Милешевско чудо
Фреске у Милешеви су старије од дела Ђота, Леонарда, браће ван Ајк, Ел Грека или Веласкеза… Па и кад су се појавили ти гиганти светске уметности и њихова ремек-дела, лепоту Милешевске Богородице и Белог Анђела нико није превазишао…
Ми, данашњи Срби, наследници земље Немањића, наследници Светог Саве, чији свети лик, како кажу, најсличнији оном какав је у животу био, вековима, са Милешевског зида, бди над нама, тога, чини ми се, нисмо свесни…
Јер, да јесмо – не бисмо патили од комплекса ниже вредности гледајући према западним “културним и просвећеним” народима, покушавајући да им се додворимо и докажемо да нисмо “барбари”, молећи, на коленима, да нас некако приме тамо, код себе, у то “цивилизовано европско друштво”, којем, по својој култури, људским правима и ко-зна-још-чему, нисмо дорасли…
У исто време, ова трагикомична боранија око нас покушава да ишчачка, фалсификује, измисли или једноставно украде доказе својих корена, културе и идентитета… У 21. веку они траже себи адекватно име народа, државе, језика и цркве?!
Истовремено, исти тај „цивилизовани“ запад, који је давно заборавио на Христа и себи за главно божанство узео бога Мамона, „на наше очи“, од овоземаљског, божјом руком створеног света, покушава да направи пакао.
“Лепота ће спасити свет!” – те чувене речи великог писца некако вам саме, непозване, долазе и добијају смисао док гледате у те прелепе очи, у манастиру Милешева…
Треба само веровати! Веровати у ЧУДО!
Замишљам тог непознатог мајстора чија је рука насликала Белог Анђела… Замишљам како је тада, у 13-ом веку, док је радио, могла да изгледа идеја да ће тај лик, те прелепе, неземаљске очи, тај његов Анђео, осам векова касније, да полети преко земљине кугле, као што је полетео у првом преносу сателитског сигнала од Европе ка Америци, 1962. године!
Осврт: Владан Јевтић
