Zaporožje: Šest nuklearnih kozaka

Zaporožje, kao i većina nuklearki, podignuta je na velikoj vodi, na Dnjepru. Sa snagom na pragu svakog od šest reaktora od 950 MW, ukupna snaga Zaporožja iznosi 5700 MW što je čini najvećom nuklearnom elektranom u Evropi. Naziv Zaporožje, koji nosi i nešto severniji ukrajinski grad od 700.000 ljudi, povezuje se sa Dnjeprom i nastao je od reči “iza brzaka”.

U ovim, inače izuzetno plodnim krajevima, ljudi su živeli i u neolitu, pre nekoliko hiljada godina, gajeći žitarice i pripitomljavajući životinje, da bi potom odatle, raseljavajući se širom kontinenta, razneli poljoprivrednu revoluciju u celu Evropu. Oblast su nastanjivali Skiti, Huni, Hazari, Pečenezi, Avari i naravno, Sloveni.

No, Zaporožje je najpoznatije kao naziv oblasti u kojoj su od kraja 15. veka živeli kozaci, slobodni seljaci koji su branili rusko carstvo od krimskih Tatara na jugu i u više navrata ratovali sa poljskim plemstvom. Kozaci, važan deo istorije i tradicije oba naroda, i Ukrajinaca i Rusa, svoje poslednje bitke na Dnjepru vodili su u 20. veku.

Zaporožje: Šest nuklearnih kozaka 2

Nakon Velikog rata, oblast će, uporedo sa poljoprivredom, postati i pravo energetsko srce. Izgradnjom velikih brana na Dnjepru podignute su gigantske hidroelektrane koje će odigrati ogromnu ulogu u elektrifikaciji i industrijalizaciji. Podizanjem brane u blizini Hersona na jugu nastalo je divovsko akumilaciono jezero Kahovka, koje se, široko na pojedinim mestima toliko da se suprotni horizont gotovo ne nazire, proteže stotinama kilometara duž toka Dnjepra, sve do grada Zaporožja na severu.

Kod Energodara, Kahovka meandrira sa ćudljivim Dnjeprom praveći veliku okuku zbog koje kopno poput kakvog poluostrva ulazi duboko u vodu. Na ovom mestu je, na južnoj strani, između 1980. i 1985. podignut prvi reaktor Nuklearne elektrane Zaporožje, da bi u narednih deset godina bilo izgrađeno njih šest. Reaktori su podignuti u jednoj liniji, nasuprot kanala i velikog rezervoara, koji je od Dnjepra odvojen velikim lukobranom gde se nalaze kule za hlađenje. Idući ka jugu, kompleks izlazi na put koji nosi naziv “Mir” i spaja elektranu sa Energodarom.

Sa druge, istočne strane, između grada i reaktora, što je manje poznato, nuklearka se leđima naslanja na postrojenje termoelektrane istog imena Zaporožje. Nalik na svoju nuklearnu sestru, ova elektrana na ugalj je takođe pravi energetski džin – njena snaga iznosi neverovatnih 3600 MW. Ovde su, za potrebe dva posebno snažna termobloka, podignuti dimnjaci visine 380 metara, koji predstavljaju najveće industrijske objekte u Ukrajini. Elektrana, pokretana ugljem koji se doprema Dnjeprom, ali i gasom i naftom, podignuta je takođe sedamdesetih godina kao ponos Sovjetskog Saveza, a radila je i tokom poslednjeg sukoba sve dok u njenim podzemnim bunkerima nije nestalo uglja.

Dalje na istok, na suprotnoj strani poluotoka, ulazi se u Energodar, sovjetski industrijski gradić okružen šumarcima, vodenim rezervoarima i plažama na Dnjepru. Planski građeno naselje od nizova petospratnica i širokih bulevara sa drvoredima, Energodar danas ima oko 50.000 stanovnika, od kojih, prema jednoj reportaži “Njujork tajmsa”, čak 11.000 radi za nuklearnu elektranu. Sa izbijanjem rata, njihovi poslovi nisu stali, ali su se zbog okupirane nuklearke našli ne samo pod lupom svetske javnosti, nego i u situaciji za koju ipak nema presedana u ljudskoj istoriji – usred borbenih dejstava na teritoriji jedne nuklearne elektrane.

Elektrana je osvojena relativno bezbolno. Samo nekoliko dana od početka ruske “specijalne operacije”, 28. februara, južno krilo ruskih snaga, koje se kretalo iz Donbasa na sever, izbilo je bez većeg otpora na levu obalu Dnjepra, sučelice Nikopolju na suprotnoj strani Kahovke, duž linije od Hersona do Zaporožja, ostavljajući iza sebe Melitopolj. U narednim danima ovde se vodila takozvana “bitka za Energodar” što se, sudeći po izjavama, medijskim izveštajima i tekstovima analitičara, teško može nazvati ozbiljnim sukobom, ali jeste predstavljalo operaciju visokog rizika.

Ruska prethodnica je išla nebranjenim prostorom, ali je u Energodaru naišla na izvestan otpor – stotinak meštana je blokiralo neke saobraćajnice smetljarskim kamionima. U četvrtak 3. marta, u 11 sati i 28 minuta uveče, kolona oklopnih vozila ruske vojske, dva tenka i 10 borbenih vozila, stigla je sa juga do elektrane. Ukrajinci su pružili otpor i ispalili dva antitenkovska projektila, na šta su Rusi odgovorili vatrom. Okršaj je trajao dva sata. U puškaranju i ispaljivanju projektila zapalila se zgrada trenažnog centra na teritoriji elektrane, ali nije došlo ni do kakvog vitalnog oštećenja nekog od reaktora ili pomoćnih sistema.

Ruska vojska je zauzela elektranu, ali su ukrajinski operateri nastavili da rade u njoj. Drugačije i nije moguće – teško je zamislivo da bi bilo koja okupaciona vojska mogla da samo zameni operatere na šest velikih nuklearnih zveri. Ljudi koji “voze” elektranu rade pod visokim pritiskom, godinama su obučavani i neprekidno trenirani za postrojenje na kome rade. No, posade na zaporoškim reaktorima bile su prethodnih nedelja podvrgnute stresu za kakav teško da su unapred pripremane.

Delegacija Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), njen specijalno formirani tim od 14 inspektora, stigla je krajem avgusta u Zaporožje predvođena generalnim direktorom IAEA Rafael Mariano Grosijem. Ovoj kontroli prethodili su manji incidenti tokom avgusta, uzajamne optužbe o napadima i mnogo teških reči o smrtnoj opasnosti za Evropu. Ruski izvori su izvestili o 12 napada i oko 50 projektila koji su ispaljeni na ruske snage, dok su Ukrajinci tvrdili da su napade izveli Rusi i da planiraju napade na Nikolajev iz elektrane.

Uprkos medijskoj lavini i zastrašujućim napisima, sami reaktori ne mogu biti direktno ugroženi od eksplozija i pucnjave, budući da su projektovani da izdrže ogromna opterećenja, seizmičke potrese i zaista razorne eksplozije. Uostalom, ma kako se kao dečaci igrali rata i “slepo” srljali u bitku, teško je zamisliti komandanta koji bi izdao naređenje da se granatira neki od reaktora.

Ranjivost ovakvih postrojenja ne leži u njihovom srcu, nego u udovima – elektrane su tako projektovane da se razmišljalo i o alternativi za alternativu, ali sve veća i veća oštećenja okruženja reaktora mogla bi dovesti do otkazivanja nekog od pomoćnih sistema. To je put u svojevrsnu katastrofu i mogao bi se nazvati “Fukušima scenarijem”.

I dok ono što se dogodilo u Černobilju teško može da se ponovi u Zaporožju, sukobi u ovoj elektrani mogli bi da ponove dramu koja se 2011. dogodila u Japanu zbog zemljotresa. Tada su zbog cunamija bili uništeni alternativni izvori energije i sistemi hlađenja, i mada isključeni, reaktori su počeli da se zagrevaju i tope, što je dovelo do ispuštanja izvesne količine radioaktivnih materijala u okruženje.

Hlađenje je za reaktore nužno i kad se lančana reakcija zaustavi jer se u samom reaktoru, u koji ulazi voda iz primarnog ciklusa, neprekidno u procesu fisije oslobađaju “vreli” fisioni fragmenti. Oni imaju presudnu ulogu u kontrolisanoj lančanoj reakciji, jer su na visokoj temperaturi brzi i obezbeđuju dalje cepanje uranijuma. No, zbog njih, čak i kad je elektrana “isključena”, reaktori moraju da se hlade jer će brzi fisioni fragmenti polako podizati temperaturu i kad se dovoljno zagreju, pokrenuti lančanu reakciju. To je bila srž opasnosti koja se dogodila u Fukušimi pošto je elektrana isključena, a sistemi za hlađenje bili uništeni u cunamiju.

Rektori u Zaporožju su popularni VVER, takozvani voda-voda reaktori. Ova vrsta reaktora, jedan od velikih i istinski domišljatih dometa sovjetske nuklearke tehnike, smatra se vrlo bezbednim. Ovde se voda koristi istovremeno i kao moderator i kao sredstvo za hlađenje. To je izvrsno rešenje jer rad i hlađenje reaktora ne mogu jedno bez drugog. VVER reaktori su razvijani od prve do treće generacije i danas su zbog toga veoma rasprostranjeni. Geometrija ovih mašina je takva da se u njih nesmetano mogu ubacivati kontrolne šipke. Kao i drugi reaktori, zaliveni su u divovske betonske oklope koji sprečavaju da radijacija lako izađe u okruženje.

Najveća nevolja može nastati ako, zbog borbi koji vode dve vojske u neposrednom okruženju (i to čine, izgleda, najviše zbog medijskog efekta), dođe do neke vrste oštećenja sistema za hlađenje. Tada su mogući razni scenariji, od manje opasnih, pri kojem bi se iskustvom i Rusa i Ukrajinaca (a reč je o dve zemlje sa zaista velikim iskustvom u ovoj oblasti) situacija rešila, do najgorih mogućih scenarija – topljenja reaktora i ispuštanja radijacije u okruženje.

A Zaporožje, u širokoj ravnici, na Dnjepru, nedaleko od njegovog ušća u Crno more, zaista je na čarobnom mestu. Nažalost, baš takvom da bi sve što iz njega izađe stiglo onoliko daleko koliko su otišli narodi koji su sa ovih obala osvojili ostatak Evrope.

Tekst: Vreme/Slobodan Bubnjević/Foto: Depositphotos/Zateev

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.