Туђманизација Црне горе
Пише: Мишо Вујовић
Туђман није скривао свој нацистички план да очисти Хрватску од Срба.
“За државу ништа није десет, двадесет па и сто тисућа”.
План “лустрације Срба”, остварен је у целости, прогоном, тортурама, асимилацијом.
“Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак дијела Срба у Хрватску, како би онемогућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак НДХ и да не жели ни једног Србина. Ријешили смо српско питање и Срба више неће бити 12% и 6% Југославена колико их је било. А 3% колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу”
Као рационалан политичар, Ђукановић ће настојати да претњама примора цркву на уступке, свестан да ће се, уколико подлегне тим уценама митрополит Јоасникије суочити и са својим опстанком на Цетињу, што би за Ђукановића представљало капиталну победу у већ увелико објављеном рату цркви.
Изјаве да ће митрополит Јоаникије сносити одговорност за евентуалне трагичне последице, због дивљања његових присташа, наоружаних хладним и ватреним оружјем,пиротехником, гас маскама и кокаином, јасно говори да црногорски Туђман има сличне намере, наравно теже оствариве уколико се не умеша НАТО, као и његов почивши колега из Хрватске.
Оснивањем комитских формација, сада можемо рећи, партијске војске ДПС-а, по угледу на Павелићеве усташе састављене од најекстремнијих патолошких личности, црногорски Туђман се ослања на лојалност једног дела полиције, чији је задатак да спречи ефикасно деловање снага реда у случају евентуалних немира.
Обрачун са грађанима српске националности судећи по најновијим изјавама, Ђукановића и његових јастребова, поприма размере нацизма.
Оптужбе за издају Црне Горе, увредљиве квалификације о посрбицама, слугама интереса друге државе, Вучићеве вуцибатине, само су увертира у атмосферу линча за све грађане чија идентитеска доследност одолева константним притисцима и до сада се огледала кроз разне видове дискриминације и кршења људских права.
Концепт савремене Црне Горе, настале на кријумчарењу дувана, алкохола и разних опијата, подразумева, мало хуманије етничко чишћење од хрватског, али ће ефекат бити сличан.Ђукановић се на позорници криза, конфликта и апсурда савршено сналази, феноменално заобилазећи многе политичке замке – успевајући да из губитничке позиције изађе још јачи, чак и у тренуцима окретања леђа претходним становиштима. Таквих заокрета, без последица, било је на претек.
Најновија “одбрана” митрополије није само тестирање спремности владе да се супростави насиљу, цркве да ли ће се повући и на крају генерална проба регрутације сопствених присталица за већ најављено рушење владе и коначан обрачун са “издајницима и изродима”.
Као што је некада био поносан црногорску историју и српско порекло, тако данас спрема уклањање свести о аутентичном идентитету и припадности изворне Црне Горе српском бићу.
Данас се, надахнут Дрљевићем, Штедимлијом, Шуфлајем, Старчевичем дичи односима са Хрватском настојећи да имплементира Туђманову стратегију спржене земље на којој су живели Срби, у то време максимално подржани од стране Милошевићевог пулена – Мила Ђукановића, чије метаморфозе, лагано стижу на наплату.
Митрополит Јоаникије је већ начионио уступке што је Ђукановићеве јастребове разгоропадило да јавно траже од полиције отказивање послушности у заштити Цетињског манастира.
Митрополит би даљим компромисима – евентуалним пристанком да се не рукоположи у својој кући додатно искомпликовао сопствени положај, чега је свестан и главни креатор хаоса, чији “самртнички” ропац прети да угрози највећу вредност, а то је мир.
А мир са нечастивим није лако склопити.
