Српство у Црној Гори, Ђиласове и дукљанске лажи

Пише: Никола Милованчев

На моје прво ученије о Српству Црне Горе прије доласка Симе Милутиновића Сарајлије на Цетиње (прије 1827. године) одговорила је гђа Тијана Лопичић. Покушала је да своје ставове образложи пристојно и аргументовано, и завршила са поруком мени, као старијем, да „вриједан ученик увијек надмаши учитеља“.

Никола Милованчев, правник и публициста из Љубљане

Најприје да одговорим на неке примједбе читалаца у вези употребе термина Црна Гора у мом првом ученију, односно мијењања граница Црне Горе. Ја сам сматрао, да би било најбоље везати се на данашње границе Републике Црне Горе, јер би у супротном: 1) чланак превише добио на обиму (објашњавање граница Црне Горе у појединим раздобљима) и био мање занимљив за читаоца и 2) неко злонамјеран би могао чак и да ме оптужи да негирам данашњу државноправну реалност. Овако је и сажетије и прегледније, и без могућих злонамјерних приговора.

Из неких навода видимо да присталице увођења црнорске нације нису били чак ни неки од најистакнутијих комуниста Црне Горе за вријеме Другог свјетског рата, нпр. Сава Ковачевић, о којем рађе не бих опширније писао.

Када је Милован Ђилас, идеолог тадашње Комунистичке партије Југославије, 1945. године добио задатак да „теоретски“ образложи увођење црногорске нације, он је то учинио у свечаном, првомајском броју Борбе, тадашњег главног органа југословенских комуниста. Био је то чланак „О црногорском националном питању“, који ћу цитираћу по Ђиласовој књизи „Чланци 1941-1946“ („Култура“, Београд, 1947).

Након Ђиласове констатације (стр. 219) „Црногорци, несумњиво, припадају српској грани југословенских племена“, долази несумњиво идејна бисер-мисао југословенског (боље рећи антијугословенског и србождерског) брозолажибољшевизма (стр. 224): да су Црногорци „…посебни, друкчији „Срби“ (наводници су Ђиласови – нап. Н. М.) од свих Срба – Црногорци“. „Нити ми (комунисти – нап. Н. М.) – цијепамо српство“, додао је Ђилас. У то вријеме стрпали би у лудницу некога, ко би негирао да су Црногорци Срби, па није то могао ни Ђилас, који је од Броза добио задатак да образложи државну одлуку о стварању црногорске нације. Преносим и овај бисер-пасус са 222. стр. поменуте књиге Ђиласових чланака: „По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци се осјећају, а и јесу, Срби…“. Ето, са таквим образложењем, да су Црногорци Срби друкчији од осталих Срба, иако свакако јесу Срби, створи Броз црногорску нацију.

Да се ишло у то вријеме отворено, негирањем српског етничког идентитета Црногораца, отпор би био прејак, не би успјело. Дозирање је ишло мало-помало, као што су архитекте расрбљавања Црногораца и планирали.

Послије тога Ђиласовог програматског чланка, 1946. године, добила је Народна Република Црна Гора свој први Устав и у њему озваничену црногорску нацију. То није могао да оћути Србин Бокељ, католички свећеник дон Нико Луковић, тада посланик у Скупштини Црне Горе. Дон Нико, паметна глава, као да је наслућивао куд злотвори могу једног дана барку усмјерити, па у скупштинској дискусији, између осталог, рече (овај говор је у цјелини прије неколико година објелоданио г. Јован Маркуш):

„Другови и другарице, када су се косовски орлови угнијездили у овим славним кршевима, засадили су на Ловћену, црногорском Парнасу, светом брду свих унакрст Словена, српски барјак, симбол јунаштва, витештва и слободе, гдје је пет вјекова слободно лепршао, ничим неокаљан, док су непријатељи нашега народа, почевши од азијатског душманина до фашистичког завојевача наших дана ,,о те крши зуб свој заман кршили“, да га отму и растргају. Али поносни Црногорац као да је из Ловћена израстао, стоји својим гранитним ногама непомичан на крвавој стражи, чувајући слободу и свијетле идеале српства и јужног словенства, док је свукуд унаоколо „племе наше сном мртвијем спало“…Ниједан народ на Балкану није се тако упорно, непрекидно и дуготрајно борио за слободу као црногорски народ, најчистија етничка група међу Србима…Црна Гора није само јуначко гнијездо. У њој се родила прва државна мисао код Срба, у XI вијеку…Најстарији спис српске књижевности (из XI или прве половине XII вијека) „Житије светог Јована Владимира“ написано је у Црној Гори“.

Да ли је ово доста, паметноме? А ја мислим да је Т. Лопичић паметна особа (не би се иначе онако изјаснила 2015. године о НАТО савезу).

Ето, у таквој атмосфери, када нико није смио да негира да су Црногорци дио српског етникума, дошло је до националног декларисања Црногораца на попису 1948. године, затим 1953. итд.

2) Т. Лопичић не зна да је термин Српство постојао и да је употребљаван и прије 19. вијека, прије 1827. Једно такво свједочанство из 18. вијека нађох и, то тамо, гдје и треба – код Црногораца. То спомињање Српства од стране Марка Тановића 1766. године казивао је један савременик Шћепана Малог Стјепану Митрову Љубиши, а он га је објавио у београдској „Отаџбини“ 1875. године (књига трећа, св. 9, стр. 46-73); о овоме пише и Владан Ђорђевић у свом раду „Европа и Црна Гора“ (Београд, 1912). Ево тог казивања о 1766. години, догађа се у кући Вука Вулова Вранете Лапчића у Маинама, гдје је Шћепан Мали био гост. Једнога дана Шћепан ћу Марка Тановића („лијепи и говорљиви Срб“ – пише Љубиша у „Отаџбини“, на стр. 48) како, у вези прогнаног руског цара Петра Трећег каже: „…да Бог нама пропу(с)ти прогнанога Петра, би му се Српство о врату објесило“ (Љубиша, исто, стр. 49). Пустимо контекст по страни; ето Српства и у 18. вијеку!

3) А сад нешто о католичком надбискупу барском, односно о изразу „Примас српски“ – да употријебим званични израз из 45. члана „Устава за Књажевину Црну Гору“ из 1905. године.

Није ми потребна Википедија, да нешто више о томе учим; давно прочитах чланак дон Стјепана Марковића (ух, опет један Србин католички свећеник, пристрастан је, рећи ће неки), у подгоричком календару „Црногорац“ за 1929. годину „Примас читаве Србије – Primas totius Serbiae“.

Ово „читаве“ код неких аутора често испада, али помоћи им не могу (да, заиста, Бар је био дио ЧИТАВЕ СРБИЈЕ, а не изван ње). Цитирам дон Стјепана Марковића: „Барска Митрополија и Примасија Српска била је тако славна и играла је тако велику улогу у историји српског народа, да су читави волими написани о њеној слави…Исто тако проистиче из непознавања историје тврђење, да Примасом може бити, на основу повјести, бискуп сплитски или надбискуп загребачки. За примаство загребачког надбискупа нема нигдје ни слова у историји“. А у додатном чланку, „Још неки подаци о Примасу Српском“, дон Стјепан Марковић каже о барској Митрополији: „Њена је улога увијек била часна, узвишена и одлучна у у развитку и ослобођењу српског народа“.

Уз то, дон С. Марковић наводи и историчара језуиту Даниела Фарлатија (1690-1773) о барској Примасији: „Maximum decus et fastigium Serbiorum et Ecclesiae Serbianae“ („Највећа дика и врх Срба и Српске цркве“). Овако је у 18. вијеку један истакнути католички историчар гледао на надбискупију у Бару – да би се она спомињала у вези којег другог народа, мени није познато – можда ћу то у будућности сазнати.

4) Због поборника исфантазиране дукљанске квазиисторије Црне Горе, ја бих, да сам на мјесту Т. Лопичић, династију Војислављевића изоставио. Јер, одмах ће они казати: опет нам за родоначелника постављају једног Србина Херцеговца из Требиња, „Војислава Требињца“, како је називан у старијим историјским радовима. Или ће дукљанофантазери сада рећи да је Требиње у Црној Гори?

5) Препоручујем да се не спомиње ни свети краљ Јован Владимир. Разлог? Па Британац Џон Вилкинсон Гарднер га нпр. у својој табели српских краљева („Sеrbiаn Kings“, прва табела) спомиње као 34. српског краља („Dalmatia and Montenegro“, vol II, London 1848). Додуше… Гарднер доноси у књизи и своја два портрета Његоша, данас заборављена, као и опис Цетиња 40-их година 19. вијека, али…

6) Фантазерима је боље да изоставе и нашег св. Петра Цетињског. Ако то не учине…Неко ће се сјетити његове „Законске Стеге“! Зар св. Петар не прописује да се Црногорац издајник преда вјечном проклетству, као Вук Бранковић? А „Законска Стега“ и српски завјет у њој су из 1796. године, зар не ?

7) И Катерину Радоњић, сестру чувеног гувернадура Станислава Радоњића, прву Црногорку писца књиге (друга написана црногорска историја – „Кратки опис о Зети и Црној Гори“, из 1774. године) је боље изоставити. Па она у предговору говори, и то већ 1774, о „нацији српској“ (књигу приредио Божидар Шекуларац, Подгорица 1998, стр. 52 на оригиналу у руском језику а на стр. 53 у српском преводу – црногорски језик и правопис те 1998. године још нису постојали: г. Чиргић је тек започињао основну школу, до његових ментора на, у свјетској славистици чувеном осјечком факултету, још није био дошао). Постављам питање: колико још у свијету има нација, осим српске, које се у 18. вијеку спомињу?

8) Размишљах и да ли да споменем и неке од Лопичића. Ено, баш читах американски, њујоршки, „Србобран“ (тада орган Српске федерације „Слога“) од 11. јануара 1918, стр. 2, чланак „Црногорско Свето Писмо“. Дакле, резолуцију Црногораца из Рослина у Држави Вашингтон од 16. децембра 1917. Тачка друга: „У добу народног препорађаја и препорођаја човечанства ми Срби у опште само чврсто уједињени и груписани у једну народну целину, можемо да као народ живимо и дођемо до боље будућности“. Потписани: Лука Ц. Лопичић, Никола Ђ. Лопичић, Јован Ф. Лопичић, Душан П. Лопичић и други…Предсједник одбора: Никола Ђ. Лопичић. Спомињем барем нека имена, нека се зна, ко је уједињавање српских земаља заговарао. Тако су дакле Лопичићи, Срби из Црне Горе, у далекој Америци (код саме обале Тихог океана), 1917. године размишљали и поносно у Србобрану своје ставове износили.

9) Завршићу ово ученије са једном напоменом о Сими Милутиновићу Сарајлији, праунуку Баја Пивљанина (сина Пивљанинове унуке Анђелије), за кога Т. Лопичић каже да је „непозван на Цетиње дошао“ 1827. године. Разумијем да се, по очевој страни, Милутиновић не сматра Црногорцем, јер су Милутиновићи из Старе Херцеговине. Ђед Сима Сарајлије, Симо Милутиновић, је родом од Никшића, из Драговољића, и тамо рођен (више о томе: Ђорђе С. Ђорђевић, „Још нека о Сими Милутиновићу“, „Стражилово“, Нови Сад, 27. март 1894, стр. 203 – 206). А унук његов се ето, умјесто за Никшић, у Херцеговину – право па на Цетиње запутио! Додуше…Тамо му је прађедов гроб!

Потсјећања ради, Бајо Пивљанин, прађед Сима Милутиновића Сарајлије, погинуо је почетком маја 1685. у бици на Вртијељци поред Цетиња и сахрањен је пред Влашком црквом на Цетињу.

А његову борбу и погибију на Вртијељци опјевао је Његош у Горском Вијенцу:
„Три сердара и два војеводе
са њихово триста соколовах,
соко Бајо су тридест змајевах
мријет неће док свијета траје.
Дочекаше Шенђера везира
уврх равне горе Вртијељке
и клаше се љетњи дан до подне.
Не кће Србин издати Србина
да га свијет мори пријекором,
траг да му се по прсту кажује

Дозвољавате ли могућност да је Бајо Пивљанин на Цетиње свог праунука позвао ? Због ријечи о „непозваном“ Сими Милутиновићу, морално би било, пред Влашку цркву на Цетиње отићи, и пред сјенима се Баја Пивљанина извинути.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.