Voleo je fotografiju, rakiju i Srbiju
Piše: Mihailo Ješić
Mišu Moldvaja vrsnog fotoreportera „Šterna“ iz Hamburga upoznao sam u zadnjim godinama dvadesetog veka, godinu-dve pred rušenje Miloševića. Bilo je to vreme masovnih demonstracija mitinga i kontramitinga, lupanja u šerpe. Cela zemlja je čekala kada će Milošević pasti, a sa tim ciljem je moćni nemački list poslao „na lice mesta“ svog najboljeg fotografa.
Mihalj Miša Moldvaj je Madjar koji je rodjen u Vojvodini, živeo je i radio u Nemačkoj, oženjen Nemicom, deca mu studirala u Americi, a on voleo fotografiju i – Srbiju. Vrlo rado je prihvatio nalog redakcije i jedne zime se obreo u „Prešernovoj kleti“, čuvenom mestu okupljanja beogradskih novinara, gotovo pored samog ulaza u zgradu „Večernjih novosti“. Tu je bio nezvanični “ kolegijum“ izvestača sa protesta, tu su stizale prve vesti sa terena, a tu se, po tradiciji, najbolje pilo.
Moldvaja sam upoznao prvo veče kada se obreo u ovoj kafani. Mene su znali svi, bio sam dobro obavešten, pa smo se Moldvaj i ja brzo upoznali. Spajala nas je i ljubav prema dobroj rakiji, a gazda, pokojni Vlada Šiptar, je uvek imao dobru kapljicu za prave goste. Mišu sam odmah odveo trasom protestne šetnje, od Filozilofskog fakulteta preko Politike, do RTS-a i Tarazija. I narednih dana smo se intenzivno družili, on je slikao i slao materijal za Nemačku, a uveče smo pili. Kad bi Prešern zatvarao, prešli bi do „Mornara“, „Zore“ i završavali u “ Mažestiku“, gde je spavao.
Brzo smo se i sprijateljili, dolazio je kod mene u Lole Ribara, gde sam stanovao, uvek je bilo mezetluka iz rodnog mi Godovika, kao i dobre rakije. Jedne noći, ostali smo do kasno u foajeu njegovog hotela, kad je počeo da mi se žali.
-Kako da prestanem da pijem, imas li recept, smeta mi ali više smeta mojoj ženi, govorio mi je. – Plasim se, ostaviće me, a to ne želim. Volim je, a imamo i dva zlatna sina.
Ćutao sam malo, onda uzeo času rakije ispred njega i prosuo je u pepeljaru. On je poručio drugu, ja prospem i nju, pa i moju i kazem mu:
-Evo, sad nema rakije, restoran je zatvoren, idi spavaj, a on mi odgovara „pa, u sobi imam mini bar pun pića, popiću sve“.
Rekao sam da za takvu varijantu nemam odgovor. Ne znam da li je sve popio, sutradan je otišao za Hamburg. Nije dolazio dva meseca, tek eto ti ga jednog dana dolazi u „Klet“.
-Ješa, imam strašnu vest za tebe – povikao je.
-Hajde, uz rakiju ću ti ispričati. Moj lekar kod koga idem zbog zavisnosti od alkohola je rekao da si ti obična budala.
Na moje čudjenje, objasnio mi da je krenuo u Hamburgu, kod specijaliste za lečenje od alkohola i da mu je na jednoj od seansi rekao za mene i moj metod lečenje prosipanjem rakije.
-Moj doktor je na te moje samo rekao da sam lud sto sam toliku rakiju prosuo, to je strašan zločin, jer zna koliko je srpska rakija dobra.
Kada se Miša vraćao u Hamburg poslao sam doktoru flasu klekovače iz Bajine Bašte, a on mi je po njemu poslao moj prvi mobilni telefon.
Narednih dana Moldvaj je stvarno manje pio a više radio, pa je „Štern“ imao ekskluzivu sa beogradskih ulica. Jedna od sjajnih slika koju je ovaj list objavio je slika prodavca novina u kiosku ispred Politike. Prodavac Dušan Živković iz “ Štampe“ je reklamirao “ Politiku“ i uzvikivao udarni naslov iz tog lista dok je pored njega prolazilo desetine hiljada strajkača. Nemiri u Ruandi, glasio je naslov, a u uglednom listu ni reči o beogradskim protestima. Nije čudo što su i Politika i kiosk bili zatrpani jajima i kamenjem. Tu je Moldvaj napravio sjajne fotografije.
Dosla je i 2000 godina, Milošević je otišao, a Miša je sve redje dolazio. Štern ga je slao na nova krizna žarišta u svetu, trebale su dobre fotografije , a on je bio najbolji.
Pocetkom 2001. je došao u Beograd, imao je sjajnu reportažu u Rumuniji, u delti Dunava, pa je mene molio da nadjem kola i vozača i da podjem i ja na tu priču. Već smo razradili plan puta, odabrali kafane…
Tu u delti Dunava, koja je ogromna, živelo je jedno pleme do koga nije stiglo ni „C“ od civilizacije. Bili su nepismeni, nisu ni imali školu, ni struju, niti su se mešali sa drugim žiteljima Rumunije. Živeli su baš kao u prvobitnoj rodovskoj zajednici, a Miša je hteo da napravi reportažu o njima. Redakcija nije žalila para samo da dodje do te priče.
Dan uoči polaska Miša me zove i kaže da je put otkazan, da otkažem kola i vozača, da ih platim kao da je sve uradjeno i – da se hitno nadjemo.
Odem do Mažestika i zateknem ga pijanog i gotovo uplakanog.
-Nema samo vojne i ekonomske špijunaže, ima i novinarske – počeo je priču. – Neko je javio kompaniji Sony za tu priču iz delte Dunava i oni su pre par dana odneli tamo 200 mobilnih telefona i poklonili im. Sada urodjenici šetaju po dunavskim vrbacima, love ribu i pričaju mobilnim. U redakciji su odlučili da priča o urodjenicima koji imaju aparat iz 21. veka, nije za njih, već su mi rekli da ujutro sa Surčina prvim letom odem u Afriku u – Ruandu.
Dragog i dobrog čoveka Mihalja Mišu Moldvaja više nisam video. Njegov prijatelj, takodje vrsni fotoreporter Imre Sabo, mi kaže da je dobro, provodi mirne penzionerske dane u Hamburgu. Nema ga čak ni na Fejsbuku, nema ni Viber, pa ga preko prijatelja i pozdravljam.
-Imre, puno pozdravi Mišu.
Dobar čovek, sjajan fotoreporter. Miša Moldvaj.