Штампарије у Црној Гори од 1440. до 1941. године

Пише: Петар Милатовић Острошки

Вођен научном акрибијом у доследном истраживању у Аустријској државној архиви, Аустријској националној библиотеци у Универзитетској библиотеци у Бечу, нашао сам огроман број докумената са којима у овом есеју попуњавам историјску празнину о старом штампарству у Црној Гори од 1440. до 1941. године.

Прво познато штампање књига у свијету датира из 220 године нове ере у Кини помоћу дрвених преса, цилиндричних печата, Кирових и Набонидусомових ваљака, да би касније, тачније речено, 868. године штампање било усавршено са дрвеним клишевима ксилографском техником у Кореји.

Кинески проналазач Ки Шенг дрвене клишеје замијенио је металним и 1041. године штампао је књиге техником оловних покретних слова. Због немогућности трајног коришћења ових слова, послије 286 година, тачније речено 1327. године у Кореји оловна слова су замијењена бакарним и штампане књиге из Кореје из тог периода налазе се у Британском музеју у Лондону, као и у Културно-историјском музеју у Бечу.

Прву штампарску машину у свијету изумио је Јохан Гутенберг 1452. године. Само 22 године послије од Гутенбергове штампарске револуције штампар Андрија Палташић Которанин штампао је књиге у Венецији у периоду од 1477. до 1499. године, дакле 17 године прије Макаријевог Октоиха првогласникаштампаног 4. јануара 1494 у штампарији „Обод“ која је радила од 1493. до 1496. године на брду Обод код Цетиња, под управом јеромонаха Макарија и под покровитељством Ђурђа Црнојевића, владара Црне Горе (1490-1496).

Иначе, јеромонах Макарије је био први штампар код јужних Словена. Био је главни мајстор штампарије Црнојевића на Цетињу. Сматра се да се Макарије и раније бавио штампарским занатом у Венецији у штампарији Алда Манузија. Увео је у Штампарији Црнојевића технички поступак код којег се наслови појединих поглавља режу из једног клишеа (у једном комаду). Заслужан за штампање књиге Октоих у штампарији Црнојевића, године 1494. Ту србуљу је имала у свом посједу Богородичина црква у Сарајеву, а пише у њој да је „печатана по заповијести Ђурђа Црнојевића, при митрополиту Зетском Вавили“ 1493. године.

Да овдје напоменем да је прва словенска ћириличка штампарија, власништво, Швајполта Фијоле радила у Кракову (Пољска) од 1491. до 1493. године.

Послије штампарије „Обод“ следећи штампар у Црној Гори био је Улцињанин Лука Панети, доктор и професор теологије, филолог и штампар, рођен 1485. а умро 1569. године у Венецији, који је књиге штампао 1517. и 1518. године.

Бождар Вуковић Подгоричанин, чувени штампар из Црне Горе, штампао је књиге у својој штампарији у Венецији од 1518. до 1540. године. Његов син Вићенцо Вуковић такође је имао штампарију у којој су штампане књиге у периоду од 1546. до 1566. године; затим издавач и штампар Стефан „Од града Скадра“ Мариновић штампао је књиге од 1561. до 1563. године; издавач и штампар Јероним Которанин штампао је књиге у Котору послије 1500. године; штампар Стефан Паштровић је био јеромонах у манастиру Градиште у Буљарици код Сутомора.

У прољеће 1597. године је у штампарији Rampacetija у Венецији штампао Зборник за путнике или Молитвеник Стефана Паштровића. Исте године је штампао и благословио први српски Буквар у два издања која је сачинио инок Сава, родом из Паштровића, монах у манастиру Дечани.

У Котору је од 1798. до 1802. године радила штампарија Франћеска Андреоле, а 32 године касније, тачније речено од 1833. до 1852. године радила је Његошева штампарија на Цетињу. Државна штампарија Црне Горе постојала је од 1858. до 1916. године, а Штампарија цетињске читаонице радила је од 1884. до 1886. године; затим Акционарска штампарија у Никшићу од 1898. до 1908. године; штампарија Министарства војног на Цетињу у перидоу од 1907. до 1916. године; затим Акционарска подоричка штампарија „Божидар Вуковић“ у периоду од 1906. до 1908. године; Бокешка штампарија у Котору од 1907. до 1941. године; штампарија „А. Рајнвајн“ на Цетињу од 1913. до 1931. године.

Штампарија Зетске бановине „Обод“ радила је на Цетињу од 1929. до 1941. године; штампарија „Народне ријечи“ од 1920. до 1922. године; штампарија „Напредак“ Марка Вујовића од 1930. до 1940. године; штампарија „Уједињење“ Станка Миличковића од 1918. до 1941. године; штампарија браће Вукчевића од 1928. до 1941. године; затим штампарија „Његош“ од 1926. до 1930. године; штампарија „Прогрес“ Милутина Радоичићаод 1926. до 1941. године и штампарија „Слободне мисли“ од 1926. до 1941. године.

Као што се види, мала држава је имала највећи број штампарија у свијету!

Насловна фотографија: Октоих, најстарија српска штампана књига

Извор: Словословље