Srpski velikani pisane reči umirali od gladi

Jugoslovenski pesnik je najveći paćenik i najtrpeljiviji mučenik na ovome svetu. On je to uvek bio, od Zaharije Orfelina do naših dana i on je to danas više nego ikad. I materijalno i moralno. U materijalnom pogledu on stoji na najnižem stupnju društvenih lestvica ispod fabričkog radnika i ispod prosjaka.

Ovako počinje tekst dr Kuzme Tomašića objavljenog u „Novoj Evropi“ 11. februara 1924. godine.

Kako je naš narod brinuo o svojim veličanstvenim književnicima, a kako izgleda naša književna scena danas nakon kontinuiranog pomora svega što vredi?

Pomenuti Zaharije Orfelin, srpski prosvetitelj iz 18. veka, umire u 59. godini kao prosijak u Novom Sadu.

Aleksa Šantić nakon dugog i teškog bolovanja umire je u 56. godini, u oskudici i nevolji nesposoban da živi „od hude milostinje što mu je pružala država“;

Milica Stojadinović Srpkinja umire u 49. godini „svoga bednoga života“;

Branko Radičević, „nežni, vedri i osećajni pesnik mladosti“, sagoreo od tuberkuloze umire u 29. godini života;

Radoje Domanović, umire „usamljen, ogorčen i siromašan u 35. godini života“;

Milica Janković, umire od tuberkulozne kostobolje, skupljaju joj pare za lečenje na Kolarcu;

Vladislav Petković Dis, ogrezao u siromaštvu, da nije bilo nemačke podmornice, utopio bi se baš u njemu;

Petar Kočić, „slomljen siromaštvom, iscrpljen glađu, porodičnim tragedijama, progonom i bolestima, umire veoma mlad, u 39. godini života.

Nisu naši pisci umirali isključivo od gladi. Neke smo i streljali. Proglašeni za izdajnike, Miloš Trivunac i Gligorije Božović su osuđeni na smrt. Dragiša Vasić, takođe ubijen.

Branko Lazarević na Bogojavljenje 1947. godine piše: „Bio mi je jutros u poseti Sima Pandurović. Oduzeli su mu penziju i čast. Strah ga je kaže da piše i strah ga je od potresa. Pare, naravno nema, ali se uvek neko nađe, pa i ja, da mu plati piće, da mu se daju cigarete, i da mu se nešto da i za džeparac… Šešir mu je kao da je iz masti izvučen, zimski se kaput još nekako drži…“.

Ministarstvu za nauku i kulturu FNRJ upućen je 1950. godine spisak pisaca kojima treba materijalno pomoći. Na spisku su između ostalih: Desanka Maksimović, Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac.

Danilo Kiš je na jednom od sastanaka UKS izneo da su po pitanju honorara za književnike u svetu prisutne razne prakse, a da je naša mešavina kapitalističke, socijalističke i one nemoralne.

Desanka Maksimović je skretala pažnju tadašnjem predsedniku Skupštine Srbije, Dušanu Petroviću Šanetu, na teški materijalni položaj pisaca u našem društvu.

Poznato je i šta smo dopustili da se desi velikom Milošu Crnjanskom. Vinaver je na jednoj konferenciji rekao: „Živi su stihovi Crnjanskog, kakav je da je Crnjanski“ i ma kakav je odnos čelnih ljudi prema njemu bio.

„Neće ti stihovi omrknuti dok traje ovog jezika“.

I nisu!

Ipak, mi smo svoje književnike sistematski ubijali decenijama. Stvarali od njih umešne udvorice, kalkulante, kojima hladna cev stoji na slepočnici, ukoliko se odluče da budu štogod drugo.

I šta danas očekujemo? Ništa osim, da se posao napokon svrši. Kada tržište preplave slabe reči, ruke niko i ne mora da prlja.

Ipak, pravi „pesnik je pesnik, leka mu nema, on će i dalje umirati od gladi sa stihovima na usnama“.

Tekst: Ljubica R. Kubura (preuzeto sa Fejsbuka)