Srpski scenario u Ukrajini
Raspad Jugoslavije je presedan da jaka država može da uđe, preotme i opljačka manju i slabiju državu, a za to je dokaz i Ukrajina
Evo me ovde u Crnoj Gori sa bivšim američkim predsednikom Bilom Klintonom, na konferenciji koju su organizovali Atlas fondacija i njen predsednik Duško Knežević, kao i Clinton Global Initiative (CGI). Konferencija je usmerena na regionalnu stabilnost, zalagala se za snažnije demokratske reforme i pozivala lidere da se u političkoj borbi direktno suoče sa korupcijom i etničkim tenzijama.
Na početku konferencije, Klinton je napravio dva gafа — odbio je da pije srpsku koka-kolu i zahtevao da mu se ona dopremi iz Rima u Italiji (skoro kao da nije verovao Srbima da mogu da ga sačuvaju bezbednim). U svom uvodnom obraćanju pomešao je zemlje Crnu Goru i Makedoniju, rekavši da je „veoma srećan što je u Makedoniji“.
Moj prvi susret sa predsednikom Klintonom dogodio se putem telefonskog poziva iz kuće predsednika Džimija Kartera u Plejnsu, u saveznoj državi Džordžija, pre nego što smo krenuli za Sarajevo. U tom trenutku, predsednik Karter je uputio kurtoazni poziv Beloj kući kako bi obavestio predsednika Klintona da će putovati u Bosnu radi posredovanja u prekidu vatre, otvaranja humanitarnih koridora i zaustavljanja ubijanja i etničkog građanskog rata u Bosni. Bilo je to u decembru 1994. godine. Sećam se da predsednik Klinton nije bio preterano oduševljen tom intervencijom.
Ipak, nakon što smo postigli mir, otvorili koridore za snabdevanje hranom i bili spremni da podelimo procente teritorije zaraćenim stranama, predsednik Klinton je s velikim entuzijazmom preuzeo ceo proces, uvodeći Holbruka i državnog sekretara, zajedno sa Miloševićem, koji se nametnuo tvrdeći da će mir potrajati ako on bude zadužen za taj proces. To je na kraju dovelo do stvaranja Dejtonskog sporazuma, potpisanog u Parizu krajem 1995. godine.
Gledano danas, iz moje perspektive, Dejtonski sporazum je manjkav. On jeste zaustavio rat, ali je stvorio komplikovanu, etnički podeljenu državu, ostavljajući Bosnu i Hercegovinu kao disfunkcionalnu zajednicu opterećenu korupcijom, institucionalnom paralizom i stalnim secesionističkim pretnjama. U svojoj knjizi Stakleni mir (Fragile Peace), detaljno sam to opisao kao insajder i svedok tih događaja. Ova knjiga (koja se može kupiti putem Amazona) dublje ulazi u ove dinamike i ukazuje na to kako odluke iz devedesetih godina i danas imaju odjeke širom regiona i van njega.
Pregovori između Holbruka i Miloševića, kao i politika predsednika Klintona prema Balkanu, pokazali su se kao sebični i nekompetentni, što je na kraju dovelo do NATO bombardovanja Beograda 1999. godine, koje je trajalo 78 dana bez formalnog odobrenja Kongresa ili Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Time je postavljen kontroverzan ton za međunarodne intervencije. Operacija je zaobišla UN zbog očekivanih veta Rusije i Kine. Dok je Senat glasao za podršku vazdušnim udarima, Predstavnički dom je ostao podeljen po pitanju odobrenja, omogućivši da se kampanja nastavi pod okriljem NATO-a bez objave rata.
Ovaj potez je olakšao kasnije proglašenje Kosova kao nezavisne države 2008. godine, čime je uspostavljen presedan na koji se Vladimir Putin više puta pozivao kako bi opravdao ruske akcije u Ukrajini, uključujući aneksiju Krima i regione Donbasa, praktično koristeći isti model za argumentovanje jednostranog priznanja otcepljenih teritorija.
Čitav scenario raspada Jugoslavije stvorio je šest novih republika i na kraju doveo do građanskog rata, etnički obojenog, koji je bio posledica pljačke bogatstva koje je Jugoslavija posedovala od strane ratnih gospodara i trgovaca smrću, stvarajući haos na Balkanu i grubu nestabilnost, kao i presedan da jaka država može da uđe i preotme i opljačka manju i slabiju državu. Dokaz za to je Ukrajina, gde svakodnevno gine na hiljade ljudi. Kakav svet u kome živimo.
Tekst: Prof. dr Borko Đorđević, srpski aktivista iz Beograda
- januar 2026.
