Српски језик и српство Бокеља прати читаву њихову историју

Др Будимир Алексић имао је изузетно запажено излагање на научном скупу „Бока у огледалу историјског наслеђа“, који је одржан у Котору 7. и 8. октобра 2023. године. Његов наућни рад преносимо у целини.

Читава историја Боке Которске свједочи о њеном српском националном карактеру, односно о томе да њени житељи чине интегрални дио српског народа. То су увјерење ширили сви представници њене духовне, културне и политичке елите; писци, публицисти, историчари, – и домаћи и страни. Стога се и њихов матерњи језик није могао именовати никаквим другим називом до његовом етничком атрибуцијом. Јер, назив сваког језика произилази из имена његовог народа, што је постало неприкосновено начело и у теорији и у пракси.

У сачуваним изворима од XV вијека до данас постоји обиље доказа да су Бокељи свој језик називали српским (а никад „црногорским“, или неким другим именом). Све историјске чињенице необориво доказују и потврђују да су Бокељи водили истрајну борбу за увођење наставе на српском језику у свим бокељским школама, и да су за читаво вријеме аустријске владавине били жестоки поборници српског језика и ћирилице. Употреба израза српски језик, којим се именује језик Бокеља, у писаним документима од XV вијека па све до краја XIX стољећа, истовремено је стварни показатељ њихове објективне националне припадности. Указаћемо само на неколико докумената који репрезентативно свједоче како су Бокељи схватали и именовали свој матерњи језик.

Године 1412. деспот Ђурађ дарива властелину Медлу Анђеловићу село „Шушан више Будве“. Ово даровно писмо је писао Бокељ Никола Мирошевић који на крају писма додаје: „Ја Никола Мирошевић, канжалиер, писах српским језиком“ (сва истицања масним словима су моја, Б. А.). Познати венецијански издавач ћириличних књига Јеролим Загуровић (Котор, око 1500 – Венеција, 1572), „властелин од града Котора“, штампао је 1569. године Псалтир за који каже: „Ово се дјело зове на грчком језику Псалтир, а по српском језику – Пијевац“.

О језичком идентитету Приморја и Боке Которске свједочи и чињеница да је први српски Буквар, инока Саве Дечанца, настао у манастиру Градиште у Паштровићима, штампан (у Венецији 1597.) на српскословенском језику и да су предлошци несумњиво српски. Овај Буквар је сачуван на четири листа, на којима је изложен систем српскословенске ћирилице.

Године 1617. херцегновске аге и поглавице пишу которском провидуру, а испод тог писма стоји записано да је примљено из Новога и да га је превео Јероним Писарић – „државни тумач српског језика у овом граду Котору“ („dragomano publico della lingua serviana in questa città di Cattaro“).

Значајно свједочанство о називу језика у Боки Которској представља и исказ арцибискупа скопљанског (по свој прилици Петра Богданића, који је прије тога био барски арцибискуп) из 1685. године да је Херцег Нови у Србији и да се у њему говори „српски језик“ („se serve lingua serviana“). А 1770. године пише далматински управитељ из Котора млетачкој влади, и каже да му је Шћепан Мали писао „на српском језику“.

У судско-нотарским актима Котора стоји да је 27. новембра 1728. године кнез Бечић из Паштровића предао Петру Фонтани, јавном тумачу словенског и српског језика у Херцег Новом, ,,једну стару повељу, делом оштећену, писану српским словима аз, буки, вједи“.

Важан документ о матерњем језику Бокеља јесте и молба Ришњана и Херцегновљана упућена 20. новембра 1754. године Принципу, тј. млетачком дужду, којом траже епископа – етничког Србина: ,,Ми славено-српски народ грчкога закона источне цркве који се налазимо под влашћу Ваше прејасне републике у предјелима Ерцегновога и Рисна, Неретве… (молимо) да нам Ваша Светлост и прејасна влада допусти да имамо унапријед свог засебног пастира од нашег српског језика и грчког обреда Источне цркве“.

О борби Бокеља за свој српски језик свједочи и податак да су Ришњани званична акта на италијанском језику враћали непрочитана, правдајући се да их не разумију. Тако рисанска општина 1795. моли которског провидура да им убудуће акта шаље на народном језику, „по сербски“, објашњавајући да је то увијек био обичај.

Дугогодишњи директор, и вјероватно најбољи познавалац Которског архива, др Славко Мијушковић, говорећи о називу народног језика у Боки у документима Которског архива констатује следећу чињеницу: ,,За наш народни језик у старијим списима најчешће се јавља назив ‘српски‘, али се понекад наилази и на израз ‘илирски’; исто тако и у документима писаним на латинском и италијанском језику јављају се оба израза, који се негдје потпуно изједначавају“. Мијушковић пише да су припадници градске интелигенције у Боки Которској за вријеме аустријске владавине били „жестоки поборници српског језика и ћирилице“. Мијушковић износи податке о увођењу српског језика у мјесне јавне основне школе у Боки у четвртој деценији XIX вијека, као и у которску вишу основну школу. Он наводи захтјев Бокеља аустријским властима да се „разни српски текстови и уџбеници за православну дјецу који су штампани на славеносербском језику, који та дјеца не разумију, донесу и штампају на српском језику који је у општој употреби, задржавајући ћирилска слова“.

Мијушковић говори и о томе како се народ херцегновског среза 1845. године успротивио отварању италијанских школа у Топлој и другим мјестима. У протестним дописима сеоских главара Бијеле, Мојдежа, Кута, Кумбора, Пода, Требесина, Мокрина и Сасовића, као и пароха Топле и Крушевица, поднесеним у времену од 22. јуна до 18. јула 1845, који се чувају у Епархијском архиву у Котору, а које Мијушковић цитира, углавном стоји да је вијест о оснивању италијанских школа у овим мјестима изазвала „веома велику узнемиреност“ због тога што се дјеца неће обучавати „на српском већ на страном језику“; да се дозволи паросима да они одржавају школу на српском језику док се не оснују јавне српске основне школе; да се издејствује отварање српских школа у којима ће учитељи бити српске народности и вјере, који ће зависити од православног епископа и који ће бити оспособљени да наставу воде на српском језику итд.

Свештеник Јаков Поповић, провикар далматинског епископа за Боку Которску, у писму од 7. јануара 1847. тражи од аустријских власти увођење наставе на српском језику у свим бокељским школама, јер ,,Кастелно материна језика то је познато да у Боки јест серпски матерњи језик, то овај мора се вообшче, без разликости вјере, и учити по смислу рјешенија Министеријума. (…) Нико не може опровергнути или противорјечити да није амо сербски материн језик; зато дакле по свима школама морају се завести наставленија како језиком тако и буквами сербскими (кириловини)“. А општина которска у једном акту од 10. новембра 1847. наводи да су которски православци и неки католици изјавили да је како у самом Котору тако и у читавој Боки матерњи језик српски који се пише ћирилским словима, ,,која су најприкладнија за његово писање и изговарање“, па су стога тражили ,,да се још у току школске године уведе у првом разреду настава на српском језику и ћирилским словима“. Послије ових навода, општина у истом пропратном акту тврди ,,да не постоји сумња да је матерњи језик у Котору и Боки српски, те да се он на основу декрета Министарства просвјете има увести као наставни језик у которској вишој основној школи“.

Вриједан документ о матерњем језику (и етничкој припадности) Бокеља јесте и писмо бокељских главара (њих око четиристо, међу којима је био и Стефан Митров Љубиша, као и начелник прчањски Антон Сбутега) Хрватско-славонском сабору у Загребу, упућено 1/13. јуна 1848. године из Прчања. У том писму, поред осталог, бокељски прваци наглашавају да „окружје бококоторско припада по положају, по историји, по језику, и по племену већег броја славенско-српској народности“.

Корак даље у залагању за увођење српског језика изван домена школе которска општина је учинила и приликом расписивања конкурса за општинског писара 3. јануара 1867. У конкурсној објави је овом приликом био истакнут изричити услов да кандидати морају „одлично познавати славено-српски језик“. Употреба термина славено-српски у том конкурсу била је повод за расправу у которској општини о називу народног језика. Присједник, тј. потпредсједник општине Шпиро Бјеладиновић је предложио назив „славено-српски“ с образложењем да је „славено-српски језик, којим говоре сусједни Херцеговци и Црногорци, језик которског округа“, што је прихваћено и изгласано.

Которска општина је 14. јула 1872. доставила Окружном начелству један списак назива локалитета са свог подручја, наглашавајући да су ти називи ,,написани једном у талијанском језику, а другом, не како ви кажете у далматинскоме језику, којега пишуће не позна исто као и не знаде пук Обћине ове, него баш у правоме нашему матерноме србскоме језику. Ми и наше земље једанкрат смо крштени били, а новог крштења нити питамо, нити примамо; ми и земљенаше примили смо крштење од прадједовах наших у србскоме језику“.

О српском језику као матерњем језику Бокеља пише и њемачки барон Ото Раинсберг у часопису Глобус за 1864. годину: ,,Италијански се говори само у већим местима међу образованим лицима; у кућној употреби искључиво се српски језик јавља, јер су становници, са малим делом католика, сви словенског порекла. Уопште за српски језик није ниједан предео толико важан и значајан као Бока, јер се тамо налази маса старословенских речи које нигде више нису уобичајене, а изговор, који у Славонији, Далмацији и Босни дозвољава да се одмах разазна припадник римске и источне цркве, у Боки је једнак код Грка и католика“.

А њемачки путописац Л. Ј. Кол средином XIX вијека пише да у Котору претежно говоре италијански, али – истиче он, ,,све је то друкчије у осталим местима Боке, где се у породици говори искључиво словенски (српски)“.

Да су Бокељи свој матерњи језик именовали као српски свједочи и професор Марцел Кушар, Аустријанац, који у вишетомном репрезентативном опису Аустроугарске монархије, објављеном у Бечу 1892. године, пише о томе како становници Боке и Далмације називају свој језик: ,,Данас православци, како се сами зову, у Боки, као и остали који живе у Северној Далмацији, дају свом језику назив српски“.

Док су аустријске власти упорно избјегавале да народни језик у Боки Которској именују као српски, наставници овог језика у которској гимназији су у званичним дописима овај језик називали српским и потписивали се као наставници српског језика. То, на примјер, ради Вук Поповић (пријатељ и сарадник Вука Караџића), као и Ристо Ковачић који свој допис – Молбу предату општинском уреду 28. августа 1872. потписује: „Ристо Ковачић учитељ геогр. хист. и српског језика“. А 8. октобра 1872. которска општина је обавијестила Окружни суд, Државно одвјетништво и Срески суд у Котору да је одлучила да „за Обћину которску званични језик мора бити једино србски“.

О љепоти и изворности српског језика у Боки Которској, веома аргументовано и надахнуто пише један од најзнаментијих Бокеља – професор и публициста Лазо М. Костић. У својој студији О српском карактеру Боке Которске, он, поред осталог, каже следеће: ,,Бокељи су одржали свој језик чист и леп какав је морао првобитно бити. Попримили су многе италијанизме за време дуготрајне млетачке управе, то се не може спорити, али мање него што су у Србији и Босни попримили турцизама. Облици сами језика, и његова синтакса, остали су недирнути. (…) Свакако у Боки има доста дијалеката, више него игде у Српству на тако малом простору. Негде су се очували најпрвобитнији облици старог српског језика (као нпр. у Кртолима мукло а), док се у Новској и Рисанској крајини и дан-дањи говори чисто херцеговачки. Разлике између дијалеката нису у томе што би један био чистије а други слабије српски, већ у изговарању (интонирању и наглашавању) појединих речи“. Осим тога, Лазо М. Костић с правом тврди да ,,језик којим говоре Бокељи сви писци називају српским, и стари и нови, и домаћи и страни, и Бокељи и Небокељи“.

Још је Вук Стефановић Караџић указивао на чистоту српског народног језика у Боки Которској, и истицао његову љепоту. Наиме, у књизи Црна Гора и Бока Которска он пише: ,,Може бити да никакво мјесто у народу нашему није тако важно и знатно за језик наш као права Бока (око залива)“.

Намјера да се матерњи језик Бокеља, Црногораца и Брђана третира као некакав „црногорски језик“, није ништа друго до великохрватска идеолошка манипулација. Наиме, стварање тзв. црногорског језика и потискивање ћириличног писма, само је један од аспеката хрватског великодржавног империјалног пројекта који Црну Гору види као интегрални дио хрватског етничког, историјског, културног и језичког корпуса. Великохрватске претензије према Боки Которској сублимира др Ванда Бабић у књизи Бока Которска – заљев светаца и хрватске културе, гдје се наглашава да је Бока Которска ,,данас ризница хрватске културе“, да ,,од Херцег Новог до Пераста, преко Доброте, Котора, Прчања, Тивта и Будве крије се богата хрватска баштина“, Котор је један од ,,хрватских средњовјековних градова“, а Бока је одавно ,,интегрирана у хрватски културни простор“.

На основу свега до сада казанога може се закључити да је веома погубно, лингвистички недопустиво и за Бокеље политички и културно геноцидно уставно преименовање српског језика у тзв. црногорски језик. За Бокеље, као и за Црногорце и Брђане, односно за српски православни народ на простору данашње Црне Горе, српски језик је услов очувања њиховог историјског идентитета. Од настанка првих цивилизација и формирања правне свијести зна се да је затирање језика представљало израз најсуровијег насиља над људима. Јер, одувијек су народ и језик једно биће (Етнос и Логос). Стога је свака империјалистичка политика у својим покушајима одузимања идентитета неком народу настојала да затре његов језик.

Завршићемо овај рад са двије терминолошке напомене. Називи славено-српски (народ, језик) и српски (народ, језик) представљају синониме. Назив српски језик, историјски гледано, има јединствено, нерашчлањено значење (и народ, и језик којим тај народ говори), па је то одражено и на првом попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године: етничка припадност је одређена према матерњем језику!