на чијем „радару“, а камоли у центру пажње система. Када су „деца“ кренула ка центру Београда да тамо гласно, одлучно али крајње наивно, објасне Титу колико му се систем који је створио „одметнуо“ из руку, већ је било касно. Једино што је преостало били су полицијски пендреци.
Масовно пребијање прве групе студената код некада фамозног „подвожњака“ на НБГ (код данашњег Ењуб центра) није дало никакве резултате. Било је то смиривање осињег гнезда махањем штапом. Уместо покорности и страха, загрижена југословенска младост из павиљона је реаговала још агресивније. Кренуо је „Црвени универзитет Карл Маркс“ са „трибинама“ пуним запаљивих говора, поклича и позива на наставак револуције, бескомпромисно, до комплетног повратка „на старо“ и анулирање у међувремену насталих „девијација“.
„Црвени револуционари“ су нападали приватну иницијативу, могућност да уопште постоје „приватници“, нападали су „неједнакости“ и то што неквалификовани и необразовани радници немају иста или слична примања са директорима који су водили велике системе, и слично. Дух кинеског вође Мао Це Дунга се опасно наднео на Београд тих неколико дана. Це Дунгова Кина је баш тих месеци спроводила сличну „револуцију“, односно, унутрашњи терор који су предводили управо студенти на Маов миг, и може само да се наслућује колико нелагоде је такав модел изазвао код Тита: Мао Це Дунг је мало кога у комунистичком свету мрзео као Јосипа Броза јер га је сматрао отпадником од комунистичке догме и америчким „пионом“.
У телевизијском говору који ће одржати у очајничком покушају да примири усијане студенте пре него што буде приморан да на њих пошаље тенкове, што би било врло неизвесно, ризично и ужасно контрапродуктивно, Тито више пута помиње управо Мао Це Дунга. Поред њега помиње и некадашње најближе сараднике којих се у међувремену решио, Милована Ђиласа и Александра „Леку“ Ранковића, као оне чији „малиган“ утицај на децу неће дозволити, иако је очито да је Титу било без сумње јасно да су, уместо те двојице потраћених сабораца, једино идеје „црвене Кине“ и Мао Це Дунга могле да изазову револуционарни жар у младим душама. Оно чега се стари револуционар и комуниста Тито, сада већ државник удобно заваљен у власт, бојао било је управо оно што је својевремено и сам радио рушећи стари систем у Југославији: већих револуционара од себе самог.

Резултат слика за студентске демонстрације 68
Брутална акција полиције на београдским улицама

„Студенти су у праву“

Телевизијски говор који је Тито одржао увече 9. јуна, седам дана од отпочињања немира, вероватно је један од медијских преседана на овим просторима и спада у ранг антологијских. Југословенски доживотни председник, револуционар који је оружјем освојио апсолутну власт и који ће на тој позицији остати 35 година, све до смрти 1980. године, успео је да вештим маневром – наводно дајући за право побуњеним студентима – ефикасно расхлади њихов жар, још у току те вечери. И данас је необјашњиво како се толика „енергија“ волшебно угасила одмах након Титовог говора, осим уколико се не прихвати гледиште да су у својој успламтелој наивности млади револуционари уствари у Титу видели апсолутни ауторитет, што до краја објашњава „антилибералну“ и „антименаџерску“ природу њиховог протеста, јер, једноставно, у тој визури, Тито „није знао“ шта се око њега ради, па му је био потребно послати снажну поруку на друштвене „девијације“. Тито је говором показао да је „поруку“ чуо и да је прихватио. Мисија је завршена.
У данима док су трајали протести огроман апарат тајне полиције и војних и цивилних служби безбедности био је максимално упрегнут да би се открило све у вези са студентском побуном: ко је покренуо, ко је све повезан, ко је укључен, ко подржава, тајно и јавно, и, највише – да ли има страних „прстију“ у свему. Тита и његов систем једино је реално плашила могућност да стране службе, кинеска, совјетска или нека ближа а мања, попут румунске, бугарске или чак неке западне, имају толики уплив међу одређене делове друштва да могу да изазову такву масовну и одлучну побуну. Људи који су били маркирани као „коловође“ су, у данима након говора и смиривања ситуације, били дискретно привођени, испитивани, хапшени, како би се што пре склопила пуна слика инцидента који је уздрмао власт.
Резултати полицијских и безбедностих истрага су показали да реалне бојазни по југословенски систем није било: побуна је била аутентична, условљена револуционарним пропартизанским жаром и у самој суштини потпуно на Титовој страни, у смислу да су се сви студенти управо позивали на њега. Иако су, у апсолутном незнању и неразумевању његових политичких потеза и тајних договора, у суштини, највише томе штетили. Због тога су ствари могле да одмах и лако „легну“: један део најзагриженијих вођа протеста је доживео шикану, али се то односило на свега десетак људи. Остатак студената је убрзо уклопљен у систем запослењима и ситним уступцима попут увођења категорије „минималног личног дохотка“, како би се кориговале социјалне „неправде“ према најнеобразованијим и најмање продуктивним деловима друштва (физички радници, неквалификована радна снага, итд), што је давало неку романтичарску ауру успешног исхода протесту.
Са друге стране, Тито није сменио шефа полиције Николу Бугарчића, што је био један од захтева студената, напротив, његова позиција ће у временима која су долазила бити још јача, све до једне тачке. Ипак, маоистички „црвени терор“ испољен у тим данима убрзо је дао резултат: Тито ће се у наредним годинама оштро окомити на људе који су предводили економске реформе које су требало да релаксирају догматски вођену привреду и да дају извесне резултате, и поново затегнути „курс“, враћајући се на своје старе бољшевичке корене. Целокупна клима у друштву ће поново постати ригиднија, а као један од знакова да је „порука примљена“ биће и масовна продукција партизанских филмова, односно, поновно грађење ратних митова и опште смањење толеранције према свима који су „другачије мислили“. Деловало је да је, иако манипулишући студентима да би их вратио са улице у павиљоне и учионице, Тито ипак заиста мислио да су „студенти у праву“, с обзиром на дубоки заокрет који је предузео након тога.
Једна од кључних и најдалекосежнијих последица „марксистичке“ побуне са примесама „промисли“ Мао Це Дунга биће то што ће се Тито, уместо либерализације привреде и „менаџерског приступа“, у суштини, далеко реалнијег начина опстанка југословенских фирми на глобалним тржиштима и могућности зарађивања профита, у потпуности окренути задуживању код ММФ-а и других међународних финансијских институција како би одржао привид „успешности“ неодрживог система и нову „ураниловку“ успостављену након 9. јуна 1968. године како-тако финансирао. Због огромног дуга који ће се генерисати у наредних неколико година, до 1976, читаво југословенско друштво ће провести туробне осамдесете када је морала да почне отплата тада узетог новца.

Studentske demonstracije u Beogradu 1968 (2).jpg
Међу функционерима који су стали пред студенте био је и Вељко Влаховић (дриги слева)

Последице

Од споредних ефеката који ће у временима која су долазила имати дугорочније социјалне „импакте“ најважније је било оснивање „Студентског културног центра – СКЦ“ у Београду, 3. априла 1971. године. Систему је требало пуне три године да се одлучи да направи „кутак“ у коме ће студентске револуционарне тенденције и све друге „опасне“ мисли ипак имати под контролом и надзором. На челу ове нове установе, оформљене на „корист“ студентима (иако је побуњена младост из 1968. до тада већ завршила факултете и кренула да буде усисана у систем), доведен је проверени кадар из редова Савеза комуниста Југославије, баш како се ништа не би омакло, и како би сав „либерализам“ остао у за њега предвиђеном чошку на углу београдских улица маршала Тита и Генерала Жданова (данас Краља Милана и Ресавска).
У наредним деценијама у СКЦ ће слободно бујати идеје, тенденције, иницијативе, уметнички и социјални покрети, али ништа што је одатле долазило неће се просути на улице у виду буне коју ће подржавати хиљаде младих људи. Напротив, СКЦ постаје место резервисано за урбани слој и грађанску авангарду која ће ту направити свој „резерват“ и алтернативно место, насупрот „улице“ и „мејнстрима“. А управо тамо где их је систем и желео, спроводећи енергију тог интелектуалног слоја у земљу, попут каквог громобрана.
Део оних који су у данима „Црвеног универзитета Карл Маркс“ били пуни запаљивих парола о „црвеној буржоазији“, „социјалној правди“, против одласка Југословена на рад у капиталистичке земље („Извозимо људе као смрзнуту говедину“) и певали револуционарну химну протеста „Лева, лева, лева“ касније ће постати део општег естаблишмента са именима која још и данас могу да се чују у јавности: Драгољуб Мићуновић, Соња Лихт, Добрица Ћосић…

Насловна фотографија: Драгољуб Мићуновиц држи говор на Црвеном универзитету Карл Маркс (Архив Југославије, Тањуг, Живорад Вучић, Антун Ваш)

Текст: Бане Гајић (Vice)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *