Заборављени српски јунак већи и од Карађорђа

Ако је по привреди, Смедеревска Паланка је широј јавности најпознатија по творници ГОША, у којој је својевремено, спремајући се за авантуре и комунистичке револуције, радио и Јосип Броз Тито. Ако је по спорту, њен најпознатији изданак је фудбалер Перица Огњеновић. Да је имао дисциплине и радних навика као талента, могао је да буде нови Шекуларац. Ако је по туризму и лечењу или по ономе што се у њој произведе, Смедеревска Паланка је најпознатија по својој минералној води Карађорђе.

Крштена је по вођи Првог српског устанка Ђорђу Петровићу Карађорђу. Којег је звање команданта српских устаника западнуло зато што га је одбио један Паланчанин, најчувенији харамбаша у Србији с краја осамнаестог и почетком деветнаестог века Станоје Стаматовић Главаш.

Када су се завереници спремни да дигну буну против азијског окупатора 14. фебруара 1804. године окупили у Марићевића јарузи код Орашца, па кад је на дневни ред дошло бирање устаничког команданта, дружина је једногласно захтевала да то буде Станоје Стаматовић Главаш. Чувен по ратној вештини и неустрашивости.

 Овде је пао договор о подизању Првог српског устанка против Турака: Марићевића јаруга

Станоје је то одбио. Уз логично образложење да је он хајдук, навикао на хајдучки начин живота и ратовања и да ће устаничком војском и судбином народа боље управљати неко ко је више везан за кућу, окућницу и породицу.

Нећкао се и Карађорђе, убеђујући устанике да је често нагао и прек и да неће трпети непослушност. Већина је била мишљења да им је за посао у који се упуштају баш такав потребан. И тако је почело.

Станоје је одбио да буде први али је стално био уз Карађорђа. Тако да је учествовао у свим већим биткама и победама устаничке војске. Међутим, у писаној историји али и у народном предању остао је, неправедно, у сенци не само Карађорђа већ и Младена Миловановића, Стевана Синђелића и других војвода.

У писму из 1816. године Христифор Обреновић пишући свом стрицу кнезу Милошу наводи да је „Карађорђе био слуга код Главаша Станоја“. Нема других извора који би потврдили ову информацију. С једне стране, тешко би било претпоставити да би поменути Обреновић измислио такав биографски податак. С друге стране, још теже би било поверовати да је то истина а да нико од савременика и каснијих истраживача тог времена није записао тај податак или га оставио као усмено предање. Истину о овом (не)битном детаљу никад нећемо сазнати.

Формално, са Младеном Миловановићем је важио за Карађорђевог заменика, а касније га  неки историчари убрајају у пет најзначајнијих и најутицајнијих старешина. Карађорђе се, сведочи  Петар Јокић,  није одвајао од Главаша током устанка, а савременици истичу његову велику личну храброст и телесну  снагу и запажају  његову  готово потпуну  незаинтересованост за власт и политику.  У војној хијерархији устаничке Србије Станоје је задржао високо место и (поред  Карађорђа, Младена Миловановића и Јакова Ненадовића) био је командант једне од четири тадашње српске армије која је бројала скоро 2.500 коњаника и преко хиљаду пешака.

О његовом јунаштву испевано је много песама, написано је много новинских текстова,  а ништа мање легендарни песник Ђура Јакшић је о њему написао и драму – Станоје Главаш.

Рођен је у Глибовцу код Смедеревске Паланке 21.фебруара 1763. године. Што значи да је у време дизања устанка био у најбољој животној снази – имао је 41 годину. Турци су га убили 15. фебруара 1815. године у Баничини. С обзиром да је Први српски устанак дигнут 14. фебруара, испада да су сви најзначајнији датуми у животу легендарног харамбаше везани за тај месец.

О Главашу су, чак и у то време, писале и стране новине.

„Gazette de France“  14. децембра 1813. године пише како су  корпуси турских трупа прикупљени „на једном месту на брду Врачар код Београда да би  са 25.000 војника кренули на српског команданта Главаша који је ујединио остатке српских устаника.“ Лист додаје да се он налази „у шумама између Ниша и Новог Пазара и у околини Нове Вароши одакле стално напада Турке и наноси им  велике губитке“. О томе су своје  читаоце редовно извештавали и други француски листови као што су „Le Moniteur“,  „Courriede l’ Europe“, „Journal de l’  Empire“ и други.

Станоје Главаш (Музеј Првог српског устанка, рад Остоје Балканског).Франкфуртске „Вести“ у броју од 7. марта 2010. године“  (текст  Милице Ђорђевић, под насловом  „Војвода одбио непристојну понуду“),  пишу како су се босански Турци из петних жила трудили да хапшењима ослабе српску  обавештајну  мрежу, али је она  ипак остала јединствена.  О томе је један занимљив пример пружио  Јакоб фон Паулић,  аустријски конзул у Травнику, у извештају свом министру  спољних послова грофу  Метернику.

-Навео му је  да  је  септембра 1811. босански Ибрахим – паша Халили нудио смедеревском војводи да изда вожда Карађорђа.  Понуда од 100 кеса царских дуката и 1.000 златних венецијанера упућена је, ни мање ни више,  једном од највећих јунака у Срба, Станоју Стаматовићу Главашу. Иако је пре устанка био хајдук и несуђени вожд,  Главаш није узео благо за Карађорђеву главу.  Турци нису одустајали.  Ибрахим – паша је поновио понуду преко аустријског гувернера Басе,  јемчећи да ће договор бити чуван у највећој тајности, како неко од родољубивих Срба Главашу не би скинуо главу. Војвода је био у добрим односима с Басом, али је одбио издају, овога пута  веома одлучно – пишу франкфуртске „Вести“.

Ево шта се о Главашевим основним биографским подацима може наћи на интернет енциклопедији Википедији.

Рођен је у селу Глибовцу, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице, који су се у тај крај доселили из једног планинског села у близини Дебра, бежећи од турског зулума и сукоба са њима. После Станоја су рођени брат Ђока и сестра Стана. Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца, пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат код очевог познаника Среје у Паланци. Мајка се после тога преудала за Петра Станића, удовца са двоје деце, па је отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу. Са Петром је после тога добила још једног сина и ћерку.

Станоју је занат ишао добро. Код Среје је осим заната, научио да чита и пише. Среја му је затим помогао да отвори сопствену радњу и предао му део клијената. У кућу му је после тога дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.

На позив Карађорђа да се придруже борби против Турака, Станоје се одазвао видевши да су се придружили и његови земљаци из Глибовца. Његово прво учешће почело је приликом освајања тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука.

Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.

Главаш је због своје хајдучке прошлости, учешћа у Првом српском устанку и популарности међу рајом, а посебно због оружане борбе коју је против Турака наставио и након слома Првог српског устанка, био стално под присмотром људи Сулејман-паше Скопљака.

После слома Првог српског устанка Станоје Стаматовић Главаш био је један од ретких српских војвода и вођа који је остао у Србији да са својим  народом дели добро и зло под новом турском окупацијом.  Са остатком српских трупа он је пружао велики отпор Турцима и водио жестоке борбе, најпре у пределу око Колубаре, а потом  и на теренима Нове Вароши. Његов отпор је био толико јак да је нагнао Турке да ступе с њим у преговоре, који су повољно завршени и по Главаша и по саме Србе.

Турци су га убили на Сретење 15. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне, искасапивши цело његово тело и одсекавши му главу, у селу Баничина поред Смедеревске Паланке. У близини места погибије, у једној јарузи поред пута, првобитно је био и сахрањен. Главу су Турци однели Сулејман-паши на увид, после чега је дуго стајала окачена на ченгел испред Стамбол капије, а затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са телом. Постоје две верзије приче о томе како је глава доспела до гроба.

По првој верзији, главу је кришом ноћу скинула његова полусестра Марија из Дубоне. По другој, главу је откупила његова сестра Стана од једног Турчина, крадом, од дела Станојевог блага

Баничанци су 1902. године основали Одбор за подизање споменика Станоју Главашу. Подигли су му камену гробницу, у дворишту цркве Светог Архангела Гаврила (подигнуте 1892. године), у којој су га поново сахранили 26. маја 1902. године.

Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровићи, по старом српском обичају када најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега удао Петрову ћерку. Потомци Хајдук Вељка (Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.

Драма „Станоје Главаш“ је једна од три драме које је Ђура Јакшић написао. И она је свакако најпознатије књижевно подсећање на ову личност. Међутим, највише података о Карађорђевом заменику објављено је у две књиге. Прва је  „Станоје Главаш“, коју је 2005. године, у издању предузећа „Књига комерц“ у Београду објавио Миладин Стевановић. Књига има 404 стране и представља незаобилазну литературу за све оне који имају намеру да се баве не само Главашем већ и историјом Првог српског устанка.

Друга и ништа мање драгоцена је  „Књига о Главашу“, коју је написао новинар Предраг Цветковић. У тој књизи аутор је открио многе до тада непознате детаље о овом јунаку.

Како пише Цветковић, Главаш спада у оне историјске личности завичајне Јасенице, Шумадије и Србије, које  живе у народном памћењу, иако их  у нашој историји и књижевности нема у мери коју заслужују својим именом и делом.  Од његове кубуре и јатагана подједнако су стрепели Турска  и Аустријска царевина, предочавајући како су га неправедно заобилазили историчари, песници, гуслари и писци, па и они из краја у коме је поникао

Тим питањем се у рецензији Цветковићеве књиге бави и историчар професор др Вељко Ђурић.

-Зашто су се Срби тако односили према Станоју Стаматовићу Главашу, његовој слави и величини  до дана данашњег, тешко је одговорити.

И оно нешто података што знамо о Станоју Стаматовићу Главашу данас, јесте испод нивоа онога што се зна о другим војводама мање значајним за догађаје из српске револуције 1804 – 1830. године“ – констатује проф. Ђурић, уз напомену да ни Вук Стефановић Караџић није оставио много записа о Станоју  у својој књизи „Животи српских војвода и других знаменитих Срба“, нити су му посебну пажњу посветили историчари, бар да су написали ваљану монографију.

Ђурић сматра да је Главаш био оваплоћење једног Стојана Јанковића, Малог Радојице, Старине Новака  и других познатих јунака и хајдука.  Учестовао је у најславнијим биткама Првог устанка које су одлучивале о судбини тадашње Србије.

Датотека:1-Grob-i-spomenik-Stanoja-Glavasa-u-Banicini 1386174197.jpg
Гроб и споменик Станоја Главаша у Баничини

-Али имао је несрећу да не погине у сукобу с Турцима, у неком  боју са њима, јер је целог живота ратовао, већ историјску коб да погине на издајнички и кукавички начин“ – подвлачи професор Ђурић. – Проказан од Милоша, Турци су га у Баничини убили док је био кум на свадби, одсекли му главу и однели паши Скопљаку у Београд.

Ако је веровати овом извору, произилази да није кнез Милош одсекао главу само Карађорђу већ и његовом заменику Станоју Главашу. Да ли да се додвори Турцима, да ли да смањи турски притисак на нејаку и полуослобођену Србију или да га елиминише као потенцијалну опасност по своје властољубиве амбиције, које су се завршавале и завршиле успостављањем своје породице за наследну династију?

Као што је већ написано, Глибовчани су свом земљаку подигли леп споменик али су, правилно, проценили да то није довољно па су по њему наденули име сеоској школи. Поштоваоци његовог јунаштва су издали и зборник песама, у којем су скупљена најбоља поетска остварења о њему написана.

Занимљиво је и да је Главаш врло истакнути лик у драми „Црни Ђорђе“ Антона Панаша, која је играна на сцени Царско – краљевског позоришта  у Бечу 1849. године у којој је, како наводи професор  Алојз  Ујес, на највишем уметничком нивоу приказана Српска револуција, односно Први српски устанак. Панаш је користио податке из Ранкеове „Српске револуције“, грађу из  бечког  Ратног војног архива и записе из новина и часописа.  И лик Станоја Главаша, познатог харамбаше и  хајдука,   рађен је на основу веродостојних извора, а тумачио га је глумац Бургтеатра Карл Лукас.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.