Ujediniteljka majki i povratnika u Srbiju
Kroz brojne aktivnosti koje je interesuju, konsultantkinju za odnose s javnošću i instruktorku javnog nastupa, Jovanu Ružićić (34), još od tinejdžerskih dana vodi uverenje da svako od nas može da menja svet oko sebe i da, čak i problemi na tom putu mogu da posluže kao pozitivno iskustvo. Vremenom, sazrevajući, shvatala je da svoja interesovanja treba da fokusira na nekoliko polja, pa su se iz njene kreativnosti i svestranosti iskristalisale dve ideje. Pretočila ih je u nevladinu organizaciju Centar za mame i neformalnu mrežu povratnika Repats.
Tim Centra za mame radi na boljitku cele zemlje i Jovana smatra da, ako mame ne budu diskriminisane neće biti ni drugi kao i da će, ako mame ostvare svoja prava, to moći i ostali. U njihovim aktivnostima do sada je učestvovalo oko 10.000 majki, a organizaciju čini 16 volonterki i volontera – koji imaju posao, porodicu, decu i koje žele da preuzmu odgovornost u nameri da svet oko nas bude bolji. Već dve i po godine Centar mejlom daje besplatne pravne savete o Zakonu o radu i majčinstvu, majkama i trudnicama koje nisu sigurne kako da ostvare svoja prava iz radnog odnosa.
– Na našem Bazaru mama preduzetnica koji će po treći put biti održan 13. decembra u centru Big u Novom Sadu, dvadesetak mama – preduzetnica predstaviće svoja preduzeća i proizvode i razmeniti iskustva sa posetiocima – priča mi Jovana i dodaje da u Centru organizuju besplatne radionice.
– Nažalost, za sada to radimo samo u Beogradu, ali možda baš ovim intervjuom motivišemo žene da uz našu podršku u svom gradu pokrenu inicijativu. Sproveli smo kampanju P(b)ravo za mame, sa udruženjima Srbija u pokretu i Roditelj, a 250 mama pričalo je sa 250 poslanika. Time se zalažemo za izmenu Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom – da plata porodilja koju plaća država ide na račun porodilje. Pokrećemo i međunarodnu standardizaciju „family friendly“, kompanija u Srbiji čija je politika prilagođena razvoju zaposlenih u pogledu porodice – objasnila je.
Jovana je rođena u Pančevu, odrasla u Beogradu, a većim delom se školovala u Americi, gde je živela 11 godina. Završila je osnovne studije žurnalistike i psihologije na Florida Atlantik Univerzitetu (Florida Atlantic University), a zatim magistrirala odnose sa javnošću i specijalizirala na međunarodnom razvoju na Mičigen Stejt Univerzitetu (Michigan State University). Tri godine je radila kao PR menadžer zelene američke nevladine organizacije Environmental working group, a onda šest meseci volontirala u Indiji za nevladinu organizaciju koja radi sa decom sa poremećajem u učenju. U Srbiju se vratila početkom 2010. godine.
– Obišla sam 56 zemalja, svuda sam se osećala kao kod kuće, ali u Srbiji za nijansu više. Volontirajući u indijskom selu, čitala sam tekst u Njujork tajmsu o Indusima koji bi se, nakon života u zapadnom svetu, vraćali u Indiju sa željom da nešto učine za svoju zemlju. Nailazili su na zatvorena vrata, podsmevanje zajednice i komentare: „Da si nešto vredeo, ne bi se vratio“. Nisam pogrešila kada sam pomislila da i meni može isto da se desi (smeh). Palo mi je na pamet da bi bilo dobro da imam oko sebe grupu ljudi koji neće misliti da sam „blago ćaknuta“ i koji su se takođe vratili u Srbiju sa željom da pomognu. Otvorila sam grupu na fejsbuku Repats i pozvala troje povratnika. Od tada se sastajemo jednom mesečno i imamo blizu 1.100 članova.
Jovana i njen životni partner Andrija žive u Beogradu i ne razmišljaju o preseljenju u inostranstvo. Kada ga je po povratku u Srbiju pitala zbog čega kao inženjer elektrotehnike i programer nije otišao „preko“, Andrija ju je osvojio jednostavnom rečenicom – „da ovde ima sve što mu treba“.
– Zaljubila sam se! Mnogo mi se dopalo to što je vredan i zadovoljan čovek koji je u Srbiji stvorio život koji sada delimo. Videla sam nezadovoljstvo sa svih strana, ljudi su govorili da im je Srbija kriva za sve i da nema gore zemlje od ove. Mislim da samo nisu dovoljno putovali i videli i druge države. Srbija je daleko od idealne zemlje, ali važno je shvatiti da to ne postoji i da svaka država ima svoje pozitivne i negativne strane. U meni je ipak prevagnulo ono lepo u Srbiji. Danas, jedina razmišljanja u smislu premeštanja, imamo u pogledu romantične slike života na selu. Iako smo poslovno vezani za Beograd, maštamo o tome kako bi bilo lepo da jednog dana živimo na čistom vazduhu i da nam automobili ne prolaze ispod prozora.
Jovana dosta radi, mnogo putuje, do sada je upoznala na desetine hiljada ljudi i uvek ima osmeh na licu.
– Svuda se bolje živi uz osmeh, ne samo u Srbiji. Život bez osmeha nije moguć. Ljudi se žale na neljubaznost, ali meni se to nije desilo, verovatno jer svuda ulazim sa osmehom – rekla mi je moja sagovornica.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
Foto: Srđan Plavšić, privatni album