Мит о Вуку Бранковићу вековима јачи од истине
У озбиљном и великом истраживању о нашој прошлости (не)знању и (зло)употреби историје пре неколико година, између осталих, постављено је и питање да ли је Вук Бранковић био издајица у Косовском боју. Чак 49 одсто испитаника одговорило је потврдно, иако су још пре више од једног века историчари непобитно тврдили да је то само плод епске традиције који нема никакве везе са истином. Са намером да још једном укаже на неправду нанету једној од најзнаменитијих личности српске средњовековне историје, чије је име вековима остало симбол невере, историчар др Марко Шуица написао је књигу „Вук Бранковић“, коју је недавно објавила „Еволута“.
Историјска острашћеност и осуда Вука Бранковића записана је тек почетком 17. века у делу „Краљевство Словена“, бенедиктинског опата Мавра Орбина. Корени негативног става према српском племићу из друге половине 14. века сежу, међутим, у нешто дубљу прошлост. Обликовани су пре свега државним приликама, које су уследиле после Косовске битке, заправо борбом за политичку превласт између најважнијих српских династија тог времена – Лазаревића и Бранковића.
После смрти цара Уроша (1371), последњег легитимног владара из лозе Немањића, царство су распарчали обласни господари. За кратко време испреплетали су се и сукобили интереси Балшића, Мрњавчевића, кнеза Лазара, Николе Алтомановића, Бранковића, Андрије Гропе, Драгаша и још неколицине властелина. У свеопштем метежу кнез Лазар је морао врло брзо да пронађе снажног савезника, што је и урадио, онако како се у то време и чинило, склапањем брака. Током 1370. или 1371. своју најстарију кћерку Мару удао је за великаша Вука Бранковића.
Корист од овог политичког брака био је обостран: док је Лазар стварао ново државно језгро Моравске Србије, са престоницом у Крушевцу, његов зет заузимао је области са центрима у Скопљу и Приштини. За 20 година, колико је трајао заједнички успон, у историјским изворима ниједном није забележен било какав траг о међусобном раздору, несугласицама или непријатељским односима. Политичко савезништво таста и зета временом се претворило у изузетно присан однос, који су њихови савременици описали као готово породичну владавину. Такав однос „родитеља“ и „сина“ ојачан је великом турском опасношћу, што је довело до стварања заједничке одбране њихових држава, а на највећем искушењу нашао се на косовском пољу.
Против Муратове војске на истој страни нашли су се кнез Лазар, Вук Бранковић и ратници под вођством Влатка Вуковића, које је у своје име послао краљ Твртко I. Лазар је имао још два зета, угарског племића Николу Горјанског Млађег и Ђурађа II Страцимировића Балшића, али на њих из различитих разлога није могао да рачуна. Једини ослонац био му је Вук, на чијој се територији битка и одиграла.
-Ниједан српски извор не спомиње Вуково учешће у бици, уосталом, као ни било ког другог властелина, осим кнеза Лазара, док је драматичним садржајем надграђеним причама о боју, из пера османских писаца, њему приписана истакнута улога у борби хришћанских ратника – каже Шуица.
-Дајући најконкретније податке о размештају војске, Мехмед Нешрија пише: „Сам (Лазар) пак стаде у средину. Своју пешадију по неверничком обичају распореди позади. Потом зета Вуковића (Вука Бранковића) са својим сестрићем (Стефаном Мусићем) постави десно. Кобилића са Бошњацима постави лево“. Из даљег описа битке изводи се закључак да је управо део војске под командом Бранковића Османлијама начинио највећу штету.
За разлику од свог таста, Вук је преживео битку, а како се то одиграло, поузданих података нема. Чињеница да се он у једном тренутку током или после окончања сукоба, повукао са бојног поља, представљала је језгро будуће легенде о његовом издајству онога који се определио за „царство небеско“. Ослонац за реконструкцију разлога због кога се Вук повукао пружа један веома важан и поуздан историјски извор, животопис Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа. Говорећи о једној другој бици, која се такође одиграла на Косову, у јесен 1402. Константин открива ратну тактику српских господара. Пред битку браћа Стефан и Вук Лазаревић договорили су се: „Ако један буде исечен, да се други спасе. Ако један брат падне, други ће благочастивом стаду пастир остати…“ На исти начин, истиче Марко Шуица, вероватно је размишљао и кнез Лазар. Пошто је очување и одбрана државе било у првом плану.
-Кнез Лазар је у Вуку могао да препозна привременог заштитника области Лазаревића и његове породице. Лазарева погибија у боју условила би примену плана да се Вук Бранковић, као његов зет и једина политички зрела и ратно способна личност, повуче с бојног поља и организује државу. Такав договор између кнеза и Вука није забележен у изворима, али постојање исте државне политике у случају Стефана и Вука Лазаревића, даје могућност да се постави таква претпоставка. Тешко је наћи упориште идеји да је Вук Бранковић могу да стекне политичку корист напуштањем положаја и остављањем самог Лазара у боју, јер је он био свестан да самостално не би могао дуго да одолева османлијском притиску, што се и потврдило потоњим збивањима – каже Шуица.
После Косовске битке, притиснут страхом од Турака, повременим пљачкашким упадима акинџијских одреда, неразрешеним и тешким односима с наследницима кнеза Лазара и врхом Српске цркве, Вук је покушао да успостави државно јединство и преузме некадашњу улогу свог таста. Успео је да прошири своју област, а међу градовима који су признавали његову власт налазили су се Скопље, Приштина, Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Сјеница. Независна и непокорена област Бранковића постала је усамљено острво међу вазалима. Док су се Драгаши, Мрњавчевићи, Лазаревићи и Балшићи повиновали Бајазитовој владарској вољи, он је и даље као једину политичку могућност видео – отпор Османлијама.
Вука су признавали и према њему се односили као према српском господару и Лазаревом наследнику Угарска, Венеција и Дубровник, али кнегиња Милица нипошто није хтела да прихвати могућност да њен зет преузме првенство и загосподари територијом Моравске Србије. Желела је да сачува престо за свог тада још малолетног сина Стефана, због чега је уз помоћ црквених кругова сазвала сабор на којем су донесене важне одлуке, међу којима је било признавање Бајазитовог сизеренства, плаћање харача, учешће у османлијским војним походима и давање кћерке Оливере Бајазиту за жену. Потпадањем у вазалним положај суштински је признат пораз у Косовској бици. Међу властелом било је оних који су били незадовољни оваквом одлуком па су се определили да стану у службу господару који је наставио Лазареву политику рата с Турцима, Вуку Бранковићу. А један од њих био је и властелин Обрад Драгосаљић, некадашњи Лазарев војвода.
Сменом дотадашњег патријарха Јефрема и избором новог Данила III, који је представљао кључну фигуру у учвршћивању права Лазаревића на наслеђе немањићке традиције, као и пренос моштију кнеза Лазара (1390. или 1391) из Приштине у Раваницу, чиме је почело успостављање Лазаревог култа, амбиције Вука Бранковића доживеле су крах. Одани султанови вазали, српски великаши, начинили су готово затворен прстен око његове области и његови покушаји да очува независност, били су осуђени на пораз. Једно време успешно је одолевао акинџијским упадима али је после пада Скопља био приморан да склопи вазални однос са османским султаном 1392. И поред тога, није био веран Турцима као његови савременици. Одбио је да учествује на скупу вазала у Серу, у биткама на Ровинама и код Никопоља, као и у опсади Цариграда. Таква непослушност турском господару убрзо је била кажњена. Оставши без територија и градова покушао је да се домогне Дубровника, али помоћ из непознатих разлога није стигла, па је пао у султаново заробљеништво у коме је остао до смрти 6. октобра 1397. Његова супруга и синови били су обесправљени и сатерани у скучену област старих баштинских поседа, довољних за пуко преживљавање.
