Србин који је цртао границе Руског царства

Фотографија корисника SlaviÅ¡a PavlovićПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА: Гроф Сава Владиславић Рагузински

Пише: Славиша Павловић

Када се у малом месту Јасеник, надомак Гацка, 1668. године, у тадашњем Османлијском царству, родио син кнеза Луке Владиславића, вероватно нико није веровао да ће тај дечак Сава Владиславић бити један од најуспешнијих дипломата свих времена.

Његова породица ушла је у сукоб са беговима из породице Ченгић па су морали да беже из Јасеника још док је Сава био дечак. Настанили су се у Дубровнику где је могао да одраста у миру неометан устанцима и сталним ратовима између српске раје и Турака. Завршио је морнарску школу, а пошто је био један од најбољих ученика, школовање је наставио у Шпанији, а потом и Француској, где је стекао изузетно знање из економије, али и знање језика који ће му у будућности бити потребни.

Резултат слика за споменик сави владиславићу
Споменик Сави у Сремским Карловцима

Врло млад, одлучује да се бави трговачким послом. Пут га води у Цариград, османлијску престоницу, где се посредством православне цркве упознаје са значајним трговцима, морепловцима и авантуристима. Успешно тргује по Блиском Истоку, градећи везе и утицај, који се није лако и брзо стицао, нарочито међу људима православне вере који долазе са Балкана.

Пошто је био вешт трговац, знао је да се новцем од Турака све може купити, па је за Јерусалимског патријарха, који је био вођа Руске цркве, прибавио многе и значајне информације за Русију. Тада га патријарх упознаје са утицајним људима из Русије, међу којима треба поменути грофа Петра Толстоја, који је предак много познатијег барда светске књижевности Лава Толстоја.

У сарадњи са Толстојем, Сава успева да набави текст уговора Порте са Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом, што је допринело стишавању тензија између Русије и Турске, које су убрзо успоставиле мир. Међутим, Сава, иако у Турској, никада није заборавио своје детињство ни своје порекло. Сањао је о ослобођењу словенских народа на Балкану.

Због свог трговачкој утицаја и деловања за Јерусалимску патријаршију (организовао државни удар у Турској и сменио султана), патријарх га препоручује руском цару као саветника и дипломату за тајне мисије, па Владиславић убрзо путује у царску Русију где лично упознаје цара. Тада се сетио својих корена и замолио чувеног Петра Великог да помогне описмењавању своје словенске браће. Те 1702. године, у Сремске Карловце стиже први буквар и граматика и оснива се прва српска модерна школа, а Хабзбурзи на захтев руског цара дозвољавају отварање школе на српском језику. Од тада, па до данас, Сремски Карловци ће бити један од центара српске писмености и духовности.

Пошто се Дубровник тада називао Рагузин, Сава свом имену додаје презиме Рагузински, па је данас у Русији познат као гроф Сава Владиславић Рагузински. Интересантно да је живот овог необичног Србина повезан са још једним писцем. Приликом своје посете Етиопији откупио је роба по имену Ибрахим Ханибал и одвео га у Русију. Овај човек се касније оженио Рускињом, са њом добио ћерку која је родила Александра Сергејевича Пушкина, једног од највећих руских песника.

Захваљујући обавештајним заслугама, по договору са царем Русије, оснива Руску обавештајну службу и почиње да се бави обавештајним радом, кријући се иза занимања трговац и дипломата. На поклон добија посед у Украјини, потом у Москви, а затим и у Санкт Петерсбургу.

У његову част штампана је и поштанска марка

Један од највећих успеха биле су информације које је прибавио у периоду између 1708/09. године, када је започео рат између Шведске и Русије. Цар га постављана место вође интендантске службе Руске војске, коју је више него успешно водио, па Русија остварује велику победу. Од тог тренутка, постаје један од најзначајнијих људи Руског царства. Поново одлази у Цариград где преговара о условима мира са Турском, па на мировном споразуму из 1711. године стоји потпис овог необичног човека.

Ипак, сваки рат између Турске и Русије, Сава је користио да затражи од цара помоћ за поробљене Србе. Године 1711. године доживљава свој највећи и може се рећи једини неуспех. Одлази у Црну Гору, где почиње припреме устанка заједно са кнезом Данилом, коме је обезбедио новац за оружје. Побуна је почела на Видовдан. Веровао је да ће устанак подићи све Србе на ноге и тако срушити већ ослабљену Отоманску империју. Овај устанак је угушен у крви, уз велику освету Нуман-паше Ћуприлића. Необичан податак из тог времена представља чињеница да се тада говорило како су сви монаси, који путују од Русије до Србије, заправо Савини људи, обавештајци и шпијуни.

У том периоду је и своју мајку одвео из Дубровника у Русију, а колико је био значајан за цара говоре и архиви који описују упознавање мајке Саве Владиславића са царем Петром Великим. Пошто је био ожењен Венецијанком, имао је изузетне контакте са Ватиканом, па се са папом, у име Русије, договорио да потпише конкордат. Потписивање конкордата спречио је наредни папа, који је након изненадне смрти претходног, одустао од договора.

У архивама, које се и данас чувају, постоји писмо грофа Толстоја које је упутио Петру Великом. Он наводи да Турци знају да је Рагузински обавештајац и да ради против њих, а о Сави говори да је зналац, побожан и сав предат задатој речи. Формирао је такозвани и данас у Русији познат Црни кабинет. То је претеча некадашњег КГБ-а или садашњег ФСБ-а. Чланови кабинета су били искључиво угледне и лојалне личности Русије, као и шпијуни који су радили за Русију.

Његов следећи задатак и највећи до тада, била је непозната земља Кина. Стални и повремени ратови између Кине и Русије морали су бити решени, док граница вековима није успостављена. Са Кинезима, у том периоду није било преговора, осим у трговини, па Владиславић путује кроз Кину, упознаје ову земљу, тргујући и ширећи свој трговачки утицај. Упоредо са тим, бави се обавештајним радом, много пише, сагледавајући Кину и Монголију чак и са културног и социолошког аспекта, па његови списи из тог времена, осим обавештајног имају огромну литерарну вредност. Интересантно је да је чак анализирао социолошке разлике између Кинеза и Монгола, подстакнут победом Монголије у рату против Кине, иако је тада Монголија имала само пет милиона становника, за разлику од Кине која је имала чак четрдесет пута више.

Резултат слика за lavra aleksandra nevskog u sankt peterburgu
Лавра Александра Невског у Санкт Петербургу у којој је сахрањен Сава Владиславић Рагузински

Тек 1728. године, долази до разграничења Кине и Русије. Међутим, овакав подухват пратили су проблеми, јер чак нико у Русији није веровао да може доћи до договора са Кинезима, називајући то „бацањем новца на улици.“ Преговори су били тешки, али је Сава одлучио да повуче праву линију између ове две земље. Кинески владар се сложио, али је и испунио молбу необичног дипломате који је тражио да се изгради православна црква у Пекингу. Ова граница, коју је Сава нацртао и данас представља линију разграничења две велике државе.

Плоча на гробу Саве Владиславића

По повратку у Санкт Петерсбург дочекан је са огромним поштовањем, а интересантно да је тада настала и данас позната и често употребљавана руска пословица „Ко не баца новац на улицу, неће га и никад наћи“. У Сибиру је основао град Кјахта, који данас има око 20 000 становника. У граду је изградио православну цркву Светог Саве српског Немањића.

Преминуо је 1735. године у Санкт Петербургу. Сахрањен је у такозваном руском Пантеону, цркви Светог Александра Невског, где су се сахрањивали чланови царске породице и најзаслужнији руски грађани. Поред њега, касније је сахрањен Александар Суворов, чувени руски војсковођа, који никад није био поражен, познат по изреци „Што теже на обуци, то лакше у борби.“

Интересантно да његов стриц Дука, уместо у Дубровник са његовим оцем, отишао у Требиње. Његови потомци презивају се Дучић, а најпознатији представник ове породице сигурно је песник Јован Дучић, а и одличан дипломата, по угледу на далеког претка.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *