Жалосни возови разносе смрт по Србији

Јесен је 1944. године. У Србији је тешко време. Партизанске снаге су преузеле власт и српску младост из Шумадије и Колубаре тера на губилиште Сремског фронта, а Црвена армија заузима Беч. Тера Српску младост да је преваспита и да једном заувек заборави Краља.

На првом левом перону железничке станице у Београду постављен је путнички воз за Ваљево, а на седмом крајњем колосеку путнички за Младеновац. Један је за Колубару други за Шумадију. Иза стандардних службених кола налази се један теретни вагон. У њему је неколико војника и официр. У вагону се налазе ковчези погинулих српских младића на Сремском фронту.

Ево већ три и по године у Србији се гине, а одкако су почеле борбе на Сремском фронту више него икада. Скоро да нема куће где неко није погинуо. Земља је завијена у црно и не зна се колико још ће то да траје. Народ избезумљен поготову одкако је дошла нова власт. Мобилишу све редом не питајући ништа и одводе. Врше стрељања свих оних који су им по било ком основу сумњиви.

Ничу безимена гробља. И Милорад из Звечке код Обреновца је мобилисан пре месец дана. Кући му је остала мајка и сестра, а отац је у заробљеништву у Немачкој. Милорад се бори са осталим на Сремском фронту и моли се Богу да не погине. Имао је кратку десетодневну обуку у Топчидерској касарни пре одласка на фронт и распоређен у једну крајишку бригаду. Крајишку само по називу. Мало је ту Крајишника војника, они су углавном командири остало су Срби из Србије највише из Колубаре и Шумадије.

На кратким часовима одмора политички руководици им пробијају главу како је Краљ за све крив, а ђенерал Дража највећи издајник. Милораду је тешко то да слуша али мора ако неће да буде стрељан. Већину новопридошлих војника команда сматра деловима издајничких формација и нема милости према њима. Није тако. Већина је то голобрадих младића који нису нигде учестовали. Терају их на најтежа места где је смрт једини излаз. Гине српска младост као снопље и никога није брига.
Воз тужним писком даде знак да полази са београдске станице.

Машиновођа Урош добро зна шта је у возу и тешко му је да то гледа. И у његовом селу у Дивцима већ су пристигла три ковчега. На успутним станицама породице треба да преузму ковчеге погинулих. Ако нема никога преузима милиција. У Жаркову када је стигао воз чује се кукњава са свих страна. То су мајке и сестре српских младића. Преживеле су до сада рат и када су мислиле да је крај близу њихови синови и браћа су погинули. Из воза су изнесена три ковчега. Један је преузела милиција. Воз се задржао петнаестак минута и кренуо даље према Обреновцу.

До Обреновца је у Умци и Малој Моштаници изнесено још пет ковчега. Плаче земља Србија али нема спаса. У Обреновцу силан народ. Јецаји на све стране. Кола са воловима има највише од запрега. Међу ковчезима је и ковчег Милорадовог најбољег друга Петра земљака из села. Дошао је његов деда и мајка да преузму ковчег. Отац му је погинуо још у априлу 1941. године негде у Босни. Петар има две млађе сестре. Заједно је са дедом Алексом радио све послове и тако су успели некако да се одрже током рата.

Када су износили Петров ковчег мајка Зора се онесвестила. Једва су је повратили. Села је на кола и плачући и грлећи сандук кренули су према Звечкој. У Обреновцу је изнесено пет ковчега и воз је кренуо даље према Лајковцу и Ваљеву. На свом путу до Ваљева укупно је изнесено тридесет ковчега. У Ваљеву највише, девет. И тако тужни воз разноси смрт по Србији. Вози сваки други дан. Неки су га већ прозвали уклети воз. Србија мајка то гледа. Гину јој најбољи синови. Не може да помогне али памти. И памтиће док је Срба живих.

ПС. Преживеће Милорад и Сремски фронт и доћи до Аустрије као и његов прадеда Алекса. На његову жалост син јединац Митар отићи ће на ратиште у Вуковар где ће и погинути. Тако се Србија осипа јер јој гину најбољи синови.

Амин Боже дај. Спаси нашу Србију.

Аутор непознат

Извор: Fејсбук