Švedska radosna leta i mračne zime

PISMA IZ ŠVEDSKE  (10)Piše: Goran Malbaša

Stara je istina da se malo ogleda u velikom i veliko u malom. Kako gore – tako dole. Ko ima oči da vidi i srce da oseti, u svemu, zapravo, može videti sve. Stoga nije potrebno da mnogo putujete Švedskom da bi vide-li, doživeli i razumeli Švedsku prirodu.

Skandinavska zemlja – odraz je skandinavskog čove-ka, njegove prirode i ćudi, s jedinom razlikom što u prvom slučaju koristimo atribute za opis geografskih prilika, a u drugom one za opis ljudske naravi. I što duže posmatram, sve se više pitam: Ogleda li se to zemlja u čoveku ili čovek u zemlji?

Skandinavski čovek, umeren je u svemu. Sve što je ekstremno ovde je nepoželjno. Švedska priroda je upravo takva – umerena i ljupka, sa toplim, ali ne i vrelim letima i hladnim, ali ne i ledenim zimama. Bal-tičko more je uvek blago zatalasano, ali nikada ravno kao staklo ili divlje s talasima od deset metara. Divlja ili mirna – to su južna mora, i što se više približavamo ekvatoru mora su sklonija da izraženije pokažu oba ekstrema, baš poput ljudi na jugu.

Švedska priroda smiruje, koči misao i budi dušu. Za razliku od prirode juga, koja je neprestano u pokretu, i koja u čoveku budi potrebu da je voli, okusi, da se igra njome, ali i da strepi od nje, ili, baš poput ljudi na jugu, da je pokori i uništi, priroda severa u čoveku budi mir i želju da joj se prepustite i utopite u nju. Zato nije ni-kakvo čudo što švedski gradovi nemaju klasične par-kove već prave mini-šume, u kojima, potpuno bezbed-no žive zečevi, srne, divlje patke… U Štokholmu ćete pre da vidite divljeg zeca nego domaću mačku, a nije retkost ni da vam košuta u sred grada pređe put. Rad-nici jednog gradilišta su pripitomili – fazana. Svako jutro ih je čekao na kapiji, pravio društvo za vreme rada, pa čak i na pauzu išao s njima, kada su ga hranili i pojili.

Multietničnost i multikulturalnost ove skandinavske zemlje, sa svim svojim rasama, religijama i kulturama, takođe se ogleda i u njenoj prirodi. Za razliku od mno-gih zemalja koje su tipično ravničarske, planinske, pustinjske, primorske… Za Švedsku se može reći da je od svega po malo: ravničarska, planinska, primorska, jezerska… baš kao i njeni stanovnici, sakupljeni sa svih strana sveta i objedinjeni u svojim različitostima.

Proleće ovde dolazi kasno i naglo, čini se da je jedna aprilska sedmica dovoljna da probudi svekoliku pri-rodu severa i gole grane optoči novim mladim lišćem. Leto je kratko i toplo, kada sve buja od života i kolori-teta koji ovu skandinavsku zemlju čine jednom od naj-lepših zemalja na svetu. Tada nije potrebno da vam se desi ništa naročito dobro, dovoljno je što ste živi pa da možete da osetite radost za koju koju ne znate da li izvire iz prelepe prirode oko vas ili iz vašeg sopstve-nog srca. Ako putujete u Švedsku, onda to svakako treba da učinite u leto. Velika je greška svih južnjaka koji žive u Švedskoj a putuju u svoje domovine preko leta. Preko leta treba ostajati u Švedskoj a u južne kra-jeve treba putovati zimi, kao što to čine Šveđani.

Švedska jesen je ljupka i kratka, miks kiše i vatrometa jesenjih boja, nakon koje sledi duga, mračna i depre-sivna zima. Najgori je novembar. Ove godine je zabe-ležen rekordno mali broj sunčanih sati u ovom mese-cu – svega tri. Suludi ples mraka, kiše i olovnog neba nad prirodom koja umire je nešto što definitivno ne želite da vidite. Ako dolazite u Švedsku, neka to ne bude u novembru. Švedski novembar, strašni je po-reznik sudbine koji s kamatom naplaćuje sve blagode-ti kojima nas je častilo švedsko leto. Tek kada dođe decembar i padne prvi sneg, nebo se razvedri, dan ozari suncem a noći zvezdanim svodom, čovek se seti da je živ.

Zimski mrak se ovde hvata naglo, i ne pada samo sa neba već kao da kulja iz zemlje, šume i mora, težak, lepljiv i gust. Ima, zaista, nečeg strašnog u skandinav-skom mraku, naročito vidljivo nama južnjacima, od koga se branimo svako prema svojoj prirodi – vitami-nom D, bekstvom na jug ili dobrom kapljicom. Ja lično, koristim sva tri.

Paralelu između Šveđana i njihovih radosnih leta i mračnih zima i ovde je moguće videti – samo je čovek severa sklon bezazlenoj, naizgled bezrazložnoj radosti i osmehu, poput deteta, kao i nedokučivoj, takođe na-izgled bezrazložnoj, depresiji. Čoveku juga je uvek potreban razlog i za sreću i za tugu dok Šveđani to čine gonjeni nekim samo njima znanim, a južnjacima nepoznatim, damarima.