Svete nam nisu ni Šumarice!
Piše: Aleksandar Bojić
Veliku reakciju na društvenim mrežama izazvala je jedna tužna besmislica na B92. Voditeljka je najavljujući spomenik streljanim đacima u Kragujevcu imenovala ga kao „ve-3“, ne razumevajući da je reč o rimskom „V3“ – petom tri, nesrećnom simbolu kragujevačkog oktobra.
Kako je moguće, kako smo i zašto dopustili da jedan takav istorijski trenutak postane nebitan i nepoznat, ne širokoj publici, nego i novinarima, nekom ko bi morao da bude znatno bolje informisan i obrazovan od svog prosečnog čitaoca i gledaoca?
Da li znamo da je streljanje oko 2.700 ljudi u Kragujevcu, u tri dana oktobra 1941. godine, zločin koji je zaprepastio Evropu čak i tada kad je već počeo najveći rat u istoriji čovečanstva i kad zlodela nisu bila nepoznata i tako retka? Po svojoj masovnosti, monstruouznoj proračunatosti, osvetoljubivosti, on se nažalost izdvaja među zločinima kojih u 20. veku nije bilo malo.
Znamo li da svaki korak u prelepim, a nesrećnim Šumaricama krije neverovatnu priču?
Nesrećnoj odmazdi nacista prethodila je, istorija se oko toga uglavnom slaže, zajednička akcija četnika i partizana. Onih za koje smo uglavnom učili da su bili suprotstavljena strana u Drugom svetskom ratu. Kod Gornjeg Milanovca postavljena je zaseda nemačkoj koloni, bilo je ubijenih i ranjenih. Nemačka komanda je aktivirala osvetničku unapred napisanu presudu, koja je, koliko je meni poznato, važila samo u Srbiji i ni na jednoj više teritoriji pod nemačkom okupacijom. To je zloglasni proglas: 100 za jednog ubijenog nemačkog vojnika, 50 za ranjenog.
Kako je od kraja rata prolazilo više vremena, vlast i pseudoistoričari su sve slobodnije licitirali brojem streljanih u Kragujevcu. Moja generacija u školskim knjigama čitala je brojku od 7.000. To je naravno besmislica. Staniša Brkić, dugogodišnji kustos muzeja 21. oktobra u Kragujevcu, objavio je sjajnu knjigu o ovom događaju. Potvrdio je da su jugoslovenske vlasti, tražeći između ostalog ratnu odštetu, ispostavile zahtev na osnovu oko 2.700 žrtava. I ta brojka pokazuje svu monstruoznost zločina. Ona je zapravo zaprepašćuje precizna i govori koliko je osveta bila proračunata i van afekta i emocija. Kada se broj stradalih Nemaca u sukobu kod Gornjeg Milanovca pomnoži sa brojem 100 za ubijenog i 50 za ranjenog, dolazi se do brojke od oko 2.500. „Višak“ koji se pojavio verovatno je nastao preteranom ažurnošću nekolicine nemačkih oficira koji su par dana streljali nasumice po šumadijskim selima, pre nego što će svoju krvavu zabavu premestiti u sam Kragujevac.
Sem što se licitiralo brojem žrtava, sasvim bez potrebe, kao da 2.700 nije dovoljno (?!), u socijalističkoj mitologiji dodavane su i neke izjave. Nema nigde istorijske potvrde da je profesor pred streljanje stao ispred svojih đaka i rekao: „Pucajte, ja i dalje držim čas“. Ova rečenica je izuzetna, može se izreći u pesničkoj slobodi, u nekoj faktografskoj priči ona nije nužna, jer je ponašanje profesora kragujevačke gimnazije i bez toga bilo više nego herojsko.
Za dramatičnost sećanja dovoljno je podsetiti se jedne poruke, a koja je sačuvana i dokumentovana, u kojoj je zarobljeni Kragujevčanin kratko poručio porodici: „Hleb sutra nemojte doneti“.
Priča o streljanju u Šumaricama nemoguća je bez jedne od najtragičnijih ličnosti u novijoj srpskoj istoriji, a to je Marisav Petrović. Ljotićev oficir. Njegova jedinica po zlu se proslavila tokom nemačke racije. Svedoci kažu da su hapsili i Nemcima predavali građane, da bi zauzvrat izvukli svoje pristalice i prijatelje. I ne samo to. Za istoriju, za roman, za sramotu je hapšenje veće grupe Roma koji su, bez izbora i bez smisla – sem činjenica da ih kao naciju nisu smatrali vrednim pažnje – zamenjeni za jedan broj „belih građana“.
Kako završiti priču o Šumaricama?! Koliko znamo da su na ovom divnom predelu zakopane kosti ne 2.700 ljudi, nego nekoliko hiljada? Naime, na istoj lokaciji počelo je još posle srpsko-turksih ratova sahranjivanje srpskih vojnika. Zatim, i u Prvom svetskom ratu. A iz tog perioda ostalo je i austrijsko vojničko groblje, očuvano, sa jednim divnim spomenikom. Nažalost, nije sačuvano srpsko groblje! Nemam pisani izvor, od istoričara u Kragujevcu čuo sam da je negde oko 1955. jedne noći srpsko vojničko groblje naprosto preorano.
Titova država, uz sve zamerke koje joj treba staviti bila je ozbiljna država. Jedna od njenih vrlina bila je i kultura sećanja, naravno ideološki obojena. Stratišta iz Drugog svetskog rata obeležena su veličanstvenim spomenicima, a jedan od najupečatljivijih nikao je u Šumaricama. Spomenik streljanim đacima u Kragujevcu delo je velikog Miodraga Živkovića, fotografisan je u svom ateljeu, uz maketu drugog velikog dela, spomenika na Sutjesci.
O Kragujevcu je ispričao zanimljiv detalj. Kad je gradio spomenik, na licu mesta, rane su još bile sveže. Porodice, majke, rođaci, obilazili su mesto na kome su stradali njihovi najbliži. Niko nije obraćao pažnju na umetnika i njegov rad koji niče iz zelenila. Živković kaže da ljude nije zanimala njegova apstraktna forma. Onda je vajar odlučio da u simbolično rimsko V (5, da se niko ne zbuni) ugradi obrise ljudskih figura i likova. I Kragujevčani su počeli da prilaze! Zagledali su spomenik, verovatno tražeći nekog svog, ili barem asocijaciju na njega.
Može se ovako još dugo, dugo pisati o Šumaricama. Je li moguće da kao nacija i kao ljudi, nismo u stanju da sačuvamo to sećanje? Treba li nam nešto tragičnije, potresnije, neobičnije, neverovatnije…. da bi priviklo pažnju?
Kad god da odem u Šumarice, ne setim se svih ovih detalja, ali neizostavno me u grudi udari neverovatan nesklad. Kako smo u takvu prirodnu lepotu usadili tako duboko ljudsko zlo?