Светињу српског Гауде срушила Брозова завист

Нова сазнања о градњи и рушењу православног храма на Вису, бисера српско-византијског стила,  архитектонски оригиналног правца

Пише: Предраг Савић,  адвоакт и писац

Чињеница да је  у периоду између два светска рата на очаравајућем по  својој лепоти острву Вису настао јединствен православни покрет, којем су приступили римокатолици – тежаци и сељаци   враћајући  се вери  својих предака и даље  је предмет  разних историјских, социолошких  и других анализа и истраживања. То занимање и енигму појачава и чињеница да је из иедолошких  и ниских побуда срушен вишки праволсавни  храм Ћирила и Методија,  репрезентативни пример стваралаштва јединственог и магичног архитекте Момира Коруновић, кога називају српским Гаудијем.  Коруновић је од 1919. године био и уредник  соклолског гласила „Душан Силни“.

Momir Korunović – srpski Gaudi | Ko je bio...
Српски Гауди: Момир Коруновић био је велики архитекта, градитељ цркви и соколских домова

Приликом   промоције првог  издања Госпоара „Мата Грацића …“ у Народној библиотеци  Требиња, поједини интелектуалци из Удружења „Ћирилица“ интересовали су се зашто у књизи нема помена да су Срби римокатолици  из Дубровника, нарочито, они окупљени око Народне радикалне странке, имали  велик у утицај на одлуку да  се најмање сто  породица са преко 300 својих чланова  врати старој вери .

Касније наилазимо на податак који историчар Грга Новак, аутора једне од  вишких „повјести“, да је тада чак 180  „ оточких обитељи“ прешло на православље .

У том тренутку знали смо  да је др Мато Грацић, био велики  поборник  радикала, и да је  на основу  сећања  његових  потомака из  фамилије Рељић, био активан члан  НРС .

Без  иакве сумње,  др Мато Грацић и његови Срби на Приморју  већински су се  определили, после Првог светског рата и Уједињења,  за радикалну странку. Зато се Српска народна странка на Приморју (једно време владајућа странка у ДУбровнику) ујединила са Народном Радикалном странком.

Захваљући Народној  радикалној странци, али а соколском покрету, успостављена и веза између Срба римоклатолика из  Дубровника и Вишана, становника наудаљенијег настањеног острва у  Јадрану . Наиме, 1925. године  дошло је  до пропасти Земљорадничке странке, која се  ујединила Хрватском сељачком странком.  Поптпору за даљу  причу  проналазимоа и у студији „Примјер прагматизма: пријелаз вишких тежака на православну вјеру  између два светска  рата“, коју је издао Завод за хриватску повјест,  2008. године, а коју је потписао аутор Горан Младинео.   Део чланова Земљорадничке задруге  окупљених око Ивана Руљанчића, народног трибуна са Виса, није  прихватили ту одлуку. Револтирани  прешли  су уз  подршку некадашњих лидера Српске народне странке на Приморју у редове Народне радикалне странке.

Био је  то зачетак њихове   одлуке за прелазак у православље  и за градњу  цркве Светог Медодија и Ћирила , за коју пројекат направио  познати београдски архитекта Момир Коруновић. Новац за градњу овог  репрезентативног храма  у износу од 500.000 тадашњих динара прикупљен од добровољних  прилога из свих  градова тадашње  Југославије и то у рекородном року. Значајан допринос која је била прави острвски бисер дали  су   и дубровачки соколи чије  први старешина био др Мато Грацић. Архитекта Коруновић је био велики  пријатељ дубровачких сокола, а с многима од њих је нераскидиве везе успоставио током студија у  Прагу. Коруновић је и сам  био  истакнути члан панславенске организације Сокола и старешина београдског Соколског друштва „Матица“. Аутор је  тридесетак соколских домова у Србији и  двадесетак цркава.

Био је и инспектор Архитектонског одељења Министарства грађевина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Остао је упамћен као зачетник савременог српско-византијског стила, који је једини архитектонски оригинални стил који је настао на овим просторима. Назван српски Гауди,  јер је пројектовао неке од најлепших београдских зграда и православну цркву у Љубљани, затим цркву-пирг Светог Јована Владимира у манастиру Светог Наума у Охриду, као и у Београду, цркву Свете Петке на Калемегдану…

Црква на Вису била је понос српског Гаудија. Изграђена на најлепшем месту, на катастарској  парцели званој Равница, на средишту оствра. Плац за изградњу овог  храма  донирао је Иван Руљанчић, који је постао и начелних Вишке општине и  председник Српске православне  црквене општине.

О градњи и потоњем  рушењу тог велелепног храма Српске праволсавне цркве на Вису због доласка Јосипа Броза Тита и изградње комунистичког споменика, њему у част, на  промоцији књиге „Госпар Мато Грацић…“  у Београду  говорио је уважени историчар из Љубљане Никола Милованчев. Он је том приликом, као човек, који се дуги низ година бави Србима у Приморју, потврдио наводе из текста који следи, истичући како се рушењу цркве противио Александар Ранковић. Броз је, међутим, био неумољив у намери да избрише и последњи траг правослвља на овом острву, рекао је Милованчев.

GRAD VIS: SJEĆANJA DUGOGODIŠNJEG ŽUPNIKA – Kroz Samariju – Blog posvećen  temama i pitanjima koja dolaze iz kršćanskih usmjerenja
Некада понос Виса: Српска црква освећена је 1933, преживела је Павелића, али није Броза

Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ – прелазио у православље. На Скупштини у Вису, одржаној 1925. године донета је одлука о преласку на православље. Српска православна парохија службено је утемељена на Вису 1. јула 1926. године, а први парох био је Станко Ивановић, некадашњи ректор Цетињске  богословијем  кога је, након смрти 1927. године наследио Стеван Јавор.

Хрватска штампа је писала да је до промене вере межу Вишанима дошло из  чисто материјалних  разлога проузрокованих аграрном реформом и сукоба  са остарелим вишким жупником Силвестером Боначићем.  „Држава“ лист далматинских  радикала објавио  је  23. јануара 1926. године писмо Ивана Руљанчића  који је у  име „Одбора Прелазника на Православље“ у први палан  ставио  „чежњу и љубав према браћи Србима“ и „вери предака“.

Радикили су на Вису победили на локалниом изборима 1926. годин , а одмах су ојачане или формиране нове друштвене организације  попут: „Југосокола“, „Стрељачке дружине“; „Зоре“,  „Народне одбране“ , Спорстксог друштва „Јадран“ и „Тежачке слоге“.  Хрватска штампа оптужила је ова друштва  да  су основана са циљем да учрсте радикалску власт. Чињеница да су ове органиазције формиране по угледу на бројана дубровачке српска удружеења  и да су заиста били под контролом православаца – радикала  и начелника Руљанчића.  Она су биле доказ да је православни покрет на Вису имао  завидну подршку и да је био  добро организован и  популаран мећу острвљанима.

Православци на Вису - ПореклоЛитургије су се у почетку служиле у приземљу једне приватне куће, а 1931.године покренута је иницијатива за градњу цркве. Црква је грађена током 1932. и 1933. године у српско-византијском стилу. Освећење тог  репрезентативног храма извршио је епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) 12. новембра 1933.године, посветивши храм св. Кирилу и Методију уз саслужење мостарског епсикопа Станковића, још 37 православних  свештеника и три ђакона.

О овом догађају писале су и новине „Време“ у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће: „Отац је сину увијек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…“

Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих вјерника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу. Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом делу државе, а Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извјештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи: „Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вјере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим местима“.

На локалним изборима 1936. године на  Вису је победила ХСС , а нови  начелник постао је адвокат Иванко Фаролфи,  један од  екстремиста из још доба  страначке владавине Стјепана Радића,  што  била најава нових бурних  времена и напада на православце!

Међуверске тензије кулминирале су у први прави инцидент у лето 1937. године. Католичко становништво Виса, организовано од свога свештенства, спречило је групу православних Чеха да посети острво и новоподигнути храм. Групу је предводио лично свети епископ Горазд (Павлик). Православно испољавање засметало је челним људима Сплитске надбискупије који су учинили све да се чешким православцима не допусти ни излетнички боравак у Далмацији.

О овом немилом догађају дознајемо из рукописне заоставштине Стевана Роце (Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8). Још више сликовитих детаља има у тексту – мемоару Душана Глумца „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979).

Православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посете манастир Раваницу где би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године изнајмљеном лађом од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. На острву је летовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог Завета Душаном Глумцем.

Брод се приближавао луци, где је добродошлицу чешком архијереју и његовим сапутницима, припремио хор београдских студената извођењем црквене песме. Са православне цркве која је близу пристаништа звонила су звона. У окупљеној маси света појавила се „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ (Д. Глумац, наведено дело). Демонстрантима је давао подршку дон Паво Томић. Према Роцином сведочењу, римокатоличких свештеника је било више.

Pravoslavna crkva na Visu, koju su komunisti srušili 1963. | Vidovdan |  Srpska tradicija i nacionalni interes

Брод је био спречен да пристане. Фанатизована маса је узвикивала: „Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица! Живила независна Хрватска!“ (Архив САНУ, бр. 10078, стр. 78). Са дока су летеле каменице, претило се моткама и надаље су се узвикивале пароле мржње. На Вису је био срески начелник са четом жандара задуженом да спречава изгреде мачековаца. Њихова реакција је била закаснела, „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања лађе. Капетан је покушао да оплови острво и искрца људе на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили натраг у Сплит.

Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Човек задужен за пристајање бродова био је бачен у море, а неки су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву у Вису.

На мети су остали студенти са професором Душаном Глумцем. Професор је био нападнут пролазећи поред кафане „Хрватски дом“ у којој су изгредници седели и пили пиво са среским начелником. Избегавши бачену криглу, професор је остао присебан и упутио је представнику локалних власти следеће речи: „Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“ (Д. Глумац, наведено дело).

Ствар је заташкана. Кнез Павле је био упознат са инцидентима, али се срески начелник оправдао пред њим убедивши га да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. О случају новине нису писале да се не би још више продубљивала међуверска мржња.

Још црњи дани  за вишке православце наступају по оснивању Бановине Хрватске. Хрватски екстемисти  прво се у претукли капелника солколске музеке, а онда и председника  православне црквене општине Ивана Руљанчића. Када су саоколи 1939. године најавили свој редовни слет испред Коруновићевог архиктонског бисера и једне од најлепших грађевина на острву,  хрватски екстремисти су преко ноћи преорали цео трг, зван Равница,  испред цркве Ћирила и Методија.

Последњи континуаринаи верски обреди у цркви на Вису забележени су у новембру 1941. године. Италијанске окупаторске власти протерале су у Задар вишког пароха  архимандита Данила Букоровића.  Архимандрит Букоровић страдао је  под поприлично сумнњивим околностима приликом једног од савезничких  бомбардовања Задра . Вишка парохија стављена је формално у надлежност сплитског намесништва, али црква на Вису отварана је само спорадично да би се задовољиле потребе појединих верника.  На крају 1944. године је оштећена у немачком бомбардовању.

Синод СПЦ је 1. септембра 1947. године писао државној комисији за верска питања да су их припадници црквене општине са Виса обавестили о намери власти да сруше цркву св. Кирила и Методија и да на њеном месту подигну партизански споменик. Синод, такође, пише о прогону православних верника.

Могуће да  би ова богомоља и уједно ретко значајно културно- историјско здање на Вису и опстало да није било пеха да се Јоспи Броз Тито   1944. године,  смести на овом најудаљенијем насељеном оствру, и то са својом камарилом званом – Врховни штаб.

Операцијом Коњички скок Немци су у мају 1944. године планирали да ваздушним десантом на Дрвар униште или заробе Јоасипа Броза  Тита. Десант који је изведен 25. маја 1944. није Немцима донео очекиване резултате . Једини плен им је била Брозова кицошка маршалска униформа. После тога, уз помоћ савезника, Тито и највише руководство НОВЈ прелазе на Вис, и то преко Италије.

Совјетским авионом из Купрешког поља за Бари, 4. јуна 1944. године, одлетели су маршал Тито, група чланова ЦК КПЈ, Врховног штаба НОВЈ, НКОЈ-а и Председништва АВНОЈ-а, као и чланови совјетске и америчке војне мисије. Авионом је управљао гардијски мајор Црвене армије Александар Сергејевич Шорников, касније проглашен за Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Југославије.

Задатак да се Тито пребаци из Барија на острво Вис поверен је Британској Краљевској морнарици. На располагање му је стављен разарач „Blackmore“ и разарач „Eggisford“ за превоз осталог дела групе.

Фицрој Маклејн о томе пише: „Око шест увече Тито је у пратњи пса Тигра укрцан са почастима и понуђен џином. Како је првобитна маршалска униформа пала у раке Немцима за време напада на Дрвар и однесена у неки музеј у Немачкој, пронађена је замена и он је опет изгледао као и раније и, претпостављам. Тако се осећао…“

У рану зору 7. јуна пристали су у комишку луку. Тито се с најближом пратњом сместио у засеоку Боровик, где су постојале две природне пећине, удубљења у громадним каменим масивима. Виша је уређена за Тита. Њено природно проширење у облику предворја служило је као трпезарија и соба за састанке. У малом удубљењу у стени овог проширења уређен је простор за Титовог пса Тигра. Од проширења су се унутар пећине одвајала два удубљења, делом дотерана клесањем. У једном је био смештен радни сто и столица на којој се налазио трофејни немачки индукторски телефон, а у другоме кревет. Околина пећине је такође уређена, како због сигурносних разлога, тако и због побољшања услова за боравак. Маршал је до краја августа стално живео и радио у пећини, будући да је „и поред искуства у Дрвару и даље био склон пећинама“ (Маклејн). Касније је боравио у вили Трамонтана, уз море близу увале Стонца, у северозападном пределу Вишке луке.

Обележавање јубиларне 20-тогодишњице  Брозовог  допремања на Вис било је пресудно за опстанак  православног храма Ћирила и Методија, репрезентатив дело чудесног и магичног архитекте. Броз је захтевао да се то уради по св аку цену, да се сруши храм захваљући којем је Вис изгледао другачије од других градова и острва. Уклоњен је храм који изазивао уздахе туриста и објективних посматрача, познат по оригналном, јединственом архитектонском стилу.

Наводно томе су немушто  противио  Александар Ранковић. Броз га је примирао да „капитулира“.  Као неку  врсту компезације  Броз је, наводно,  коначно  дозволио, да се  изгради тј. обнови српска црква у Книну, порушена у Другом светском рату. Према, хрватским причама, које су биле саставни део комунистичке пропаганде, део материјала са вишког храма искоришћен за  обнову светиње у Книну.

Црква је порушена у јесен 1963. Године. Урађено је то у склопу прославе двадесетогодишњице Титовог доласка на Вис, а која је уследила у септембру следеће 1964.  године. Многи кажу, тако су испуњене подударне жеље  и појединих бискупа и хрватских екстремиста и комуниста који су услед  зависти, љубоморе и  мржње нису могли да гледају  то моћно православно здање, којем се  сви објективни људи дивили.

На месту где је била ова светиња засађен је парк палми, а у непосредној близини подигнут споменик „Туђе нећемо – своје не дамо“ са речима из Титовог говора. Тако туђе узеше и због зависти порушише богомољу, која је била пример склада и хармоније,  бисер српско – византијске архитектуре. Уклонише  цркву која је  била идеално уклопљења међу острвска камена задања, околну природу и морски амбијент.

Према нешто позданијим наводима, материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар део је утрошен на изградњу споменика НОБ.  Ни тај свој комунистички споменик, мећутим, не направише ваљано. Тридесетак година касније и тај споменик је уклоњен. За разлику од Коруновићевог магичног дела, том комунситичком споменику сметлиште и јесте било  право место! Православни Вишани расејали су се по Србији и свету, а најпознатији међу њима био је православни свештеник Антоније Анте Пинчетић, који се упокојио у срцу Шумадије, у Аранђеловцу.

Поменути хрватски аутор Горан Младинео своју студију завшрава  и констатацијом да се као последица деловања овог вишког правсолавног  покрета  мора забележити  чињеница да је оток Вис у то доба дао чак три православна свештеника из редова преобраћеника. Опстанак  православних  Вишана више није био могућ, закључује овај историчар. Нису могли  бити ни  православни Југословени, ни православни Хрвати, па ни Срби.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.