Воз за срећу

Пише: Alex Saška

Зар да један љетни пљусак пробуди оволико немира који су очито само утишани лежали толике године? Чини се да их човјек свјесно конзервира, као што склања неку драгу али изношену кошуљу, која неће бити одбачена само зато што се у њој уплео први љубавни састанак, успјешно обављен разговор за посао, горке сузе отрежњења, дуго планирано путовање на море, и ненаметљиви комплименти дјевојке у шареној,цицаној хаљини. Како знају те наизглед обичне природне појаве,попут љетног пљуска, да потресу цијело биће и одведу те далеко сеоским шинама којима тутња воз уз чежњиво оглашавање и писак неслућених прича које се дешавају у купеима, док клопарају точкови огромне жељезне машине.

Питам се како је могуће да толика машина стане у душу једног човјека?

Да се ту угњезди и заволи као да је жива.

Лукаво и притајено провлачиле су се мисли Петру, оном некад малом дјечаку, док је стајао на тућој земљи присјећајући се своје плодне земље коју је напустио прије тридесет година.

Дан љетњи као данас

Од мале сеоске куће до пруге,стотине дјечијих корака и безброј хљебних мрвица са дебеле кришке домаће, мирисне погаче, умјешене баба Грозданиним длановима, меким попут његове љубави за њу.

-Хајде бабино,сад ће воз,хајде да им машемо. Нека виде путници каквог јунака баба има. Каквог делију!

Баба иако полуписмена имала је више педагогије и психологије у себи,него већина школованих који се упознају кроз живот. Баба је намјесто главу, укључивала срце у коме је становао и здрав разум!

Из њеног срца је текло сво знање и тако је вјешто знала са Петром. Знала је да га умири за час посла, да га лијепим постиди да га пече њен благ поглед па дуго плаче кријући се од ње и љутећи се на себе, знала је да га заинтересује за учење да му се у том дјетињем повјерењу према њој, чинила тако свезнајућа и паметна, паметнија од икога кога је познавао па је желио да учи, учи и задиви и он њу својим знањем.

И учио је и растао и преносио своја знања баби која га је светом пажњом слушала и дивила се љепотама држава које никад неће видјети,али ето преко Петра сазнаје, и чудила се чудном свијету који прави куће у близини вулкана и запиткивала о Холандским лалама које је гледала у атласу и Француском жутом Мускату, кога је пожељела имати у свом дворишту, па да прави сок за њега а вино за њену душу.

Присјећао се Петар колико је био узбуђен када је преко учитеља у другом основне, успио да донесе чокот лозе да је баба посади баш код њих, па се хвалила свима како је баш преко Петра стигло из Француске.

Посадила их је дугом стазом која је водила од куће до пруге којом је саобраћао воз Београд- Бар.

-Благош баби, кад ти и ја идемо да машемо возу, нека нам успут стаза мирише и нека виде сви мог делију и какво Француско грозје имамо, говорила је баба са свечаним поносом у гласу, милујући његову косу.

Посвећеношћу равној мајци која узгаја чедо, његовала је лозу чекајући и прве плодове.

И стигли су једног августа,крупни,сочни жутозелени плодови пуни мирисног сока.

Кренуше од куће до пруге да машу и радозналим и незаинтересованим путницима који су их посматрали кроз прозор брзог воза. Како су се појављивала лица једних, тако су их замјењивала лица нових и нових путника који су одлазили са писком воза у неке њихове даљине.

-Петре – проговори баба посебном бојом гласа која скрену Петру пажњу са пруге на бабу.

-Први ћеш добити грозје, ти си га и донио- па покретом опрезним и одмјереним узе ножић и полако,као да вријеђа лозу, одреза велик и тежак грозд. А он мирише на ништа томе налик,не би ни сад могао да опише тај мирис. На зоре у његовој башти, на баба Гроздин осмјех, на њену меку руку, на Француску и Србију ,на кућу и дјетињство, на шетње са бабом до пруге и на мирис воза који је носио са собом све те људе иза стакала које је посматрао са неком чежњом која се претварала у жељу да и он сједне у воз.

-Баба – проговори Петар сласно гутајући зрна добијена из бабине руке, – куда иду сви ти људи сваки дан? Можемо ли и ми са њима-?

-Мали си ти бабино, још си мали.

Није га то задовољило па је подигао тон да добије одговор

-Реци ми баба куда сви они иду сваки дан?

-Видиш бабино, то је воз за срећу – рече баба са неком пригушеном тугом у гласу.

-Воз за срећу? – ускликну задивљено Петар.

-Да, воз за срећу. Сви они путују својим жељама и надама да их воз носи до њихове среће, новог посла, има ту дјевојака које журе својим младићима и сви су срећни и насмијани. Возови јуре само због свих њих.

-Баба, јел то значи да су сви срећни који се возе?

-Јесте бабино, сви су срећни.

-Ево га баба, ево га стижее – узбуђено поскакује Петар и упија ту њихову срећу у себе и маше, маше као никада до тад. Показује и грожђе бабино као да их нуди, па се скоро сигуран да су осјетили мирис, окрену баби и рече

-Видјели су баба и грозје наше и нас како им машемо. Сви су срећни.

-Погледа га баба са посебном топлином у очима и уздахну те више за себе проговори.

-Тако ћеш и ти благош баби својој, махаћеш својој баби кад кренеш на посао, а ја ћу те овде чекати и јести грозје кад му дође вријеме.

Растужен Бабином сјетом брзо рече:

-Нећу ја баба никуд без тебе. Ићи ћемо заједно. Нека остану мама и тата, идемо ми скупа.

-А куд ће стара баба са тобом- ,насмија се од срца,па га пољуби у вруће тјеме.

-Идемо бабино у кућу, сад ће мајка с посла-

И пролазиле су године и године а оно сазнање да су сви срећни није напуштало Петра никако. Сваки дан су баба и он у исто вријеме дочекивали и испраћали воз Београд -Бар и једнаком упорношћу махали и радовали се њиховој срећи и никада баба није прескочила возни ред, ма колико посла имала.

Петар је матурирао као најбољи ђак генерације и добио стипендију за колеџ. Могао је да иде у Лондон на чувени колеџ који је раширених руку примао младе таленте и остављао их да раде код њих.

-Баба, шта да радим? Хоћу ли ићи у воз среће?

-Не може ти баба рећи ни иди ни не иди. Ако одлучиш да идеш не заборави своју земљу. Туђинска земља није питома као ова на којој си одрастао. Немају они времена за наше возове, не гледају они благош баби,истим очима на нас.

Остао је Петар ускраћен за бабин благослов али није му ни забранила да иде. Дугих година у којима је био раздвојен од ње и бабиног имања, родитељске куће, често се присјећао горчине и туге коју је осјетио у бабином гласу када је упитао да иде.

-Вријеме је да кренем- на брзину се поздравио са оцем и мајком а баби рече

-Хоћу баба да идеш са мном у воз среће. Хоћу да ме испратиш до Београда. Не могу другачије отићи.

Погледала га је баба са тугом у очима којом га је свих наредних године испраћала Оклијевајући рече:

-Иде баба да се спреми, не могу те у овим аљинама отпратити.

Мускат је мирисао као ни једне године до тада. Баба је истим ножићем одрезала неколико гроздова,овог пута рука је дрхтала док их је спуштала у раширену кецељу.

-Ех бабино, да можеш како понијети чокот и посадити га тамо. Да тебе сјећа на мене, а мене ће на тебе овај овде.

Долази често својој кући. Тешка је туђина па све и да ти злато посипају за тобом. Немају они времена за све ово наше овде, њихови возови су пуни туге и нико није срећан. Буди срећан и не заборави да нигдје Сунце не грије као овдје гдје си рођен. Не заборави ко си и одакле си.

Бог и Свети Никола да ми те чува.

И први пут је Петар са бабом сјео у воз. Њих двоје као некад узбуђени, само овог пута као они путници које су гледали и којима су узбуђени махали.

Баба се присјећала једне епизоде из винограда.

-Сјећаш се благош баби како си нашао оно мало штене у винограду кад смо ишли да поздравимо воз?

-Како се не сјећам баба,добро се сјећам. Молио сам те да га узмем и да буде наш, а ти си рекла да нећеш дати да га узмем ако не будем схватио да је то живо биће и да није играчка. Да се и према њему морам односити са одговорношћу и љубављу.

Обећао сам да ћу га чувати и водио сам рачуна о њему. Много смо га волили и он нас. Сјећам се да смо му дали име Срећко јер је са нама сваки дан дочекивао воз среће и лајао за њим, све до једног дана кад се од старости није пробудио. Зашто ме баба то питаш?

-Знаш ли бабине очи да сам те тај дан преко Срећка научила да све са љубављу чиниш. Да поштујеш свако живе биће и будеш одговоран и пажљив, организован али и да не заборавиш за срећне тренутке какве смо ми имали у нашем винограду.

Све ће проћи. Сви брзи возови оду и поново дођу али не заборави да се у животу зауставиш и поздравиш све оне који путују и журе. Нека иду својим путем, нађи мјеру да ти је потаман и не згрћи ни богатства много. Пуно пара отврдне срце па му није ни до чега више. Не радује се ничему и све му мало. – нагло заћута његова баба па га са тугом погледа и задржа сузе у грлу. Осјетио је да није жељела да га испраћа са сузама већ осмјехом. И сама је говорила да је то воз среће.

Завршио је и колеџ као најбољи стручњак у електроници. Добио је посао у најбољој Енглеској компанији,обишао пола свијета и скоро цијелу Европу. Имао новца да обасипа своју баба Гроздану са поклонима какве никада није виђала, водио је возом неколико пута и кроз прозор су гледали оранице и винограде Србије.

Неколико пута је наилазио на неког дјечака, па неколико њих да му машу али на дјечака и бабу није наишао. Само он је имао посебну привилегију да има такву живу искру која га је учила љубављу и животу.

Баба Гроздана је напунила деведесет година. И даље је у очима имала животну радост коју није дала да се угаси.

Протутњали су толики и толики возови које је испраћала и допраћала и када је Петар отишао. Стајала је и дуго махала брзој машини одлазећи уз тихи уздисај и тугу за њеним унучетом.

Петар је по неколико година знао да не дође. Пресељавао се из града у град из државе у државу.

Као стручњака су га позвали на Нови Зеланд. У конкуренцији најбољих инжињера добио је понуду он и његов пријатељ Бобан.

Када је баба Гроздани рекао да ће бити тамо гдје јој је показивао све оне сочне пашњаке и природна богатства само је рекла

-Све си ми даљи и даљи бабино. Умријет ћу а нећу те се моћи наситити и нагледати.

На те ријечи Петар је заћутао. Гледао је одсутно у баба Грозданино лице по први пут заиста свјестан колико живот и године брзо одмичу. Поготово њене.

Док су сједили у малој кафатерији, Бобан је узбуђено гестикулирао рукама посматрајући љепоту Новог Зеланда на карти пред њима.

Разматрали су услове рада и понуду плате која се истини за вољу,никако не одбија. Петар је помислио да је на кораку до испуњења његових животних планова о којима је као младић у свом селу маштао.

У пар минута се присјетио дјетињства, винограда и баба Грозданиног гројза, пса Срећка и шетње кроз виноград, дугих разговора са његовом бабом са којом се неколико пута возио возом од када је завршио факултет и обасипао је скупим поклонима из разних крајева свијета.

-Све ће проћи. Сви брзи возови оду и поново дођу али не заборави да се у животу зауставиш и поздравиш све оне који путују и журе. Нека иду својим путем, нађи мјеру да ти је потаман и не згрћи ни богатства много. Пуно пара отврдне срце па му није ни до чега више. Не радује се ничему и све му мало. – присјетио се Петар савјета са њихове прве вожње возом.

Погледао је Бобана и нагло рече:

-Овог тренутка сам одлучио да не идем за Нови Зеланд, Бобане – изговорио је полако и пажљиво, посматрајући запрепаштено лице пријатеља који је испијао кафу.

-Не разумијем, шалиш се Петре, рече несигурно Бобан.

-Никада нисам био озбиљнији- мирно рече.

Одлучио сам да послушам савјет моје животне учитељице, зауставим се и поздравим оне који путују даље. Осјетио сам да је сад та мјера која је потаман ,озарено рече Петар.

Не могу даље.

Не иде…

Након неколико неуспјешних Бобанових покушаја да га одврати од „сулуде“идеје коначно одговори

-Да, спреман сам да им платим одштету за раскид уговора. Остајем овде и отворићу своју компанију. Има и овде хлеба под Сунцем нашег неба. Теби пријатељу нека је срећно, бићемо у контакту.

Након те одлуке Петар је осјетио огромну радост и срећу.

Журио је да обавијести своју животну инспирацију, свију учитељицу, његово све.

Док је говорио о својој одлуци, купао се у љепоти баба Грозданиног погледа у коме се простирала срећа свих некадашњих дјечачких дана и година .

Није му ништа рекла као ни први пут. Није му дала благослов за његову одлуку али га није ни одвраћала.

Довољно је он видио на том старачком лицу у неколико тих тренутака док је држао за руке изговарајући све чему га је баба учила.

У наредној години Петар је обавио припреме за отварање његове компаније.

Вратио је одштету Новозеландској компанији и неколико пута разговарао са Бобаном. Није био незадовољан уколико се изузме податак да је већи дио дана трошио на послу, поготово како је постао менаџер готово цијелог сектора, него што је имао слободне тренутке са дјевојком, која му је у међувремену постала вјереница. Живот му се сводио на рад и спавање.

У наредној године је проглашена памдемија новог вируса Сарс 19 – Ковид.

Велика већина земаља је била у потпуној изолацији кад му је позвонио телефон.

Био је то његов пријатељ Бобан.

Звучао је  потиштено због  сазнања да не смије напуштати компанију јер се потписавши уговор,обавезао на трајну лојалност мултинационалној компанији која га је поставила за кључног човјека у врло повјерљивом и тајном космичком програму .

Готово да је могао чути прећутно Бобаново одобравање за одлуку коју је Петар донио оног дана док су опуштено испијали кафу и видјели се последњи пут.

-Хоћемо ли моћи до пруге баба, још мало ће воз- забринуто је гледао у њено уморно лице, плашећи се њене нагле слабости која је трајала већ неколико дана. Упркос томе, њих двоје су руку под руку прошлих неколико дана,полако ишли до пруге а баба је уморно подизала поглед једва се враћајући кући.

-Предложио бих ти да останеш данас кући, нећу ни ја да идем, бићу са тобом, спрема се и киша.

-Ићи ћемо бабино, ићи ћемо, нека виде каквог делију баба има- слабашно се осмјехну гледајући га  посебно пажљиво.

Баба Гроздана је неколико пута одмарала, правећи ситне кораке дуж винограда.

Мускат се размирисао као оног дана када је добио први грозд са рода који му је баба пажљиво одсјекла.

-Видиш бабино, остаје овај чокот за твог делију кога баба неће дочекати. Нека буде као ти, не мора бољи, баба ће бити срећна.

Затетурала се и пала пред гројзем које је обилно родило као што дуго није тако.

Петар је понио у наручју окупан сузама и кишом која је почела падати док је носио ка кући.

У даљини се чуо писак воза који је јурио истог дана.

Данас је са бабом испратио последњи воз за срећу.

Док су му вруће сузе квасиле лице ножићем који је користила за њено гројзе ,убрао је најкрупнији мирисни грозд и ставио у њене руке, док се пољупцима опраштао са њом.

На листовима, пар упорних капи  свјетлуцају попут ситних стаклића из којих се дугá извлачи и оцртава цио један дјечачки живот.

А можда су то сузе рaдоснице баба Грозданиних очију, што је и овај последњи воз испратила са својим делијом, бабиним лијепим делијом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.