Српско гробље на Зејтинлуку сада чува Крстимир

„Добар дан. Ја сам Крстимир. Добро нам дошли“, тако госте, уз топао осмех и чврст стисак руке, дочекује нови чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Наследио је 94-годишњег Ђорђа Михаиловића, легендарног чувара, који је, како Крстимир Цопас (Тзопас) каже, рођен у чуварској кућици на Зејтинлику, ту провео детињство, младост и цео живот.

„Деда Ђорђа су издале мало ноге. Али, добро је. Држи се. Од нове године сам ја овде чувар“, каже Крстимир Цопас, по оцу Грк, по мајци Србин.

На питање да ли и његови преци леже на гробљу, па је тако добио посао, он каже да нема предака на Зејтинлику, него је то место добио захваљујући поверењу које је стекао.

„Ја сам већ 30 година у Солуну. Сарађивао сам кроз грађевинску фирму у којој сам радио са нашим конзулатом овде, и стекао сам поверење, тако да су ми понудили да постанем чувар“, прича Крстимир.

За оне који не знају, било је неких перипетија око тога ко ће наследити чика Ђорђа, потомка првог чувара, његовог деде Сава, Србина из Грбља код Боке которске. Саво је сакупио своје мртве другове и саборце и чувао их до смрти 1928. године. Сахрањен је на Зејтинлику, а наследио га је син Ђуро Михаиловић, који је током Другог светског рата гробље сачувао од пљачке нациста. Ђуро је умро 1961. и сахрањен је уз оца на Зејтинлику, а дужност чувара гробља припала је Ђорђу, који је о њему бринуо и дочекивао путнике намернике у наредних 60 година.

Више пута су медији објављивали да је Ђорђе умро, а последњи пут 2017. године. Но, после седам месеци у болници, вратио се „хвала Богу, опет да чува гробље“.

Тада је рекао да њега неће имати ко да наследи, јер нема сина. Има једну ћерку, која нема мушке деце, „тако да ће после мене неко други једног дана да буде ту“.

Неколико година је у игри био његов заменик Предраг Недељковић из Краљева, али пошто му је крајем прошле године истекао уговор, није му продужен.

Министар спољних послова Никола Селаковић написао је 24. децембра прошле године на Инстаграму да ће „држава умети да заштити нашег честитог старину Ђорђа Михаиловића и наше војничко гробље Зејтинлик од самовоље, бахатости и недоличног понашања појединаца. Чувари наше светиње могу да буду само изванредни људи, који су морално и на сваки други начин достојни величине наших предака на Солунском фронту, а Предраг Недељковић није таква особа“.

Нови наследник, предусретљиви, љубазни Крстимир прича посетиоцима историјат гробља и води их у костурницу, где почивају остаци 5.580 српских војника, страдалих на Солунском фронту, који се протезао од Орфанског залива (северна Грчка) до Охридског језера (данашња Северна Македонија), у дужини од 450 километара.

Како каже, на гробљу се налази скоро 21.000 гробова, што га чини највећим гробљем на Балкану и једним од највећих у Европи.

Поред посмртних остатака 5.580 српских војника у костурници, још 1.448 српских ратника сахрањено је у десет парцела на гробљу, у две заједничке гробнице 78 непознатих бораца и 217 непознатих српских ратника, заробљеника пренетих из Цариграда.

У склопу српског гробља налази се и тзв. Партизанско гробље, на коме је сахрањено 126 интернираца и заробљених партизана, који су изгубили животе у нацистичким логорима Павлу Мела и Харменкај у Солуну током Другог светског рата.

Осим српских, на Зејтинлику је сахрањено и 8.098 француских војника, за које Крстимир каже да су већином били из колонија, те ту почива „мало правих Француза“.

На Српском војничком гробљу у Солуну је сахрањено и 3.500 италијанских војника, 1.350 енглеских и 493 Руса, додаје Крстимир Цопас.

На питање да ли много Срба долази да посети гробље, каже „хвала Богу, долази. И да вас буде још више“.

Додаје да у летњој сезони у једном дану „наших људи обиђе Зејтинлик, колико посетилаца не дође на савезничка гробља у години“.

Док отвара костурницу, показује на непрегледне камене крстове испред, испресецане жбуновима олеандара и уоквирене, као чуварима, чемпресима који су донесени са Хиландара и овде посађени 1936. године, када је гробље и завршено.

Чим се уђе у костурницу, чија врата су направљена од претопљених чаура из Првог светског рата, са обе стране степеница, налазе се симболи српске културе и ратништва: заставе, војничке капе, плетени опанци, чутурице, чокањчићи, фотографије српских војника, пушке, бајонети…

А када се спусти низ степенице, крећу гробнице са остацима српских јунака из Првог светског рата. Ту су и многобројне захвалнице потомака.

„Браћо Срби, ви који сте дали животе за народ и отаџбину. Вечно смо вам захвални“, једна је од захвалница искелсаних у мермеру.

Изнад костурнице је капела, на чијој предњој страни је мозаик Светог архангела Михаила, по мотивима фреске из манастира Манасија. На гранитној плочи испод мозаика исписани су стихови Војислава Илића Млађег:

„Незнани туђинче, кад случајно минеш/Поред овог светог заједничког гроба/Знај, овде су нашли вечно уточиште/Највећи јунаци данашњега доба“…

Иначе, комплекс гробља подигнут је на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле, које је временом прерасло у данашњи комплекс.

Део града у којем се гробље налази – Зејтинлик, добило је име по турској речи за уље – зејтин. На том простору, надомак Солуна, у доба отоманске империје била је пијаца за продају уља. Иако је престала продаја уља на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.

По окончању рата, одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту, за шта је одабран плато на Зејтинлику.

Припреме су почеле 1926. године и наредних година прикупљени су посмртни остаци изгинулих ратника са око 250 гробаља раштрканих на широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту.

Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен.

Завршни радови изградње почели су 1933, под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара.

Приведени су крају концем 1936. године, да би 11. новембра исте године, на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.

Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7.000 квадратних метара, а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза, прича Крстимир.

У изградњи је коришћен камен из Џепа код Владичиног Хана за маузолеј и крстове, за плоче гранит из Кадине Луке близу Љига, а цемент из Беочина, прича поносно Крстимир.

Патријарх васељенски Вартоломеј посадио је 2018. на стогодишњицу краја Првог светског рата на гробљу на Зејтинлику маслину, уз речи:

„Ово маслиново дрво, симбол помирења и мира, васељенски патријарх Вартоломеј је засадио 30. септембра 2018, на стогодишњицу завршетка Првог светског рата“.

На питање има ли још некога од родбине у Србији, нови чувар Крстимир каже да му мајка живи у Сурдулици, и да је често посећује.

„Лети је тамо доле, односно горе у Србији, а зими дође код мене. Деца, син и ћерка, рођени су овде у Солуну и обоје су нашли Грке (за партнере)“, каже Крстимир, који је и сам до деведесетих живео у Србији. Каже да је, стицајем околности, двапут служио војни рок: једном у родној земљи, други пут у Грчкој.

Има стан у том живописном граду на обали Егејског мора, а Српско војничко гробље чува сваки дан од 9х до 17х. Додаје да у Солуну има свега око 1.000 Срба.

„Грчка никада није била занимљива нашим људима, као на пример Немачка, Аустрија или Шведска“, каже сетно и додаје:

„Никад се не зна. Можда једног дана моја деца са породицама дођу у Србију, можда нађу неки посао и остану“.

Текст: Гордана Ваш, Н1