У хрватској серији историја Дубровника без Срба
Хрватска државна телевизија наставља да производи псеудо-историјске филмове и серије, са очигледном идејом да лажи поновљене у бескрај морају на крају постати истина. Најновија серија те продукције приказује историју Дубровника која се никада није десила.
У једној од епизода „обрађене“ су две значајне личности , једна је Руђер Бошковић, а друга Марин Држић.
Преци Руђера Бошковића по оцу су били српска властела, познати као Поткравићи или Покрајчићи. У Поповом Пољу, у селу Орахову разгранали су се као Бошковићи. Руђеров отац Никола, син Бошка Бошковића и Дамјане, у Дубровнику се бавио трговином.
Ту ожени девојку чији је отац дошао из данашње Италије. Никола се много интересовао за српску историју и на својим путовањима кроз српске земље под турском влашћу често слушао гусларе и обилазио манастире. Тако је Никола Бошковић, на наговор тројице италијанских пријатеља, који су издавали књигу у осам свезака Илирикум сакрум, саставио опис својих путовања по Србији, под насловом Старорашка сећања.
Руђер се читав живот дописивао са сестром Аницом и братом Божом, кога је стално подстицао да истрајно трага за њиховим породичним грбом. Али без обзира на те непобитне чињенице писац Старорашких сећања и Италијанка постају родитељи великог хрватског научника – Хрвата?! Ненаучнофантастична епизода у серији се наставља приказом живота и рада чувеног „хрватског“ комедиографа и „Хрвата“ Марина Држића.
Добро, ако је Руђер Бошковић неХрват, како знамо да Марин Држић то није или да пак јесте. Даћу само један пример. Комедија Дундо Мароје играна је у Дубровнику тачно половином шеснаестог века. Њена радња је позната данашњој публици али оно што се често намерно превиђа је сама Држићева подела или што би млади данас рекли – кастинг. Главни ликови су наравно Дубровчани, али појављују се и три странца, чији је задатак да буду смешни, јер, странци су увек смешни. То су Јевреј, Немац и Хрват. Држићева подела је и пророчка јер је Хрват слуга Немца који се и зове Немац (Тудешко). А Хрват има име, сходно изгледу, Гулисав. Будући да је сав исцепан, огуљен, у ритама.
Називати ренесансне и барокне Дубровчане Хрватима је заиста смешно. Трагикомично. Узмимо пример познатих старогрчких филозофа. Они су, гле чуда, живели у великом броју изван данашње Грчке. Упркос нетрпељивости између Грка и Турака, још се није чуло да су Талес, Хераклит или Херодот Турци. Исто важи и за Емпедокла, Зенона и Архимеда. Јесу ли они Италијани? Наравно да нису. Али нашим суседима је стид непостојећа особина.
Ово су Аустроуграски статистички подаци с краја деветнаестог века. Из 1890. године о Дубровнику. У самом граду постоји 6405 римокатолика и 515 православаца. Посебно је занимљив податак о језику односно говору у кући. Српски говори 5823 Дубровчана, италијански 677, маџарски 384, немачки 263, чешки 48, словенски 19 и пољски 6. Хрватски у подацима не постоји.
