Срби на простору данашње Хрватске живе 13 векова

Манастир Лепавина подигнут 1550.

СЕРИЈА ПОРТАЛА „ТАМО ДАЛЕКО“: СРБИ У ХРВАТСКОЈ, ПОЛОЖАЈ, ПРАВА, ЖИВОТ (1) 

Пише: Здравко Елез

Иако је од злогласних акција Бљесак и Олуја Хрватске војске прошло више од 23 године, када је на зверски начин из својих домова протерано више од 250000 Срба, положај нашег преосталог народа није се битније поправио. Мада су ратом деведесетих година, уз помоћ западних сила и Ватикана, остврили „тисућљетњи сан“ да број српског народа у Хрватској сведу на статистичку грешку, хрватска власт, перфидном политиком чини све да види леђа и преосталим Србима.

Према последњем попису становништва у Хрватској живи око 186 000 Срба (4,36 одсто), а пре 1990. године било их је скоро 600 000 (12,2 одсто). Прогнани се не враћају, нити за то постоје услови, а велико је питање колико ће Срба бити у блиској будућности имајући у виду чињеницу да су на својим огњиштима остала углавном старачка домаћинства.

И поред геноцидне политике загребачког режима Срби имају још већину у 17 општина. То су: Двор и Вргинмост у Сисачко-мословачкој жупанији, Војнић и Крњак у Карловачкој жупанији, Доњи Лапац и Врховине у Личко-сењској жупанији, Ердут, Јагодњак и Шодоловци у Осјечко-барањској жупанији, општине Бискупија, Цивљане, Ердевик и Кистање у Шибенско-книнској жупанији и Борово, Маркушица, Негославци, и Трпиња у Вуковарско-сремској жупанији. Највећи број Срба у Хрватској живи у Загребу, на Банији, Кордуну, Лици, Северној Далмацији, Славонији, Западном Срему и Барањи. Мањи број их је у јужној Далмацији, Билогори, Мославини, Горском Котару и Истри.

Пре него што се позабавимо данашњим положајем Срба у Хрватској, њиховом опстанку и животу, проћићемо у овом серијалу, уз помоћ Википедије, укратко кроз историју српског народа на овим просторима од раног средњовековног раздобља до данашњих дана. Дакле, реч је о периоду пуних 13 векова од  првих писаних дела, у којима се помињу српска племена до суморне слике с краја

Подручје аустријске Војне крајине у 19. веку, у којој је живео знатан број Срба

друге деценије 21. века у којој су Србима у данашњој Хеватској ускраћена елементарна људска права, чак и право на живот.

Према сведочењу византијског цара Константина VII Порфирогенита (944-959), који је написао историографски рад под називом De administrando imperio, српска племена су још од 7. века настањивала подручје од Конавала до ушћа реке Цетине, наводи Википедија. То су били Конављани, Захумљани и Неретљани. Ове области припадале су српској држви Немањића све до почетка 14. века, а црквену надлежност над православним хришћанима у тим областима имала је српска православна Хумска епархија, основана 1219. године, са првобитним седиштем у манастиру Богородице Стонске. То је била најстарија српска архијерејска катедра на подручјима која припадају данашњој Хрватској.

У другој половини 14. века, знатан део јужног подручја данашње Републике Хрватске у залеђу Далмације потпао је под власт српско-босанског краља Твртка I, а средином 15. века читаво приморје од Боке Которске до Макарске (осим Дубровника и острава) било је у саставу Војводства Светог Саве.

На другој страни, у северним областима данашње Хрватске, присуство српског народа се значајно увећало током 15. века, када су српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић добили значајне поседе у разним угарским областима, а поједини српски великаши су наследне поседе добили и на подручју средњовековне Бановине Славоније. Женидбом грофа Улриха Цељског са Катарином Бранковић, ћерком деспота Ђурђа 1434. године, Срби постају све присутнији у данашњој северној Хрватској, односно тадашњој „Горњој Славонији“ у којој су цељски грофови имали простране поседе. О верском и културном животу православних Срба на овом подручју током 15. века сведочи и чувени Вараждински апостол. У то време, верска припадност је била много израженија него етничка, тако да су се људи одређивали првенствено по верској или завичајној, односно племенској припадности.

Православни Срби су на овим просторима већ у то време потпали под удар покатоличавања, на чему је радио познати мисионар Јован Капистран који је безуспешно покзшавао да покатоличи чак и самог деспота Ђурђа Бранковића. Његов унук, деспот Змај Огњени Вук добио је од угарског краља Матије Корвина разне поседе, укључујући и Костајницу. Власт српског племства из породице Косача над Калником трајала је читавих сто година, до 1537. године. Исте године, током битке код Горјана, погинуо је последњи српски деспот Павле Бакић.

У раном новом веку турском најездом и разбијањем старих српских држава, Срби су сатерани на западне и северне границе Балкана. Док их је на југу пратила насилна исламизација, на северозападу Срби су били под ударом германизације и унијаћења и то у време мира.

Од великог значаја за историју Срба у Хрватској, у то време, била су збивања из времена Бечког рата (1683-1699). Недуго након преласка под окриље хабзбуршке власти српски патријарх Арсеније III је 1693. године посетио и Србе у Хрватској око манастира Лепавине. Током наредних година, на подручјима Карловачког генералата, Баније, Лике и Крбаве боравио је избегли дабробосански митрополит Атанасије Љубојевић чијом је заслугом основана посебна српска епархија за поменуте области.

Rajacic josif.jpg
Јосиф Рајачић
Preradovic Petar.jpg
Петар Прерадовић
Vladimir matijevic.jpg
Влада Матијевић

Река Сава и Београд су средином 18. века били граница два царства. На просторима Хрватске и Славоније, католичко насиље над православцима имало је за последицу њихове све чешће побуне. Када је 1755. године Загреб преотео манастир Марчу, избила је Северинска буна, коју је водио Србин Петар Љубојевић из околине Бјеловара.

Било је то време покрета за очување српског националног бића у Далмацији, северној Хрватској, Славонији и Подравини. Крајем 18. века ту су отворене и прве српске школе. У том периоду подигнут је и највећи број православних цркава, као и богословије у Метку, Залужници, Плашком и Карловцу. Само епископ Горњокарловачки Лукијан Мушицки основао је осамдесет српских школа. У Пакрацу је из Богословске школе касније израсла српска Учитељска школа и сва остала средња училишта, а у оквиру њих и КУД „Караџић”. Тада је излазио и српски часопис „Добри пастир”.

Срби у градовима врло рано улазе у процесе модернизације. У крајишком, повојаченом друштву су ти процеси знатно спорије напредовали, а чињеница је да је већи број Срба у Хрватској био управо из сеоских средина. Срби у градовима били су расути по читавој Хрватској, што је отежавало буђење њихове националне свести. Ипак, Срем је изузетак. Овде највећи број становника и на селу и у градовима представљају Срби, а будући да је био подељен између Војне крајине и Краљевине Славоније те се у њему налазило и средиште српскога православља у Хабсбуршкој Монархији, био је плодно тло за развитак народног препорода. I у другим градовима, попут Вуковара, Осијека, Пожеге, Загреба и Карловца, Срби су развијали своју националну свест, али је због њихове релативно мале заступљености то било знатно слабије него у сремским средиштима.

Владика Атанасије Љубојевић, оснивач епархије за Карловачку Крајину, Банију, Лику и Крбаву

Када у Загребу и другим градским центрима почиње Илирски покрет суштински се мењају хрватско-српски односи. Панславистички покрети и демократизација културе знатно утичу на односе Хрвата и Срба. У врло кратком периоду превладавају верске нетрпељивости те се стварају основе за грађанска права. Истакнути хрватски Илирци Јанко Драшковић, Људевит Гај и Иван Кукуљевић залажу се за пуну равноправност „домородаца” обеју вероисповести и верску трпељивост. Многи Срби учествују у хрватском народном препороду и постају његови најистакнутији присталице као нпр. Петар Прерадовић и Анастас Поповић, наводи Википедија.

Сарадња Срба и Хрвата досиже свој врхунац у револуцији 1848. године. Будући да су Мађари одбили српске захтеве за признавањем права народности у оквирима народно-црквене аутономије и за слободном употребом „народног језика”, Срби су стали на страну Аустрије.

У то време најзначајни догађај за ссрпкси народ била је Мајска скупштина у Сремским Карловцима од 13 до 15. маја 1848. године. На тој скупштини истиче се право српског народа у Аустрији и Угарској на аутономни, политички и културни развитак. Ради остварења тога права проглашена је аутономна Српска Војводина. Истовремено је изабран српски војвода, граничарски пуковник Стеван Шупљикац, а митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, док је прокламован и политички савез између Српске Војводине и Хрватске, Славоније и Далмације „на основу слободе и савршене једнакости”.

Одлуке Мајске скупштине нису у почетку сматрали законитим ни Мађари ни Аустријанци. Аустрија је, међутим, касније признала легалитет овим одлукама, приликом обрачуна с мађарским покретом. Након победе над Мађарима Аустрија је дала Војводини статус посебне крунске области под именом Војводство Србија и Тамишки Банат. Одлука да се формира ова аутономна јединица деловала је у први мах умирујуће, јер је изгледало да се њоме испуњавају захтеви Срба с Мајске скупштине. Ипак, Срби су тим чином били делимично изиграни. Војводином је управљао аустријски гувернер, њено управно средиште се налазило у Темишвару, у њеним школама и установама обавезни језик је био немачки, а титулу њеног војводе носио је сам цар.

Саборни храм у Загребу из 1866. године

Истовремено, Хрватски сабор, подупрт крајишким тежњама, израдио је први програм територијалне интеграције Војне крајине с Хрватском. Крајишки устав утврђује да је Војна крајина нераздружив део Троједне Краљевине. Крајишки устав прецизирао је још две одредбе: нови закони за Крајину могу се доносити само у Хрватском сабору, а народни се језик уводи у све јавне послове Крајине и у њене школе. Осим тога, сва земља коју Крајишници поседују проглашена је „њиховом правном својином”. У Хрватски сабор улазе 1848. године и представници Срба из градова грађанске Хрватске. Српски кандидати представљају готово половину саборског заступства и најбројнији су у оној скупини заступника која од почетка заседања инсистира на радикалнијим решењима отворених питања. Исте године у априлу 1848. Срби из Далмације изнели су своје захтеве. Тражили су, између осталог, потпуну слободу цркве, слободан прелаз са католичке вере на православну и обрнуто, државне плате за свештенике, слободу школа итд. Што се тиче бана Јосипа Јелачића, његов став о „слоги и братинству” између Хрвата и Срба никада није долазио у питање. О томе сведочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и српском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније” у вези са својим именовањем за бана.

Након овога врло бурног периода, које је проткано уском сарадњом Срба и Хрвата, долази период развитка национализама и код једних и код других. Све расправе о етногенези Срба и Хрвата, о државним традицијама и просторима једних и других, о културним сферама, настају управо у време након 1848. године. Ипак, без обзира на то, потрес који је погодио Монархију Аустро-угарском и Хрватско-угарском нагодбом указао је и Хрватима и Србима у Хрватској да једни без других не могу функционисати. Године 1860. крајишки заступници улазе у Хрватски сабор, с правом учествовања у расправи о државноправним питањима. Следећи је корак било демобилизацију Војне крајине 1871. године.

У времнима бана Ивана Мажуранића и бана Куена Хедерварија Срби долазе на високе функције у хрватском друштву. Све три највише функције Цивилне Хрватске и Славоније, осим банке, држе Срби у време бана Мажуранића. Шеф Одјељења за унутрашње послове и подбан је Јован Живковић. Председник врховног суда је Ливије Радивојевић, а Никола Крестић је председник Хрватског сабора. За време Куена Хедерварија део Срба је пристајао уз његову промађарске политику. Ипак, на изборима за црквено-народни сабор 1897. године коалиција српских либерала, радикала и самосталаца побеђује „Куенове Србе” остављајући им једва који мандат.

Службена угарска политика, у то време, подстицала је конфликте између Хрвата и Срба. Народна слободумна странка Светозара Милетића, која је свој програм осмислила у Руми 1881. године, инсистира на једнакости Срба и Хрвата у црквеној и школској аутономији и на признању српског народа у Аустроугарској тако да се у сваком закону спомиње и српски народ, а језик да се назива хрватски или српски. Године 1887. заступници у Хрватско-славонском сабору потврђују црквено-народну српску аутономију, а то значи да имају аутономију цркве и школе, обезбеђена им је равноправност са осталим религијама, а исто се тако слободно смеју служити ћирилицом у читавој Краљевини Славонији и Хрватској, а у крајевима где живе у повећаном броју могу се служити само ћирилицом.

Срби у Хрватској у задњим деценијама 19. века иницијативама Владимира Матијевића стварају низ јаких институција као што су Српска банка, Савез српских земљорадничких задруга и Српско привредно друштво Привредник. Од 1884. године излази и „Србобран”, страначко гласило Српске самосталне странке. У првим годинама 20. века на подручју Далмације и Хрватске настаје Хрватско-српска коалиција. У октобру 1905. потписане су две резолуције, од којих је Задарску потписала српска страна, а Ријечку хрватска, у којима се истиче јединство хрватског и српског народа те њихова равноправност. Срби у Задарској резолуцији дају подршку Хрватима за уједињење Далмације и остатка Хрватске. Хрватско-српска коалиција побеђује на изборима 1905. и 1906. године, али је до избора 1907. она сломљена под притисцима из Беча и Будимпеште. Ипак, коалиција се није распала ни у време великих монтираних процеса против хрватских Срба (Велеиздајнички и Фридјунгов процес). Будући да су утицаји Милетићева Српске самосталне странке, која се није слагала са угарском службеном политиком, били све јачи у народноцрквеним саборима, године 1912. угарска влада укинула је српску аутономију укидањем народно-црквених сабора.

Сутра: Од Великог рата до рата деведесетих

Серијал „Срби у Хрватској, положај, права, живот“ у оквиру пројекта Положај Срба у земљама региона помогла је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.