Тужно подсећање на још тужнију прошлост

Човек може да се нађе у центру неког догађања сасвим случајно. То се, 17. јуна (јуче) десило мени док сам пролазио преко Тјентишта, где сам се затекао у епицентру обележавања осадсетогодишњице битке на Сутјесци.

На стотине аутобуса и аутомобила. Хиљаде људи са пионирским марамама и титовкама, тробојкама са звездом, званичним црногорским заставама, једном босанском и једном шаховницом… Да није тих застава новоствирених држава, помислио бих да сам у неком времрплову, и доба када су нас децу водили да кличемо и машемо Титу. Пут је закрчен, чујем Словенце, из Шкофје Локе, видим регистрације из Макарске, Ријеке… Највише је Црногораца. Уз државне црногорске заставе носе Брозове слике и слике Саве Ковачевића!

Петом офанзивом називана је у југословенској историјографији операција Шварц (нем. Fall Schwarz, „Случај Црно“) немачких трупа у лето 1943. године. Циљ ове операције било је разбијање група отпора, како актуелног, тако и потенцијалног, и чврсто поседање јадранског залеђа, што је добило на важности наступањем Савезника у Средоземљу. Прво су се удари нашли четници, па онда и партизани.

У школи су нас учили да су Броз и партизани 15. и 16. јуна 1943. извојевали велуку победу на Сутјесци, где су разбили непријатељски обруч. У тој бици, партизани су жртвовали своје рањенике и тифусаре и имали око 7.000 погинулих. Немци су имали око 900, Италијани око 250 и усташе око 100 погинулих.

На крају, осећај је крајње тужан у разореном и запусталом нациоалном парку, где је ваљда обновљен само меморијални споменик, све је личило на бал вампира. Ношење застава државе која се у крви распала, и комунистичких и титоистичких обележја због којих смо толико испаштали и живели у једноумљу, тужно је подсећање на још тужнију прошлост!

Забележио: Предраг Т. Савић, адвокат и писац