Време кад је Далмација славила Марка Краљевића

За Млечане, Морлаци су били становници далматинског залеђа, без обзира на разлику у хришћанском обреду (православном, односно „грчком”, и католичком, дакле „латинском”), јер су верски ритуали били једина разлика коју су могли да уоче. Иван Ловрић, Сињанин, студент медицине у Падови, у својој чувеној етнографској студији објављеној 1776. у Венецији каже: „Наши су православни Морлаци исте народности као и Морлаци латинског обреда.”

Која је то „народност”? Немачки етнолози и путописци 19. века, Ј. Г. Кол (1851), Ф. Петер (1857), Х. И. Бидерман (1893), држећи се кључних критеријума (језика, обичаја, народне поезије), идентификовали су Морлаке као Србе.

То потврђује и констатaција једног од највећих историчара Далмације, Грге Новака (1969. године): „Кад је године 1797. пала Венеција, и цијела Далмација дошла под власт Хабсбурговаца, није још уопће постојала хрватска национална свијест. Све до почетка четврте деценије 19. века остало је тако.”

Колико је култ Марка Краљевића међу Морлацима био снажан и живописан сведоче нам управо поменути истраживачи. Тако Ј. Г. Кол саопштава шта је видео у Задру: „Ту се налази један славни музеј римских старина где је изложена и колосална статуа једног римског цара. Морлачки сељаци, кад сиђу у град са својих брда, често пожеле да уђу унутра. Они тада траже статуу цара, која, уосталом, изгледа сасвим херкулски, па је онда један другом показују и причају да је то ’Марко Краљевић’. Онда се побожно прекрсте и поклоне пред статуом као да је то слика светитеља.”

Кроз Марка, Морлак дочарава свој карактеролошки опус, своју распојасаност, „дивљину” како каже И. Ловрић, али и презир према оскудици: „Морлаци немају често ништа друго да једу осим пуре (качамака) и сира, али кад уз то има и вина, ипак певају о делима Марка Краљевића.”

Енциклопедистa Далмације Ф. Карара у монографији „Опис Далмације” (1846–1848) пише да, у визији Морлака, Марко „није мртав већ спава на свом мачу; пробудиће се када Бог извуче то оружје из корица”.

Марко је послужио чак и као еталон епидемиолошких постигнућа: генералног провидура млетачке Далмације, А. Кверинија, због заслуга у обуздавању куге, Морлаци су, у iталијанизираној варијанти, славили овим стиховима: „E dice ognuno questa generale / Boga mi a Marco Kraglievic eguale”.

У „морлачкој” имагинцији Марко је био одсјај косовског мита, осветник Лазара, поправљач историје чији је џиновски распон корака обележаван камењем односно „скакалима”. Ф. Петер је забележио: „Једном ми мој водич, у околини Книна, показа неколико каменова на путу, који су један од другог били по неколико хвати (хват = око 1,9 метара) удаљени, и тврдио је, сасвим озбиљно, да је храбри Марко Краљевић корачао од једног до другог.”

Далматински фрањевци настојали су да искорене народну традицију и веровања код католичких Морлака или, ако би то могло бити контрапродуктивно по њих, да ту исту традицију редизајнирају, кривотворе. Тако фра Гашпар Вињалић, фрањевачки хроничар из 18. века, тврди да су поменута книнска скакала трагови копита коња којег је јахао кнински подбан Марчинко у борби с Турцима. Вињалић пише да су Турци, „чудећи се” и дивећи се, сами обележили те коњске скокове који се, каже он, зову „скакала бана Марчинка”!

Али, и католички заселак Мрњавци у селу Ловрећу, код Имотског, има своје скакало. Та скакала и топономастичко подударање села (Мрњавци) с династијом којој је припадао Марко (Мрњавчевићи) послужиће за инвентивну тезу, пласирану половином 18. века, по којој Марко односно његови преци потичу из Ловрећа, а чији је аутор такође чувени хроничар, фра Андрија Качић Миошић.

Историчар Имотске Крајине Анте Ујевић (1991) тврди да је око Ловрећа ловио цар Душан Немањић, тамо заволео будућег краља Вукашина, па је њега, сина му Марка и Маркове стричеве, Гојка и Угљешу, повео са собом у Прилеп што, по Ујевићу, одгонета како се десило да „хрватски” Мрњавчевићи постану „македонски” великаши.

Томови би се могли исписати о конвертитској потреби прекрађе идентитета. У дубљем смислу, реч је о томе да се, на ишчашен начин, удовољава налогу подсвесног ума који шаље „по своје”, остављене ствари.

Почетком 17. века, Иван Томко Мрнавић, титуларни бискуп босански, Шибенчанин, додао је себи друго презиме (Мрнавић) „уверен” да потиче од рода Мрњавчевића.

Марков култ давно је запљуснуо и далматинско приморје. Познати писац Петар Хекторовић, Хваранин, у свом делу „Рибање и рибарско приговарање”, штампаном 1556, доноси песму „Краљевић Марко и брат му Андријаш”.

Сплићанин Вицко Солитро, у збирци млетачких докумената коју је објавио 1844, цитира писмо сплитског градског ректора (начелника) упућено венецијанској влади, у којем се наводи да је један војник на сплитском тргу, године 1574, певао песму о Краљевићу Марку и да су сви окупљени певали заједно с њим. „Јер, сви знају ову песму”, извештава ректор.

Извор: Политика/Милан Четник, Насловна фотогреафија: Владислав Тителбах – Марко Краљевић пред крчмом