Видовдан или Ватикан

Пише: Огњен Војводић

Најновија, најперфиднија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнавање самопроглашене “државе Косово“ од државе Ватикан. Православним Србима се предочава како држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега политички и историјски идентитет и интегритет и суверенитет Србије, због чега би требало Срби и држава Србија да буду захвални Ватикану. Уствари у питању је повјесна папска прозелитска пракса подилажења православним народима, војно пораженим од војне евроатлантске алијансе, или у непосредној опасности од евроатлантске и исламске алијансе.

Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске из СФР Југославије, и тиме благословио почетак ратног разарања Југославије. Зато се сваком новом папи сваки хрватски предсједник приликом прославе дана хрватске државности захваљује, „за несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске.“ После Ватикана то је урадила Њемачка, али због њемачког наслеђа изазивача Првог и Другог свјетског рата (злочина против мира), њемачко признавање Хрватске и Словеније и уз подршку атлантске алијансе не би имало морално-политичку снагу без подршке Ватикана као вјерског вође евроатлантске антикомунистичке кампање против „Совјетског Савеза“. Ватикан је тако трећи пут у 20. вијеку повео крижарски рат против православних Срба и предао православни народ суду евроатлантске инквизиције. Данас Србе, сатјеране у ужу Србију, старом језуитском стратегијом, Ватикан подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију, што представља проширену на ужу Србију католичкоусташка стратегија прокламована у Независној држави Хрватској од хрватског министра вјера у вријеме спровођења геноцида над Српским народом у пројекту холокауста: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате.“

21_01_2015_6601316_IMG_7013_03__Copy_ (1)

Наводно непризнавање такозване државе Косово од стране Ватикана је и морално-политичка подршка проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији, оправдање процеса политичких и религиозних евроатлантских интеграција. Према најновијим информацијама, неизјашњавање Ватикана о статусу „државе“ Косово је предложено званичницима Ватикана од српских проевропских црквених и државних званичника после окупације Косова и Метохије, а да се не би прекинула сарадња са Ватиканом као кључним вектором евроатлантских политичких и религиозних интеграција. Такође, и да се после потискивања папизма не би међу Србима појачао утицај руске православне цркве и прекинуо процес и југословенски континуитет католичења православних Срба.

Познавалац политике папског прозелитизма Ватикана, академик Драгољуб Живојиновић, у разговору за новинску агенцију Срна, је о односу Ватикана према самопроглашеној држави Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Франциско опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком чишћења Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру.“

Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја римокатолика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску.“ Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

images8

Косовски бој није био само одсудна одбрана од османског освајача, већ и одбрана отачаства и вјере од католичког кривовјерја и од унијатских ултиматума латинске Европе. Средњовјековна стратегија војно-вјерске европске алијансе није се разликовала од актуелне атлантистичке геополитике. Доктрина свете европске алијансе и свете столице према ваневропским варварским народима била је увијек колонизаторска, посебно према православним народима које посматра као шизматике. Косовски бој није био континуитет католичких крижарских ратова, напротив, већ одбране хришћанства и словенских народа од латинских и османских освајача, од германског глобализма и исламске инвазије на Балкан. Од латинског освајања Јерусалима и Константинопоља, и после пола вијека препуштања османским освајачима, латински и исламски империјализам су у стратешком савезу.

Православље је било, као и данас, препрека успостављању једнополарног папског планетарног патернализма, и свједок папског узурпирања првосвештеничких права и самопроглашења папског примата. Зато је „спасавање“ православних „шизматика“ подразумијевало сва средства „спасења“ која су теолошким теоријима римокатолицизма била оправдана – од подрума Ватикана до јавних ритуалних спаљивања јеретика, као и подстицања номадских исламских племена на освајачке походе на православне народе. Католицизам је користио исламски империјализам да се православно племство и народи присиле на папску унију и европску војну „помоћ“ (данашњи евроамерички интервенционизам), због „османске опасности“, као што данас евроатлантска алијанса користи ислам као притисак на православне и све суверене државе свијета у сврху успостављања једнополарне војно-вјерске глобалне доминације.

У латинско-исламској стратегији напада на православне владаре и народе Босфора и Балкана, у периоду припрема напада на Косово и Метохију, уочи Косовске битке, према границама православног простора Балкана постављен је католички краљ Сигмунд Луксембуршки (1368 – 1437) краљ Угарске и Цар Светог римског царства, маркгроф Бранденбурга, краљ Римљана и краљ Чешке. Краљ Сигмунд је припадао династији Луксембурговаца, био је син цара Карла ИВ. Краљ Сигмунд је нападао босанског српског Краља Стефана Твртка И Котроманића са намјером да круну српског краља преузме германска католичка династија Хермана Цељског. Цар Сигмунд је један од организатора католичког сабора у Констанци (1414-1418) на коме је као противник папизма и римокатолицизма на смрт осуђен Јан Хус спаљивањем на ломачи.

Краљ Стефан Твртко И Котроманић (ћирилично – Тврьтко,) 1338 – 1391, крунисан у манастиру Милешева, над моштима Светог Саве, претпоставља се на празник Светог архиђакона Стефана 1377. године за Краља „Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь“. Као већина владара из српске властеле, Краљ Твртко је покушавао да уједини двије српске средњовековне државе, Босну и Рашку. Папа Урбан В у писму од 14 децембра 1369 пише угарском краљу Лудовику И за Краља Твртка да „иде мрским стопама својих претходника, и подржава и брани јеретике у тим крајевима (Босни), који се са разних страна свијета сливају (у Босну) као у какав смрдљив сливник“. У том периоду папство појачава кампању за покретање крижарских католичких похода на балканске јеретике. Папска и угарска писма програмски указују на босанске јеретике и патарене. Католички Краљ Лудовик И у писму из 1358 године спомиње „јеретике и патарене у нашој краљевини Босни“. У католичкој кампањи на Балкан 1387. године на угарски престо је постављен Сигмунд Луксембуршки, који је напао папске политичке противнике, међу којима су били Краљ Твртко Котроманић и кнез Лазар Хребељановић.

n_74987_1

Кнез Лазар је био принуђен пред Косовску битку да призна власт католичког Краља Сигмунда, то јест под ултиматумом католичке кампање и пред нападима османских освајача, чији би заједнички завојевачки подухват потпуно поразио православну Кнежевину и укинуо сваку државну и вјерску независност. (Деспот Стефан Лазаревић је осветио оца побиједивши војску Сигмунда Луксембуршког у боју код Никопоља као војни савезник Османског Цара Бајазита, после чега је Сигмунд босанску Сребреницу предао на управу деспоту Стефану Лазаревићу и позвао га у ред витозова Златног змаја као организацију отпора османским освајачима, али и прозелитског придобијања за папску унију).

Истом стратегијом је касније Цар Константин XИ Палеолог Драгаш био условљен од латинске алијансе признавањем папског примата за добијање војне помоћи у одбрани од османских освајача. Када је Цариград 1453. године потпао под османску опсаду, пошто је православно Источно римско царство претходно ослабљено полувјековном латинском окупацијом Константинопоља, европска алијанса је војну помоћ Цару Константину XИ условила признавањем папског примата. Цар је под отоманском опсадом Цариграда, да би сачувао Град од освајања и народ од покоља, потписао одређене папске услове надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под опсадом је дошло онолико латинских витезова колико је било потребно да заштите Цара од побуне противника уније, православног народа, свештенства и властеле. Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили Град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. Цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су у протестним литијама узвикивали: Боље турски турбан, него папска тијара.

Османска окупаторска власт је била мање зло према православљу од римокатолицизма, јер под папизмом православље нигдје није преживјело. Патријарх јерусалимске патријаршије је имао одређена права под муслиманском окупацијом, али када су Латини освојили Јерусалим и формирали крсташко краљевство у Палестини, патријарх је морао да напусти град. Када је српски народ, предвођен патријархом Арсенијем Чарнојевићем, бјежећи од османске освете јер су подржали војну интервенцију европске алијансе на територији под османском окупацијом, ступио на територију римокатоличке царевине, над њим је спровођен прозелитски притисак и прелазак у католицизам је био услов за омогућавање основних животних потреба.

Такође, повод Кримском рату 1853 -1856. у коме је европска алијанса са Турском напала Царску Русију, који представља окосницу савремене евро-исламске стратегије, био је вјерски сукоб папизма и православља око права службе и старјешинства над Христовим Гробом, а не сукоб са исламом.

papa-rugova

Политичкој манипулацији по правилу претходи манипулисање на нивоу архетипске и вјерске свијести народа и спровођење својеврсног историјског инжењеринга. Као што је српском народу сто година југословенства учитавано преиначено предање Косовског завјета по коме су се средњовјековни српски витезови жртвовали у одбрану Европе, да би спасили ватиканске ломаче „хришћанске“ Европе и да би опстао папизам у Риму. Популарна представа о Србима као браниоцима европске цивилизације од азијатских хорди дио је пропаганде колонијалне кампање у програму европских интеграција, умотане у миље англосаксонског епа, која и после НАТО напада на српски народ и окупације дјелова српске отаџбине, и данас налази присталице међу Србима.

У одређеним политичким околностима, потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати као попуштање пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, али потписивање пакта са папом представља одрицање и духовне суверености, добровољно признавање папског патернализма као персонификације евроатлантског екуменизма, што је погубније од пристанка на војну окупацију. Залог ослобођења од војне окупације је очување духовне слободе и суверености, то јест вјерског и повјесног права на ослобођење отачаства и после дуговјековне окупације. Признавање ауторитета папства увијек подразумијева пристајање на политичко и религиозно подаништво, то јест на добровољно одрицање од ослобођења од окупације. Учлањењем у унију народа и држава папског пастирског похођења признаје се политичко и етичко право католичком клерикалном колонијализму и евроатлантском војно-вјерском интервенционизму.

Као некада тако и данас, када држава Ватикан даје некоме неко право то су увијек колонијално право и духовни данајски дарови, посебно православнима, које католички колонијализам програмски настоји конвертирати у католицизам. На политичком плану, такав приступ данас можемо пратити кроз однос државника Србије према званичницима самопроглашене „државе Косово“ – када државници Србије због европских „данајских дарова“ праве споразуме са ‘косовским’ званичницима и тиме им признају државни легитимитет, а Србији одричу политичко и повјесно право повратка на своју територију и ослобађања отачаства од окупације.

Огњен Војводић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.