Учитељи јунаци у Великом рату

Око 300 учитеља дошло је у Скопље у Ђачки батаљон. Неки су тек били завршили учитељску школу, неки су имали две-три године учитељске службе. Учитељи су представљали посебан тип ђака редова.

Током школовања васпитавани су за крупну мисију у народу – да буду борци, мисионари, да служе народу у духу највиших етичких идеја: слободе, истине, правичности.

Учитељска генерација је живела с народом и за народ. Преживљавала је у обичном животу његове невоље, тегобе, али и радости и надања. Зато су учитељи лако водили водове и чете. Нико од њих није пошао у рат да убија, већ да умире. Они су пошли у рат да се жртвују.

На фронту су били јунаци, код њих није било кукавица. Били су први у јуришу, последњи у одступању. И плашљиве војнике су чинили храбрим јер је лични пример био најбоље васпитно средство. Пошто је било у војсци доста неписмених војника, учитељи су, дању у резерви, настојали да их описмене.

Тако су неписмени војници полако улазили у један нови свет, за њих дотле непознат – свет писане и штампане речи. Многи су својој фамилији својеручно написали прва писма захваљујући раду са учитељима за време затишја на фронту.

Текст и фотографија (Споменик на Рајцу): Мира Библиотекарка Којић