Вечна и поносна Република Српска

Пише: Александар Стојановић

Вјековна жеља и идеја, постојање и бивствовање српског народа у Босни и Херцеговини након страдања, сужњег живота прво под Турцима, па надаље Аустроугарима, усташама и новоосманлијама, та жеља своје небеске висине достигла је у овај дан прије 29 година. Скупштина српског народа у БиХ тог 9. јануара 1992. године у Сарајеву донијела је Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. Тако тај Свети Стефан постаде слава над славама, историја је добила своју потврду, а свако страдање доби смисао јер је свака седмовјековна жртва српска уграђена је у њен темељ. И како велики Матија Бећковић рече, „још се не зна да ли је Свети Стефан изабрао Републику Српску или је Република Српска изабрала Светог Стефана“.

Протеклих 29 година било је тешко, скоро једнако као и оне деценије прије настанка Српске. Оно што нису успјели да добију у рату, многи су покушавали Српској да одузму у миру. Кроз институцију намјесника међународне заједнице отимане су надлежности, осакаћен Дејтонски мировни споразум, а Уставни суд БиХ стављен доносио је идеолошки обојене, а не правне пресуде којима се дотло дотле да се овај дан прогласи неуставним, јер „вријеђа осјећаје друга два конститувна народа“, тобож што је Дан републике у дан великог свеца Светог Стефана. Размишљајући логиком судија Уставног суда и СДА, требало би поништити и Дејтонски споразум, односно поништити мир, јер је документ потписан 21. новембра, на Светог Архангела Михаила – Аранђелов дан?!

Ипак, и поред свих тих апсурдних покушаја отимања идентитета, Српска је кроз ових 29 година функционисала као држава, иако формално нема такав статус. И ту се опет враћамо оном појму „институција“. Српски народ у БиХ има своје институције и ту лежи њена државност, њен нуклеус који отклања бојазан од самосталности. То је највећа тековина одбрамбено-отаџбинског рата српског народа.

Међутим, када говоримо о институцијама, поука овог, али и сваког претходног и будућег рођендана треба да буде да су оне опстале дуже од прве Југославије искључиво и само због народа. Од највеће важности је да оне постану мјесто сабирања, саборности и јединства српског народа у БиХ, али и региону. Оне никако не смију да се освајају, да се око њих јагми и да постану средство задовољавања ниски, политикантских интереса. Институције су народ, оне су трајни израз његове воље, највећи аманет погинулих и оних који су за Српску дали своју крв. Оне нису појединац, институција не може да буде појединац.

Док год се опстанак Српске не веже за опстанак привремених гарнитура, одређених политичких опција, до тада ће она трајати. Док год је она, а не власт, највиши интерес, не треба да страхујемо да ће неко да отме историју, истину и правду. Тога се може само одрећи. У овим одсутним тренуцима најважније је да одбацимо ону побуду „да комшији цркне крава“. Како је Бећковић рекао: „Не тражите хљеба преко Републике Српске“.

Република Српска данас је на вјетрометини глобалних и чаршијских интереса и идеологија, трн у оку новокомпонованим народима, на удару неоосманиста и неофашиста. У тренутку када се изопачене намјере повампирују кроз квазиграђанске опције, упаковане у целофан толеранције и партијске невладине организације чији чланови сикћу и кидишу на све што има предзнак српског и православног, Српска данас, баш као и прије 29 година, стоји као бедем и на првој линији одбране српске части. Република Српска је сигурна лука у немирним временима, светионик слободе и чувар традиције.

Крвљу натопљена, животима одбрањена, у срцу велика Српска Република. Некад пољуљана, изнутра и споља, али никад на кољенима. Увијек поносна и стасита. Уз заступништво њеног чува, Светог архиђакона Стефана пред Богом и људима вјечна и јака! Срећан рођендан, на многаја љета Републико Српска!

Извор: Ин4С

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.