Слапови, туристи, краве и Дарко Миличић

ПОЗДРАВ ИЗ ЈАЊСКИХ ОТОКА

Пише: Душан Марић

У суботу увече, након успона на Чврсницу (2228), највишу планину у Западној Херцеговини, мој сапутник Дејан Павковић и ја вратили смо се на Купрешку висораван и заноћили и мојој родитељској кући у Шеменовцима. Отац Зарија се љути што долазимо касно.

-Мој јуначе, ко нормалан кући долази у поноћ. Тад људи спавају.

Опис није доступан.

Дејан ми ујутро каже да је спавао „као никад“. Није ни чудо. Хладан планински ваздух са Великог Виторога и тишина, коју је тек два-три пута нарушио лавеж торњака Шарова, јединог преосталог пса у селу, опијају и одмарају од градске буке, проблема, телевизије, старлета, белосветских вести, фејсбука, интернета, транзиције, Европске уније и других трица и петпарачких прича.

Пробудио нас је урнебесни цвркут птица са дрвећа које је у дворишту, пре три деценије, посадила моја мајка Стана. Пре тога је око куће била голет. Камен. Ни жбуна а камоли дрвета. А онда је она почела да из Ловрића дола, са Скружњаче и ко зна одакле све доноси борове, смрче, врбе, јабуке….Тако да двориште изгледа као мали парк.

Под старе дане, пре смрти, она се често вајкала да је погрешила:

-Кад стари и ја помремо, избиће неки пожар а кад се оволико дрвеће запали и кућа ће изгорети.

Након попијене кафе и ракије са оцем и браћом од стричева Шпиром и Владом, кренули смо пут Шипова и Јајца. Са намером да прво посетимо Јањске отоке. Иако је у питању место изузетне лепоте, које се налази на магистралном путу Купрес – Шипово, Јањске отоке су још увек мало познате широј јавности. Чак и у БиХ.

Петнаестак километара од свог извора у подножју Велике Плазенице, Купрешка ријека се, између Стројица и Бабића, сједињује са реком Јањ. Која, запенушана и распевана, под тим именом јури према Шипову и свом ушћу у Пливу.

Неколико километара низводно кањон дубок 200 метара, састављен од кречњачких стена, се шири у питому долину у којој се река разлива у више рукаваца, који се након неколико стотина метара поново враћају у исто корито, правећи водопад висок двадесетак метара.

У долини дугој 700-800 и широкој мање од 300 метара природа је сместила више од десет мањих и већих водопада и десетине слапова, између којих се угнездило двадесетак сеоских кућа, воденица и викендица. У већини њих последњих година израђене су собе за спавање. Између кућа и помоћних објеката, окружених цвећем, вијугају рукавци, са пуно слапова и брзака, тако да је простор испуњен шумом воде.

Преноћиште у викендицама је 10 евра по особи. Смештаја са храном нема. Њу гости могу наћи у четири кафане. Неке од њих се буквално налазе на води, столови су постављени на мањим острвцима, до којих се стиже преко дрвених мостића или само положених брвана.

Недеља је, па је у Јањским отокама данас велика гужва. Тешко је наћи места за паркинг. Највише аутомобила је са регистарским таблицама Новог Сада, Панчева и Зрењанина, три града у чијој околини се налазе највеће исељеничке колоније Јањана изван БиХ.

При обиласку првог водопада сусрећемо се са мојим ратним другом Душаном Пиљићем. Већина кућа у Отокама припада Пиљићима. Они су вековима уназад ту држали воденице, у којима су жито млели становници јањских села али и становницима Благаја, Мрђеноваца, Новог Села, Барјемоваца и Шеменоваца, са суседне Купрешке висоравни.

 

Душан је на водопаду, који му буквално протиче испод куће, направио мању електричну централу,  а планира да подигне још једну. Жали се да је ове године, због суше, река Јањ омањила, па је струје мање. А и бројни водопади, слапови и брзаци не изгледају атрактивно, као што је то уобичајено.

У повратку у центар насеља сусрећемо познатог кошаркаша Дарка Миличића. Он и Мирослав Радуљица су пореклом из Јања. Камените висоравни између Купреса и Шипова, коју чини 18 села. Са Миличићем тридесетак високих и набилдованих младића. Већина обучена у мајце са крстовима, другим хришћанским и српским знамењима и патриотским натписима. Примећујемо да нико не обраћа пажњу на њих, по чему закључујемо да чувени кошаркаш често долази у завичај својих предака.

На омањој ливади покрај пута, која је, као и све у овој долини, са свих страна окружена водом, пече се неколико јагњади. Ипак, Дејан и ја се опредељујемо да доручкујемо сир и кајмак у кафани код моје шармантне „фејсбук“ пријатељице Зорице Пиљић. Друштво нам прави њен супруг Драган. Помажу и деца. Пиво и друго пиће хладе у води па им фрижидери нису потребни.

Овде малтене нема куће која нема један или више „приватних“ слапова. Зато туристи, ако хоће да их обиђу, морају да пролазе кроз дворишта кућа. Али мештани се не љуте. Навикли су да им по цели дан, посебно викендом, непознати људи пролазе испред куће, сликају се и галаме усхићени лепотом природе на коју наилазе.

Пред једном кућом, где започињемо разговор, домаћин нас одмах нуди ракијом. Одбијамо. Уз опаску да ће, ако све који наиђу буде нудио ракијом, на крају туристичке сезоне бити на губитку.

-Ајде, болан, важно је да је човек жив и здрав а биће и ракије и пара. Много је људи које су паре усрећиле али није мало ни оних које су унесрећиле.

У подне, кад смо наставили пут према Шипову, Јањске отоке су већ биле „закрчене“. На чуђење неколико крава које су, након обилне испаше, мирно преживале на ливади и посматрале све то шаренило људи и аутомобила које је крај њих милело. Очигледно ни мало импресиониране оним што виде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.