Непознато о Мирослављевом јеванђељу

ВЕЉКО ТОПАЛОВИЋ, ПРИРЕЂИВАЧ ФАКСИМИЛА НАЈСЛАВНИЈЕ СРПСКЕ КЊИГЕ

Разговарала: Снежана Р. Радуловић

Уводне реченице Вашег предавања о Мирослављевом јеванђељу имају неочекиван обрт. Подстакле су ме да с пажњом испратим невјероватну причу, па предлажем да кренемо од њих. 

-Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски ћирилички рукопис. Сматра се највреднијим српским покретним културним добром. УНЕСКО га је, 2005. године, уврстио међу 120 највреднијих докумената целокупног човечанства. У току два светска рата чувано је са свим златом које се налазило у Србији у том тренутку. После Другог светског рата, Република Србија издвојила је 10.000.000 евра за израду фототипског издања. Председник Србије полаже заклетву на факсимилу Мирослављевог јеванђеља. Изложбу Божанско надахнуће – Мирослављево јеванђеље до сада је видело 1.400.000 посетилаца широм света.

С друге стране: Монаси и свештеници данас не умеју да прочитају шта пише у највреднијој српској богослужбеној књизи. УНЕСКО-ви стручњаци и наши тадашњи историчари уметности сматрали су да су ликовни украси Мирослављевог јеванђеља ту осликани само као декорација. Данас, на основу истраживања Драгане Аћимовић, знамо да су сви у директној вези са текстом и да су српски средњовековни монаси били најобразованији људи тадашње Европе. У Другом светском рату, злато је упућено у Никшић и 90% од 9 тона и 600 кг је покрадено. Мирослављево јеванђеље је сачувано тако што је закопано испод олтара Манастира Рача украј Дрине. Од 10 милиона евра, у данашњој противвредности, издвојених за државно фототипско издање, 3.500 је усмерено у конзервацију рукописа. Остатак новца је покраден, а боље би било да су украли и тих 3.500 евра јер су, током конзервације нанесена невероватна оштећења рукопису. То је највећи скандал у историји српске културе. Председник Србије је положио заклетву на факсимилу Мирослављевог јеванђеља 2017. и 2022. године, али је његова министарка културе и председница Агенције за нуклеарну безбедност (?!), Маја Гојковић, најавила да ће судски забранити исти тај факсимил. Од 1.400.000 посетилаца изложбе, већина није знала шта значи реч јеванђеље, а многи су мислили да је хумски кнез Мирослав исписао неко своје јеванђеље.

Добродошли у свет Мирослављевог јеванђеља!

Ваше детаљно предавање о историјату и ликовним украсима Мирослављевог јеванђеља може се одгледати на YouTube-u:

Предлажем да овдје расијветлимо детаљније нека спорна мјеста и улогу Срба из Црне Горе у изради факсимила. Тим од 300 водећих свјетских стручњака из различитих области Вам помаже. Ко су кључни сарадници?

-Неки нису више на овом свету: Блаженопочивши митрополит Амфилохије и владика Атанасије су нам помагали још од времена кад смо били студенти. Дејан Медаковић, у време док је био председник САНУ,  и Мирослав Пантић у време док је био потпредседник САНУ, дали су нам увид у многе непознате детаље историјата рукописа.

И даље сваки час тражимо помоћ од: проф. Гордане Јовановић, која је рашчитала текст Мирослављевог јеванђеља, проф. Алексеја Пентковског, водећег руског историчара литургије, тима америчких стручњака које предводе проф. Силвија Вакарелискаја и проф. Џозеф Бирнбаун, који су упоредили читања свих сачуваних православних рукописа, директора рукописних одељења европских националних библиотека… списак је бескрајан.

Но, кључне научне продоре направиле су две младе српске историчарке уметности: Драгана Аћимовић, која је схватила јединствену симболику ликовних украса Мирослављевог јеванђеља и Кристина Милорадовић, која је недавно докторирала на тумачењу ликовних украса Српског псалтира који се чува у Минхену. Њихове студије су, по мом мишљењу, унеле праву револуцију у историји уметности.

Насупрот комунистичком и глобалистичком наративу да је православље варварски реликт из мрачног средњег века, схватамо да је оно корен савремене европске културе.

Пређимо на спорна питања. По свему судећи, Мирослав је наручио израду велелепног јеванђелистара (богослужбеног јеванђеља) за потребе своје задужбине, Цркве Светог Апостола Петра (данас Петра и Павла) око које је настало Бијело Поље. Како је рукопис доспјео у Хиландар?

-Академик Медаковић заступао је тезу, коју је чуо још као приправник у Музеју кнеза Павла, да је Немања донео Мирослављево јеванђеље на Свету Гору, као владарску регалију. Кроз наша истраживања, испоставило се да је то најбоља могућа претпоставка. Наиме, књига је изашла из манастира, 1896. године, заједно с Немањином оснивачком повељом, као да су та два документа представљала једну целину: света књига из које је вршена Служба Божја приликом обнављања запуштеног грчког манастира Хиландар и крштеница манастира, тј. Немањина повеља. Даље, монаси су у изјавама у штампи, почетком ХХ века, тврдили да је књига у манастиру била одувек, што би значило од самог оснивања. Постоје и теорије да је књига доспела у манастир касније, али те тезе немају ни посредне доказе, па је ово, за сада, најбоља могућа претпоставка.

По мени, подједнако је могуће и да га је Растко Немањић донео из Хума. За њега знамо да је разумео, волео и ценио књиге, схватајући њихов значај.

Немањићи су схватали да су православна вера, писменост и култура уопште темељ државе коју стварају. Према енглеским рачуницама израда једног рукописа на пергаменту, у средњем веку, коштала је као изградња Тврђаве Голубачки град. Према процени Библиотеке Српске Патријаршије, Срби су, у доба Немањића, израдили 20.000 рукописа. То је потпуно различито схватање од оног које данас имају политичари у Србији и Црној Гори.

Уколико је горња претпоставка тачна, онда је књига сигурно изношена и пред краља Милутина, цара Душана и кнеза Лазара током њихових посјета Хиландару. Шта се тачно десило током посјете руског Архимандрита, Порфирија Успенског? Како је лист бр. 166 доспјео у Петроград и зашто баш тај лист недостаје у оригиналу?

-Књига је изношена у свечаним приликама: на велике црквене празнике и током посета српских владара. У свом подробном опису Мирослављевог јеванђеља, Порфирије није оставио податак како је дошао до поменутог листа. Није о томе ништа записао ни у свом дневнику. Међутим, у дневнику наилазимо на неколико непознатих чињеница. Најпре, руски монаси са Свете Горе, рекли су му да нема потребе да иде у Хиландар јер тамо монаси спаљују рукописе и тако се греју у току зиме, а што нису попалили – већ су црви појели.

С таквом предрасудом, Порфирије је дошао у Хиландар на Светог Јована и пред собом је угледао најлепшу књигу православног света, отворену на листу бр. 166, тј. 330. страници, где се налази читање за тај празник. Порфирије је остао у манастиру 18 дана, била је зима, укочио се и монаси су га однели до пристаништа. Отпутовао је у Цариград и вратио се у мају да доврши опис хиландарских рукописа и повеља. Тек потом је однео лист у Петроград. То не личи на поступак неког ко је тајно исекао лист из највреднијег рукописа.

Па шта се онда тачно догодило на Светог Јована 1846. године? Опет остајемо у домену највероватнијих претпоставки. Претпостављам да је Порфирије рекао хиландарским монасима оно што је била истина: да је он изасланик руског цара Николаја I и руског Светог Синода, да је један од његових задатака да прикупи највредније предмете из православног света и да их однесе у Петроград како би их проучили у руској Императорској академији наука. У том смислу, вероватно је тражио да му предају књигу, што су монаси, очигледно, одбили. Но, Хиландар је тада био у великим дуговима, па претпостављам да су постигли договор да се лист који је Порфирије прво угледао исече и да га овај понесе руском цару као узорак. (Фотографија је тада била у самом зачетку, па та могућност није постојала.) Уколико цар плати дугове манастира – монаси ће му дати целу књигу.

Још један посредни доказ говори у прилог ове моје претпоставке. На предњој и задњој страни листа стоји избледели отисак печата на ком пише ИБ (Императорска библиотека). Током недавног боравка у Петрограду, замолио сам кустосе да ми покажу печат. Они су се тада први пут озбиљније загледали у отисак на листу и изненађено рекли да немају такав печат. Имају печат на ком пише ИПБ (Императорска публична, тј. јавна, библиотека). Нису ни знали да је постојао печат ИБ, који је, изгледа, означавао да се лист чувао у његовој приватној библиотеци.

Опет постоје и друге теорије: српски националисти тврде да је Порфирије украо лист, а руски да су хиландарски монаси, из чиста мира, исекли лист и поклонили га Порфирију. Опет теорије без икаквих, макар и танких, доказа.

Кажете да имате грешку у филму – погрешно тумачење иницијала на полеђини Петроградског листа.

-Да. Пренели смо тумачење нашег водећег послератног литургичара, Лазара Мирковића, који је сматрао да је ту осликана вавилонска блудница која јаше на звери, да је то алузија на Иродијаду, која је, као награду за игру своје кћери тражила од Ирода главу Јована Крститеља. Мирковићева логика да се та илуминације односи на прве речи које се читају у недељу по Богојављење – да се, по Јовановом утамничењу Христос запутио у Капернаум – деловала ми је исправно.

Међутим, пре неколико година историчарке уметности Бранка Иванић и Драгана Аћимовић, довеле су у питање Мирковићеву тезу. Драгана је отишла и корак даље – дала је доказе зашто то није вавилонска блудница. Наиме, блудница увек јаше постранце, носи скупу одећу и накит, гледа се у огледало и диви својој лепоти. Минијатура из Мирослављевог јеванђеља, према Драгани, односи се на касније стихове зачала у којима се говори како је Христос отишао из Назарета у Капернаум, где је био мрак, и тамо донео светлост. Осликани лик није ни мушко ни женско, већ крштена душа, која је зауздала своје страсти, скинула кожу греха и обукла се у светлост

У време када смо снимали филм, Драгана је још била у средњој школи, па сам пренео оно што је био званични став науке у то доба и што ми се чинило логично и неупитно.

Друге званичне верзије о улози Обреновића и Карађорђевића већ сте довели у питање у филму, а у пратећим књигама за ново издање факсимила потпуно сте их одбацили. Које сте нове доказе открили?

-Пуних 20 година, уз све нападе на наше издање, нико се није усудио да да иједну примедбу на квалитет издања и на било који закључак из пратеће књиге о историјату рукописа. Примедбе су се односиле на легалност снимања оригинала, што је посебна тема. Током припрема за ново издање, из 2019. године (објављеном у сарадњи с Митрополијом црногорско-приморском) испливала су нека непозната документа, писма и дневници, који су потврдили моје сумње у званичне верзије догађаја.

Према званичној верзији, краљ Александар Обреновић је, 1896. године, платио дугове манастира Хиландар, а у знак захвалности, монаси су му, плачући од среће, поклонили два своја највреднија документа: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу Манастира Хиландар Симеона Немање.

Јеванђеље је лепа књига, али од првог тренутка ми није било јасно зашто би монаси предали краљу крштеницу манастира да носи кући и зашто би овај то тражио.

Писма су открила праву истину. У жељи да се додворе краљу, владике и министри притискали су монахе да се промени првобитни договор по кoм је Јеванђеље требало да буде позајмљено краљу док се не уради фототипско издање. Владика Димитрије хвали се да је успео да испослује да се краљу поклони у трајно власништво не само Јеванђеље већ и Немањина повеља. Каже да је убедио монахе да ће две наше највредније реликвије у двору бити сигурније него у манастиру. Додаје, потом, да не смеју више ништа да траже, јер су почеле да круже гласине да је делегација дошла у пљачку, а не у посету.

Краљ је, потом даровао златнике манастиру, у данашњој противвредности од 200.000 евра, што није било довољно за исплату нагомиланих дугова.

Оно што јесте тачно је да је, у наредним годинама, почело поновно преузимање контроле над манастиром од стране српских монаха. Наиме, у једном тренутку, у XIX веку, само тројица од 70 монаха били су Срби, а манастиром су управљали Бугари.

Који је проблем са званичном верзијом Карађорђевића о дешавањима везаним за нестанак Мирослављевог јеванђеља током Мајског преврата 1903. године?

-Званична пропаганда Карађорђевића тврдила је да је Јеванђеље током преврата запаковано у неки сандук, који је послат у Тополу. Тај сандук, наводно, нови краљ Петар I, није отварао. Потом, у току Првог светског рата, из чиста мира, тај сандук је понео са собом краљев библиотекар Добра Ружић. Отворио га је у Крушевцу и, када је у њему видео Мирослављево јеванђеље, одмах га је предао регенту Александру. Избацили су још једну верзију да је маскирана девојка предала регенту Јеванђеље, уз услов да се не распитује за њен идентитет. Ту се мислило на Виду Ружић, Добрину ћерку, која се, касније удала за Милоша Црњанског.

Опет, документи развејавају димну завесу пропаганде, сада Карађорђевића.

Добра Ружић није био само краљев библиотекар. Он је с краљем Петром доносио кључне политичке одлуке, Петар га је слао у тајне мисије у иностранство, старао се о васпитању Петрове деце, био шеф одбора за изградњу задужбине на Опленцу… укратко – Добра је био најближи сарадник краља Петра. Ћутали су о томе да се Мирослављево јеванђеље налази у Тополи. Претпостављам да је идеја била да се књига чува у задужбини на Опленцу, али избио је Први светски рат пре завршетка изградње.

Мислим да је стварни разлог предаје књиге регенту Александру у Крушевцу био тај што је Добра схватио да је сувише стар да крене у повлачење преко Албаније. Још незамисливи је за њега било је да током повлачења носи са собом овако велику књигу.

Шта се, у том замешатељству, догодило с Немањином повељом?

-Током Мајског преврата, испоставило се да двор није најсигурније место за чување највреднијих српских докумената. Мирослављево јеванђеље је украдено, а у дворском сефу је остала Немањина повеља. По одлуци министра просвете и црквених дела, Повеља је премештена у Народну библиотеку Србије. Почетком Првог светског рата, опет један блиски пријатељ краља Петра, управник Народне библиотеке, Јован Томић запаковано је 56 највреднијих рукописа и повеља, које је библиотека чувала, у два дрвена сандука и предао их представнику министарства иностраних послова. Та два сандука су нестала. Неке књиге, попут Призренског преписа Душановог законика, касније су пронађене, али Немањина повеља није и она је најважнији документ за који знамо да нам је украден. Остала је само црно бела фотографија снимљена почетком ХХ века.

Неколико ствари привлачи пажњу по том питању. Најпре, држава Србија ни дан данас није покренула званичну истрагу. У време владавине Карађорђевића пуштана је димна завеса преко података о начину на који су неке књиге из поменутих ковчега доспеле у посед странаца.

За сада, главни осумњичени ми је регент Александар, али немам јаче доказе од покушаја прикривања и чињенице да кад полиција не може да пронађе крадљиваца Мирослављевог јеванђеља или маскиране људе који су багерима порушили кућице на земљишту где је никао Београд на води и успут лисицама везали људе које су ту затекли и одузели им мобилне телефоне – увек се испостави да је то организовано с врха.

Могло би и да се тврди да се, од тренутка када је Александар Обреновић узео Мирослављево јеванђеље и Немањину повељу из Божје куће и однео у своју кућу – двор у Београду, Србија нашла под Немањиним проклетством. Наиме у последњим реченицама, Немања пише да ће ономе ко однесе нешто из Хиландара, макар био и његов најрођенији, Бог судити на Страшном суду, а да ће тужитељи бити Пресвета Богородица  (заштитница манастира) и он, грешник Симеон.

Зашто Србија до данас није објавила дуго најављивано државно издање?

-Од 1966. године, на сваких пар година, надлежне државне институције и сви највећи издавачи тадашње СФРЈ, најављивали су да ће објавити фототипско издање до краја те или наредне године. Чак су се као могући издавачи помињале и Британска и Ватиканска апостолска библиотека. Но, кад год је требало да се приступи снимању – стизала је наредба „с највишег места“ да се у то не иде и партијски кадрови су то беспоговорно слушали.

Кажу да сте Ви „пиратски” снимили оригинал?

-То је небулоза некадашње министарке културе др Наде Поповић Перишић. Снимање је извршено уз одобрење Народног музеја, у присуству чувара Милоша Кљајића и тада надлежне кустоскиње Бранке Иванић.

Истина је да смо дозволу тражили и добили на заобилазан начин и то је изазвало гнев апартчика који нису више имали начин да испоштују наредбе „с највишег места“. Наиме, тражили смо и добили дозволу да снимимо све странице које нису одштампане у пуном колору у издању краља Александра Обреновића. Образложење нам је било да, веровали или не, Народни музеј нема ниједан квалитетан снимак било које странице оригинала. Надали смо се да тадашњи управник не зна да је у издању из 1896. године само 10% страница одштампано у колору и да ће га мрзети да то проверава. Били смо у праву. Такође, ишло нам је на руку што је држава имала калкулацију да ће израда фототипског издања коштати 5.000.000 евра у данашњој противвредности, па им није падало на памет да ћемо ми, овако одрпани, покушати да то урадимо. У току снимања, кустоскиње Бранка Иванић закључила је да је безбедније за књигу да је што мање прелиставамо, те смо, уместо да претурамо и избегавамо поменутих 10% страница снимили комплетан рукопис. Испоставиће се, касније, да су то једини професионални снимци Мирослављевог јеванђеља пре оштећења која су, током неуспешне конзервације, нанели српски стручњаци.

Срећом, Бог нас је погледао, и уз велику помоћ Срба из Црне Горе, књига је угледала светлост дана.

Ко су били ти јунаци с ових простора?

-Књижевник и ондашњи политички емигрант, Петар Милатовић Острошки, омогућио нам је да дођемо до најквалитетнијих слајд филмова, који су били толико скупи и имали су ограничен рок трајања да ни највеће продавнице у свету нису држале више од 10 на залихама, а нама је било потребно 400. Налази се десно на овој фотографији, поред владике Атанасија и мене.

Црногорци Благоје Николић, директор,  и Братимир Гарић, главни уредник Службеног листа СРЈ, уз пуну свест да ће књига бити забрањена, упустили су се као саиздавачи у подухват, ризикујући своје положаје. Црногорац Миле Милатовић и његови пријатељи из Атлас банке организовали су трансфер новца за Јоханесбург у време најоштријих међународних санкција против тадашње СРЈ. То нам је омогућило рад ван домета српске полиције. Блаженопочивши митрополит Амфилохије први је прошверцовао забрањену књигу у Србију. Тада владика, а сада митрополит Јоаникије помогао је израду документарног филма…

Ваше издање било је забрањено, па годину дана касније легализовано у доба Милошевићевог режима. Откупиле су га све највеће библиотеке и универзитети свијета. Зашто сте приступили изради новог издања?

-Наше претходно издање, из 1998. године, било је врхунски штампарски и научни домет с краја ХХ века. Но, тадашња штампа није могла верно да репродукује осликавања на злату, карактеристична за православне рукописе. И после завршетка штампе, сваке године смо испробавали нове идеје, али нисмо могли да постигнемо жељени резултат.

Године 2016, придружио нам се Александар Поповић, стручњак за припрему за штампу. Ја сам имао повећу уштеђевину од профита оствареног клађење на коњске трке у Француској, Енглеској и Ирској (у неком мом приватном финансијском рату с НАТО пактом) и кренули смо у детаљно анализирање нових штампарских поступака и машина. Заинтересовали су се и водећи светски произвођачи штампарских машина и, после 200 проба, схватили смо да само један тип Хајделбергове машине има реалну шансу да испуни све наше захтеве. Таква не постоји на Балкану, па смо замолили Петра Милатовића Острошког да оде у Хајделбергов сервис у Бечу и да пита где се налази најближа. Тако смо дошли до штампарије Естерман на граници Аустрије и Немачке. Уз примену неких наших изума, добили смо савршен резултат, а верна репродукција византијског повеза (табаци прошивени кроз дрвене даске пресвучене кожом) Александра Ћеклића допринела је да Србија добије најбољи факсимил на свету.

Српска Православна Црква се, овог пута, придружила?

-Па, рецимо на неки заобилазан начин. Библиотека Српске Патријаршије пратила је наше пробе јер смо решавали и проблем израде факсимила Српског псалтира који се чува у Минхену и чије су минијатуре осликане на великим златним површинама. Кад смо решили све техничке проблеме Библиотека је тражила дозволу од министарства културе да се придружи издавању новог факсимила Мирослављевог јеванђеља. Тадашњи министар, Владан Вукосављевић, није се удостојио ни да одговори. Позвали смо и Народни музеј да се придружи, а директорка Бојана Борић Брешковић отрчала је с нашим писмом у министарство културе и тражила да се књига унапред забрани. Министар се правио мртав и на тај захтев. У општој збрци, по изласку књиге, правна служба СПЦ је закључила да не постоје правни проблеми у вези Досијеовог факсимила Мирослављевог јеванђеља и да тадашњи патријарх Иринеј сме да га види (?!). Но, тадашња администрација СПЦ није имала јасан став да ли је највише место с ког се одлучује о судбини Мирослављевог јеванђеља овоземаљско или није.

Ствар је пресекао блаженопочивши митрополит Амфилохије, уз коментар у његовом стилу:

Мене баш брига шта мисли министар културе Србије о Мирослављевом јеванђељу! То је наша највреднија књига, настала на територији наше митрополије, ви то радите најбоље на свету и помоћи ћемо вам свим средствима.

Тако је Митрополија црногорско-приморска постаја саиздавач, а митрополит се уписао на листу сарадника. Ту није био крај питања у мом стилу и одговора у његовом. Кад сте, пре 20 година, предавали два факсимила хиландарским монасима, један млађи Вас је питао да ли треба да освештају те књиге, а Ви сте одговорили:

-Ко сте ви да освештавате Јеванђеље? Оно освештава нас!

-Била би нам част да добијемо Ваш благослов за ово издање, али не знам да ли је то могуће.

-Хе, хе. Добро сам рекао. Хм. Ви имате благослов од Бога!

-Мој план је био, ако се Црква не укључи, да идем на нову забрану факсимила. Држава ће то радо урадити, ако их само мало боцнем. Подршка министарства културе нама ништа не значи, али ако забране, то је као да су нам поклонили 2 милиона евра за пропаганду. С обзиром на то да смо сада саиздавачи, какав је Ваш став по том питању?

-Ви то одлично радите, идите нормалним путем.

Како изгледа тај нормални пут?

-Госпођа Јевгенија Стрига (у средини), уз велики труд, организовала је величанствене изложбе у Москви и Петрограду, Тврђава Голубачки Град уврстила је изложбу у сталну поставку (више од милион посетилаца до сада), гостовали смо у Паризу, Минхену, Бечу, широм Србије и Републике Српске, а недавно је Бојана Ђачић бриљантно организовала гостовање изложбе у Пљевљима, потом је Матица српска – Душтво чланова из Црне Горе организовала гостовање у Никшићу… Посетиоци су имали прилику и да чују изванредна предавања др Кристине Милорадовић о Српском псалтиру који се чува у Минхену и виде факсимил и тог рукописа који смо урадили по налогу владике Григорија…

Али министарство културе није могло да одоли…

-Да. На моју жалост прекасно. Године 2021, у Наредном музеју Србије, министарка културе, Маја Гојковић, одржала је конференцију за штампу. За говорницом су били и тадашњи председник САНУ Владимир Костић (онај што би ампутирао Косово и Метохију), директорка Музеја, Бојана Борић Брешковић и директор Народне библиотеке Србије, Владимир Пиштало. Министарка културе најавила је да ће поменуте институције приступити изради фототипског издања Мирослављевог јеванђеља и документарног филма о њему.

Није поменула да је министарство 20 пута раније најавило исти подухват, да је нестало 10 милиона евра које су прикупљени из буџета Србије и у Фонду Мирослављево јеванђеље. Занимљива је и одлука да приступе изради копије највредније српске богослужбене књиге без представника СПЦ. Такође, превидела је и да већ постоји документарни филм, који је добио прве награде на светским фестивалима.

Потом је, ничим изазвана, рекла:

–Појавио се један лош фалсификат пре 30 година, сад се тај издавач појавио поново и ми ћемо то издање да судски забранити.

То је била управо она позиција коју сам прижељкивао две године раније, али ми митрополит није дозволио да идем тим путем. Министарки су дали погрешне информације саветници, које већ 40 година предводи др Ђорђе Трифуновић. Она се, без икакве провере, излупетала. Бошко Савковић, режисер документарног филма, и ја смо били свесни да је овај поклон министарства стигао прекасно. Председник Вучић добио је књигу од једног свог пријатеља, свестан је да је то врхунско издање, био је министар информисања у време када је Милошевић забранио претходно издање – те нема шансе да одобри лудост министарке и забрани ново издање.

Одлучили смо да направимо нашу конференцију за штампу. Ако не можемо да добијемо забрану – бар можемо да их завитлавамо. Показали смо фотографије са полагања председничке заклетве 2017. године. Вучић полаже заклетву на нашем факсимилу из 1998. године, а иза њега стоји тадашња председница Народне скупштине – Маја Гојковић. Коментар се наметао сам од себе:

Док се наш вољени вођа бори да светским алама: не да Косово и Метохију, не да Газиводе… прави непријатељ му стоји иза леђа. Маја Гојковић тврди да је положио заклетву на „лошем фалсификату“ и тиме руши углед нашег председника.

Досолили смо снимцима из Храма Светог Саве када је, 2007. године, само министарство културе изложило „лош фалсификат“ у лажној клима комори коју су чували прави специјалци и рекло да је то оригинал. Тада су обманули 300.000 верника у неком њиховом сатанистичком перформансу.

Слике са полагања заклетве имале су ефекат бомбе. Одмах је наложено нижим чиновницима да се жртвују и својим телима заштите министарку. Изашли је немушто саопштење да Вучић поштује идеју о Мирослављевом јеванђељу, али да они знају да он зна да је то лош фалсификат.

Уследила је нова бламажа у виду фотографије на којој се види како председник Вучић поклања факсимил Мирослављевог јеванђеља папи Франциску, опет уз пригодан коментар: Министарство тврди да је наш вољени вођа увалио „лош фалсификат“ папи.

Министарство покушава да се извади из ситуације тврдњом за коју не можемо да покажемо фотографију: Наша струка каже да Досијеово издање не личи на оригинал.

Идеја је да не можемо да нападнемо неименовану струку. Такође, нико осим државних стручњака не може да приступи оригиналу и упореди – па се осећају безбедни. Нико није могао да претпостави шта ће уследити.

Аудио визуелни архив САНУ организовао је конференцију за штампу где је приказао своје снимке нераскориченог Мирослављевог јеванђеља. Овог пута, конзерваторско одељење Народне библиотеке Србије одбило је да рашива књигу, јер су приликом претходног раскоричавања, 1998, нанета велика оштећења пергаменту. Тада је урађена конзервација рукописа током које је нестало злато с појединих иницијала. Потом је извршено снимање, али ниједан снимак није био довољно добар за израду фототипског издања. Књига је поново повезана и враћена у Народни музеј. Донет је пропис да обични људи не могу више да имају приступ оригиналу. Приступ имају само државни стручњаци, који имају обавезу да га два пута годишње прелистају, како би утврдили да ли је дошло до нових оштећења.

На новим снимцима САНУ видели се да Досијеово издање стварно не личи на оригинал, али због потпуно невероватних разлога. Уследила је нова конференција за штампу под називом: „Највећи скандал у историји српске културе!“ Показали смо од раније познате снимке оштећења насталих у току конзервације која је била само маска за рашивање рукописа како би се приступило изради државног фототипског издања.

Најпре, из неразумљивих разлога, оригинал није снимљен пре конзервације. То знају и почетници, јер морају да имају слику стања на које треба да се врате ако нешто забрљају. Нису направљене макете већ се тренирало на оригиналу. Тако су настале рупе у пергаменту и нестало је злато с појединих иницијала.

Нови снимци САНУ открили су да се неки геније досетио да залепи белу хартију преко записа из каснијег доба на полеђини прве и последње странице.

И коначно, потпуни идиотизам: државни стручњаци помешали су странице оригинала на самом почетку књиге. Уместо странице број 2, на којој се налази џиновски иницијал, слово Б (Бога нико није видео…), поставили су страницу бр. 14 на којој нема никаквог ликовног украса. Тако накарадно укоричену књигу примиле су комисије Народне библиотеке и Народног музеја, поделили сами себи награде и, током 50 прегледања рукописа за 25 година нису приметили грешку!

Књигу коју су Срби, уз велике жртве, сачували неоштећену у току два свјетска рата – оштетили су комунисти/социјалисти у миру. Како то објашњавате?

-Овоземаљска објашњења би била да су државни стручњаци ментално ретардирани или да су то урадили намерно. Теоретски је немогуће да су сви чланови државног тима комплетни идиоти који не познају основне конзерваторске процедуре и не могу да реше тест интелигенције са сличицама који би с лакоћом решило дете у првом разреду основне школе. Професионални фотограф је снимао рашивене листове четрдесет дана и ниједан снимак није испао добар. Ми смо снимали један дан нерашивену књигу и сви снимци су савршени.

Теза да су оштећења нанета намерно је вероватнија и рационалнија, али не желим да верујем у то. Могуће је и да Бог интервенише и, пред Мирослављевом јеванђељем, помути мозак онима који и даље клањају другу Титу. Прави одговор је: „Не знам.“ Оно што знам је да Мирослављево јеванђеље није безбедно у рукама државних стручњака. У том смислу, покренули смо петицију да се књига измести из Народног музеја и, у складу с жељом Симеона Немање, врати у Хиландар. Хиљаде људи су потписале ову петицију.

Шта би, на крају, од најављене судске забране?

-Као и што смо претпостављали – ништа. Председник је, 2022. поново положио заклетву на нашем факсимилу, а Маја Гојковић је остала на министарском месту. Кажу да ће ускоро постати амбасадорка. Једина последица је што је, усред халабуке, један свештеник из Војводине јавио да морају одустану од најављене изложбе јер смо ми у сукобу с министарством културе.

Одговорио сам му:

-Ја Вас потпуно разумем. Ви подучавате вернике о хришћанским великомученицима, који су каменовани, бацани лавовима, живи спаљивани… Ја разумем да су њихове муке ништа према мрком погледу Маје Гојковић.

-Па није баш тако.

-Него како?

Истина, у току је и један судски процес. Бивша министарка, др Нада Поповић Перишић, у чије време министровања је дошло до оштећења оригинала и нестанка новца, тужила је Бошка и мене за клевету и повреду угледа. Судија је питала да ли су тачне моје тврдње поводом новца, а она је одговорила да га је било и више. На питање да ли је Мирослављево јеванђеље оштећено, одговорила је да је сада јасно да јесте. Судија је потом прекинула рочиште и одбацила тужбу, а бивша министарка се жалила.

Који су Вам даљи планови?

-Чудесна особина Мирослављевог јеванђеља је да уздиже дух људи који дођу с њим у додир, надахњује их да уђу у подухвате који вишеструко превазилазе њихове материјалне и умне могућности и који се, уз Божју помоћ, остварују. У току изложбе у Петрограду, изложили смо и факсимиле Српског псалтира, руског Остромировог јеванђеља из XI века и Лицевој свода – илустроване хронике света из доба Ивана Грозног. То је зачетак будуће изложбе „Лепота православља. “

Надамо се да ће се Мирослављево јеванђеље ослободити из заточеништва у Народном музеју, где је доспело кад су комунисти запленили имовину Музеја кнеза Павла. Надамо се, да ће, у будућности, председници Србије, Црне Горе и Републике Српске, или уједињених српских држава, полагати пред патријархом заклетву на оригиналу, који ће за те свечане прилике путовати из Хиландара. Надамо се да ће будући српски владари имати свест да су њихови претходници, који су се нечасно односили према овој светињи и српским народу, током последњих 130 година у близини ове књиге губили све оно што су сматрали за највредније: власт, имовину, па и саме животе.

Надамо се да ће се, на Васкрс 2024. године, још више манастира и цркава на простору између Јадранског, Црног и Балтичког мора придружити читању првог зачала Светог Јеванђеља по Јовану на језику на ком су га слушали и Свети Симеон и Свети Сава. То је био заједнички богослужбени језик на целом поменутом простору, језик на ком су исписани и српско Мирослављево јеванђеље, руско Остромирово, бугарско Зографско четворојеванђеље…

 Замолила бих Вас и да нам кажите које организације представљате и предводите?

-Директор сам АИЗ Досије, прве приватне издавачке куће у некадашњој СФРЈ, коју смо оснивали, као студенти опште (светске) књижевности Бранислав Бркић, Јелена Јевтић и ја, уз помоћ Мирка Милићевића и Душана Мрђеновића. Председник сам Удружења за проучавање, публиковање и представљање средњовековних рукописа са седиштем у Бечу, члан сам стручног тима Библиотеке Српске Патријаршије задужен за израду факсимила српских средњовековних рукописа…

Почеци и рад АИЗ Досије…

-Бранислав Бркић, Јелена Јевтић и ја оснивали смо Ауторску издавачку задругу Досије. То је још било доба комунизма (1988) па је задруга била једини могући начин оснивања приватне издавачке куће. Још као студенти, приредили смо Сабране грчке трагедије и Сабрана дела Виљема Шекспира, уз моје предговоре и јединствене приређивачке поступке (Бркић је исписао уводе за сваку грчу трагедију, а уз Шекспирове драме дали смо изворе за оне најпознатије – тада нису постојала ауторска права, па је Шекспир слободно позајмљивао од других писаца, а занимљиво је шта је мењао). Последица је била да су многе европске библиотеке откупиле та издања иако су на српском језику, а наше издање Сабраних Шекспирових дела доспело је и у библиотеку тадашње енглеске краљице (тј. UK). Објавили смо и монографију о Светом Сави, књигу Сви српски владари, и низ књига које су писали политички емигранти: Лазо М. Костић, Слободан Драшковић, Слободан Јовановић, Олга Луковић Пјановић, Никола Каваја и Петар Милатовић Острошки.

У периоду од 1994. до 1998. године, у сарадњи са САНУ и ЈП Службени лист СРЈ, радили смо на факсимилу Мирослављевог јеванђеља. Књига је, упркос домаћој забрани и страним санкцијама, објављена у Јужноафричкој републици. Откупиле су је (у време санкција): Конгресна библиотека у Вашингтону, Британска, Ватиканска и Александријска библиотека, универзитети: Оксфорд, Кембриџ, Ломоносов, Принстон, Харвард, Јејл…, као и српски манастири и цркве широм света.

Од 2016. до 2019. године Александар Поповић и ја смо радили на новом факсимилу Мирослављевог јеванђеља и померили границе у тој најелитнијој области издаваштва.

Исту технологију применили смо у изради факсимила Српског псалтира који се чува у Минхену, те Србија данас има две најбоље књиге на свету.

Реците нам нешто о Вашем гостовању у Никшићу. Како је дошло до сарадње? Какви су Вам утисци?

-Бојана Ђачић, директорка библиотеке „Стеван Самарџић“  у Пљевљима замолила нас је да гостујемо у „Завичајном музеју Пљевља“. У току Сајма књига у Београду, Никшићанка Рајка Николић предложила је да се јавим професорки Јелици Стојановић, која је такође тада била у Београду, и да организујемо гостовање и у просторијама Матице српске у Никшићу. Професорка Стојановић и ја смо разговарали преко телефона и договорили се да се видимо сутрадан када се заврше неке промоције којима морамо да присуствујемо. Сутрадан смо разменили безброј порука у којима се извињавамо јер никако да се заврши догађај на ком она присуствује и онај на ком ја гостујем. После пуних пет сати схватили смо да смо у истој сали у којој се одржава представљање рада Срба из дијаспоре (које је трајало 6 сати), хихихи. Елем, професорки Јелици и професору Драгу Перовићу се идеја допала и изложба је, од 15. до 17. новембра 2023. године, организована у просторијама Друштва црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ у Никшићу, јер су у Галерији Матице српске још увек трајали грађевински радови. Велику помоћ пружили су нам Луле, Петар и сви други из Руског дома, а за мене је право откриће био отац Миодраг Тодоровић. Начин на који је отворио изложбу, одговори на безброј литургијских питања која му је поставила др Кристина Милорадовић у току свог дугог предавања о Српском псалтиру, поуке које је мени дао поводом литија и низа шашавих питања која сам му поставио – дигли су ме од земље.